Pavle Minčić, životna priča: Glava je moja mnogo luda, ideja dvesta i trista čuda... (1986)



Sklonost muzici datira od jednog slučaja, a u mojoj se "kaseti" vodi kao trolist: tramvaj, violina, futrola. Evo zašto: kao klinac, idući na čas violine, zakačim se za tramvaj sa spoljne strane, da ne platim kartu. Tramvaj trzne na nekoj krivini, futrola padne dole i uništi se, a violina ostane čitava. Da me otac ne bi pitao šta je s futrolom, ja sam stalno, redovno svirao, iako mi nije baš bilo do toga. Tako sam stvarno naučio da sviram

Uvijek, dakako, pretjerano! I kad počnemo i kad završimo! Sredina je uvijek nekako... osrednja! A Pavle Minčić, kamo on pripada? Što ga izdvaja od drugih ljudi, glumaca, kolega? Možda sitnica, a možda i ne!

- Glava je moja mnogo luda, ideja dvesta i trista čuda... Vrze se po njoj i noć i dan, i ja se pitam: da li je to san ?

- Pa vi odmah u stihu, drukčije baš niste mogli?

- Mogao sam, naravno, ali ipak mislim da je taj naš program, televizijski, shema, ljetna i sve ostalo što ide uz to, da je sve to na izvestan način u skladu s našim potrebama. Pa bih u tom stilu i nastavio: 

"Naši su snovi naše želje, naše su želje i... fotelje. A život melje li, melje!"

- Vi to oštro...

- To je, inače, prošlo razna gledanja i proveravanja, a nekome se možda neće svideti nastavak: 

"Neko je glavat, a neko glavan, neko je niko, a neko slavan! Jedni i drugi zovu se ljudi, budi se istok, zapad se budi!"

Tako ja malo vama odgovaram - nastavlja Paja - a tako će otprilike biti i u trećoj emisiji serije Nervirajte jedni druge (u Satirično-poetskom kabareu Pavla Minčića - op. p.), koja ima dve osnovne boje - crvenu i zelenu. 

Pazite, nije reč o Stendhalu (francuski književnik, pravo ime Marie Henri Beyle, 1783 - 1842, autor čuvenog djela Crveno i crno - op. p.), već o priči Vlade Bulatovića Viba Švajcarski skojevac, gde razvijam svoju tezu...

- Vaša "razvijenost" zacijelo nekome može zasmetati?

- Može, moj bože, zašto da ne! Ali, to je naš život, svakodnevica... Pa, u tom smislu, onom Vibovom razvijam teoriju da neki naši drugovi jesu crveni, ali da su njihovi dolari - u švajcarskim bankama - zeleni!

Krupne, vrlo krupne oči. 

Takav i nos, uočljiv - ne baš za izložbu!

I lice koje se ne može zapamtiti jer se stalno, vječito mijenja. Na neobjašnjiv način. 

A iza toga lica stoji jedna mala ali prava antologija poslijeratnog beogradskog glumišta i kazališnog pulsiranja: Mića u Davičovoj Pesmi, Luda u Shakespearovoj komediji Na Tri kralja, glavna uloga u Ionescovu Nosorogu, Puba u Glembajevima, Hljestakov u Gogoljevu Revizoru, Neša Zelembać u Glišićevoj Podvali, prvi grobar u Hamletu (Paja tvrdi da on nije bio grobar te predstave koja je u Narodnom pozorištu imala čudnu sudbinu -op. p.), Proka u Nušićevoj Ožalošćenoj porodici, Ostap Bender u Zlatnom teletu Iljfa i Petrova, sreski kapetan Jerotije u Sumnjivom licu Nušića...

Moglo bi, i te kako bi se moglo još govoriti o njegovih dvjesta i više uloga. 

Tko zna koliko bi nam trebalo prostora da obradimo, recimo, samo njegove produkcije u Ateljeu 212 gdje se, zapravo, začela klica Pajine strasti koja nam se danas čini novom, barem u našem standardnom poimanju satiričnog kazivanja. 

Tako je pod okriljem Paje nastala i jedna od povijesnih predstava tada malenog Ateljea 212 - Jaje, u režiji znamenitog Bojana Stupice

Tu je odmah i Gogoljev Dnevnik jednog luđaka, prva (vjerojatno pet-šest godina prije prave epidemije, i histerije i u dramaturškom zaokretu, bolje reći - predahu) monodrama koja je izvedena na našim scenskim prostorima itd. 

Kroz sjećanje promiče većina tih pravih Pajinih glumačkih podviga, kod nekih bih zastao, ali, jednostavno, ne može - glava neće!

- A šta li rade glave na jugu? Sever - ne znamo, sviraju fugu! Tamo je hladno, tamo je zima, ovde je toplo i druga klima... 

"Klima glavu čuva, misao je kvari", za ovu su znali još i naši stari. 

I zato ih nije mučila glad - pa sad parafraziram Plavi orkestar i malog Sašu Lošića - bolje biti pijan nego mlad, da nam živi, živi rad!

Pa onda: bolje biti mlad nego gad, da nam živi, živi rad! 

Bolje biti pijan nego gad, da nam živi, živi rad! 

Glava mlada, glava stara, glava seda, glava plava... glava kriva, glava SIV-a, glava treća iz Izvršnog veća!

- A vi ste tu i gorko zapjevali...

- Jesam! Rđavoj glavi i dlaka smeta, simfoniji deveta smeta, a to je šteta, jer dobre su - i deveta i peta!

- Čini se da vašoj samokritičnosti nema granica?

- Drukčije ne može! Prema tome: moja je glava mnogo luda i ona spada u svetska čuda. Kakva je, takva je, moram da prkosim, moram sa njom i da se nosim u... 

Nek' je meni na ramenu glave, pa makar bila i iza brave!


Ne izigravajte suptilnije tipove od Šopena



Nije sigurno pionir u želji da oplemeni našu suvremenu satiru. 

Nije to lako. Ni ovako, a kamoli kad je to na televiziji! 

Ona ima svoje filtere i dobro zna zašto ih ima... 

No, tekstovi za koje se P. M. zakači, pa ih malo obradi, okrene, obrne, ispeče i zbari, imaju slojevito djelovanje. 

Satira, to znamo, ne smije biti jednosmjerna, još manje nježna. 

Na primjer, jedna je cjelovita večer Paje Minčića inspirirana pričom Matije Bećkovića Neki su umrli mladi

Poučna je, informativna, pomalo, doduše, krvoločna, a nije ni duga, pa je prenosimo takvu:

"Nikad se ljudi nisu više plašili bolesti i smrti. Strahujući da im se nešto ne desi i žaleći da se ne osjećaju dobro, mnogi žive po nekoliko stotina godina, kao kornjače s Galapagosa. 

Sve češće na sahranama mladića govore starci, napominjući kako se ni oni ne osjećaju dobro i kako će verovatno jednog dana umreti. 

Mnogi Metuzalemi plaše se da ne istrče, paze da ne preteraju, oprezni su, čuvaju se za velika dela, važnije trenutke i bolja vremena.

Održavaju se banjama, injekcijama, pilulama, masažama. Nikome nije dosta, niko nije dovoljno živeo. 

Navešćemo vam kratak spisak nekih pojedinaca koji su umrli mladi, pa im to ipak ništa nije smetalo.

Petar Petrović Njegoš živeo je 37 godina, vožd Karađorđe 37, Dušan Silni 33, Majakovski 38! 

Apoliner 38, Bajron 38, Puškin 38, Kafka 37!

Čaterton 18, Novalis 19, Gavrilo Princip 19!

Jesenjin 30, Šeli 30, Šopen 30, Šubert 31, Aleksandar Makedonski, sin Filipa 30!

Dušan Vasiljev 24, Jirži Volker 24, Đuro Sudeta 24, Lotreamon 23!

Modiljani 32, Andre Šenije 32, Ljermontov 27, Branko Radičević 28, Klajt 34!

Goran Kovačić 30, Milutin Bojić 28, Branko Miljković 27!

Merilin Monro 36, Rudolf Valentino 28, Žerar Filip 33! Džems Din 23, Gagarin 36!

Radivoje Korać 28!

Pa čega se onda plašite vi koji biste svima njima mogli biti dedovi? 

Nemojte reći da ste hrabriji od Karađorđa, da vas čekaju veća dela nego što su čekala Njegoša!

Nemojte se praviti veći osvajači od Rudolfa Valentina i Aleksandra Makedonskog

Ne izigravajte suptilnije tipove od Šopena, ni veće lordove od Bajrona

Živite mirno, dišite na škrge i ne plašite se ničega.

Neće grom u koprive!"

- A što zapravo znači "živjeti mirno", bez gromova?

- Tu imam neke hamletovske dileme... Da li da izdam državu... sa stanom - pitanje je sad! 

Ili da izdam stan bez države, il' da budem gad? Na stan bar imam stambeno pravo jer je u svojini društvenoj, a na državi ni državno, jer je u svojini - privatnoj!

A državna svojina, zna se, prelazi sa oca na sina, dok društvena svojina ne priznaje ni Oca ni sina!

- O tome je P. M. još dodao:

- L'etat c'est moi: to su oni! Da li da uzjašem konja i postanem peti od četiri jahača Apokalipse, pa da se vinem s njima u visine, ili da ostanem na zemlji sa 22 miliona pešaka, 6 republika i 2 pokrajine! 

- Zašto se vaša četvrta emisija zove Premet preko glave? I još nešto: zašto je to posljednja, četvrta epizoda?

- Ne znam da li će biti baš poslednja, jer to ne zavisi samo od mene... Što se tiče same emisije koja će biti prikazana narednog četvrtka, mogu reći da tu razvijam teoriju koja za neke nije ni privlačna ni prihvatljiva. 

Naime, za razliku od čoveka, samo žirafa ne može da napravi "premet preko glave". 

Zato žirafa stoji uspravno, za razliku od čoveka... 

A za onaj drugi deo vašeg pitanja, nekako nisam optimista. 

Prvo zato jer je rad na televiziji ubistven. Pripremam jednu emisiju mesec i po dana, možda i dva, a onda je snimio za - dva dana!


Komponujem samo za sebe



- Osim neizbježnog pitanja - zar mora tako? - možda vi kao kazališni glumac ne možete shvatiti njene, televizijske sisteme, "kuke i verige"?

- Znam jedno: tamo je rad ubistven, ponekad nisam u stanju da neku "numeru" još jednom izvedem jer se posle mog dvomesečnog rada - da ponovim! - u taj proces uključuju neki ljudi tri dana pred emisiju. 

U toj opštoj gužvi i metežu često vise nisam u stanju da ponovim jedan običan monolog. 

Smatrao sam, recimo, da nešto nije valjalo, pa da u drugom, trećem pokušaju, "dublu" - kako se to filmski kaže - uradim bolje. 

Vraga! 

Pojavi se čovjek koji gura kabl i onda će da povikne: 

"Ma, Pajo, bilo ti je ono malopre odlično, nemoj ponovo! Daj da završimo, pa da idemo kući!"

- I, što vi na to kažete?

- Pa, šta mogu da kažem... Kad čovek kompletno stoji iza jedne emisije - a to je ovaj moj kabare, s tim što se ne sme mimoići vrlo spretan redatelj, Vladimir Aleksić - onda on, tj. ja, valjda ima pravo da diktira neki svoj ritam rada, a ne da ja tamo pratim tuđi ritam!

- Kad smo kod ritma, da prijeđemo na vedrije tonove: u vašem je stvaralaštvu prilično važna muzika...

- Komponujem samo za sebe, tu muziku samo ja izvodim i pevam. Prema tome, to nije komponovanje, sviranje i pevanje, nego - pevuckanje i sviruckanje. 

Doduše, imam sreću da mi u svim tim važnim fazama pomaže Mirko Šouc, ali je suština u tome - i od toga ne bežim! - pozajmljujem malo od ovog, malo od onog, a najviše od sebe samog. 

Sviram na kredit!

Nego, da ja nastavim onu važniju temu (ne da se P. M, i pokazuje hrpu gotovih scenarija, valjda desetak!). 

Sve ću to ponuditi nekim drugim ljudima i nekoj drugoj televiziji... 

Znam da za osnivanje privatnih televizija još nisu sazreli uslovi, kao što u Srbiji još ne dozvoljavaju otvaranje privatnih zubnih ordinacija. 

A pravljenje humorističkih i naročito satiričnih emisija jest kao vađenje zuba! 

Doduše, u stomatologiji ne možeš vaditi zub kad ti je obraz otekao, ali je zato dobro baviti se satirom kad je obraz - pocrveneo!

- Ali, to su ipak, čini se, uglavnom akutna, a ne i kronična stanja?

- Ta se stanja prožimaju... Otekli su nam obrazi, otekli problemi, noge, reke, suše... Zapaljenja guše do grla... smo u dugovima! Pa šta nam onda rade ti otorinolaringolozi!?

- Prije kraja, jedno strašno originalno, ali možda neizbježno pitanje: da li je na vas netko uopće presudno utjecao i zašto? Ne mislim samo na početke, uzori su se mogli pojaviti i kasnije, nije li tako?

- Niko pod milim bogom na mene nije uticao, jer sam zabasao u ovo zanimanje. Ne spadam u one koji su, kad su videli prvu pozorišnu predstavu, uzviknuli: 

"E, ovo ću ja da radim!" 

Dakle, rezimirao bih, bez tuđeg uticaja, ali zato i bez želje da utičem na druge.

- Kako ste to "zabasali"?

- Tada, krajem četrdesetih godina - pa nećemo o mojim godinama u detalje! - bilo je dosta teško upisati normalan fakultet, medicinu - na primer, ili pravo, pa sam ja, ne iz nekog afiniteta, upisao Akademiju za pozorište i filmsku umetnost.

Bilo nas je trista kandidata, položilo ih je pedeset, a primljeno duplo manje!

- Otkad datira vaša sklonost muzici? Pretpostavljam od najranijeg djetinjstva... A komponiranje, selekcija, zapravo vrlo pronicavo pronalaženje, odabiranje muzike za neke komade ili, preciznije rečeno, komične scene - kako se taj proces odvijao?

- To smo već malo dirnuli... Dobro, kad već čačkate! Sklonost muzici datira od jednog slučaja, a u mojoj se "kaseti" vodi kao trolist: tramvaj, violina, futrola. 

Evo zašto: kao klinac, idući na čas violine, zakačim se za tramvaj sa spoljne strane, da ne platim kartu. 

Tramvaj trzne na nekoj krivini, futrola padne dole i uništi se, a violina ostane čitava. 

Da me otac ne bi pitao šta je s futrolom, ja sam stalno, redovno svirao, iako mi nije baš bilo do toga. 

Tako sam stvarno naučio da sviram!


Samoupravljanje u pozorištu?



- Danas vas viđamo jedino za klavirom... Dobro je što tada niste ponijeli klavir...

- Daaa! U tom bi slučaju cela operacija, obmana, išla malo teže... Međutim, sasvim ozbiljno, dobro znam da ima muzičara - pevača koji se užasavaju uz moje sviranje i pevanje... 

Ali, ipak, ne toliko koliko se ja sam užasavam!

- Kad je prikazana prva ili druga epizoda vaše serije Nervirajte jedni druge, u društvu gdje sam pratio emisiju čuo se i ovakav komentar: "Taj Paja! On se pojavi, pa ga nema, nemaaa!" Čini se da se to prije svega odnosilo na televiziju, ali je sigurno da su za vas karakteristične i neke prilično neobične oscilacije! Ili, možda, ljudi griješe?

- Samo nešto uzgred da objasnim... Kritikama ne pridajem gotovo nikakvo značenje, pa ću čak u Ateljeu 212 nastaviti svoje produkcije (dramatizacija, režija, muzika i glavna uloga - op. p.) u ciklusu Pišem, pišem (najprije Pišem, pišem petnaest, zatim Pišem stihove po Ogdenu Nashu, pa Olovka piše srcem - op. p.), tako da će se ta predstava zvati Pišem, pišem... kritike

To će uglavnom biti jedno smešno ogledalo raznih kritika, dijametralno različitih, a o istom komadu, dakako! 

Sada bih konačno odgovorio na ono vaše pitanje. 

Prvenstveno se svojim poslom bavim - kako je jedan kritičar primetio - ima i među njima, razumljivo, izuzetaka koji pogode u centar - "Paja se bavi za sebe"! 

A kad čovek radi nešto za sebe, svoju dušu, to ne može stalno da traje.

To bi me umorilo. Otuda te pauze... Plus, što da tajim, tu je i moja lenjost!

- Kazalište i samoupravljanje - što biste na tu temu mogli reći?

- Ne mnogo! Samoupravljanje u pozorištu znači deset Hamleta, a to je - kako znamo - nemoguće.

Ne mogu svi biti jednaki, pa prema tome: ne mogu svi biti ni Hamleti! 

Ali, to, čini se, mnogima nije jasno... Tu ne ubrajam malu decu, jer je to njima jasno!

Samoupravljanje u pozorištu - privodi kraju svoju tezu P. M. - trebalo bi značiti da i portir pročita komad koji će se spremati i da o njemu dade svoje mišljenje. 

Naravno, to se tako, grubo, ne radi, ali u suštini tu je negde... 

Samoupravna deoba pravde ne može da potiče od ljudi koji su nezadovoljni onim što su uradili, pogotovo ako su nezadovoljni samim sobom. 

Na žalost, postoje dva kriterija: publike i nezadovoljnih u pozorištu. 

Iako je jasno da je kriterij publike važniji, uglavnom se primenjuje kriterij nezadovoljnih koji ponekad sede u samoupravnim telima.

- I tu je kraj?

- Pa, ne! Tu je početak!

Razgovarao: Slobodan Šterić, obrada: Yugopapir (Studio, avgust 1986.) 



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)