"Kako je propao rokenrol": Govore autori filma Zoran Pezo, Goran Gajić, Vladimir Slavica



Osnovna ideja nam je bila da ni u jednoj priči ništa ne iskače iz opšte atmosfere. Naš dramaturg, Nebojša Pajkić, kaže da su američka ispitivanja pokazala da je glavni razlog propasti neih filmova veliko prisustvo roditelja. Pokazalo se da tinejdžeri žele da budu sami na filmu. Svesno smo pravili film za tinejdžere 

Najveće osveženje jesenjeg bioskopskog repertoara stiže nam od trojice mladih autora, Zorana Peza, Vladimira Slavice i Gorana Gajića, čiji film "Kako je propao Rokenrol" sa lakoćom izbija na drugo mesto ovogodišnje liste gledanosti domaćeg filma, odmah iza Kusturice. Izrasli na filmskoj tradiciji klasičnog Holivuda, a muzičkoj novog talasa, oni mladoj publici nude novi senzibilitet. Senzibilitet devedesetih! Da li, ipak, ima nade za rokenrol, saznaćete iz intervjua koji je sa njima vodio stalni saradnik "Ritma" Saša Radojević.

Reditelji omnibusa "Kako je propao rokenrol" Zoran Pezo, Vladimir Slavica i Goran Gajić i scenarista prve priče "Od izvora dva putića" Branko Vukojević poželeli su da razgovor sa njima započne sledećom anketom:



Kako je propao rokenrol?



  • a) nikako


  • b) nekako


  • c) lako


  • d)... (upišite odgovor po želji)


Film "Kako je propao rokenrol" mogao bi se smatrati prelomnim u tretmanu tzv. omladinskih tema. Pored ratnog filma, u Jugoslaviji se kao drugi veliki blok nameće omladinski film koji se, na sreću, vrlo brzo otrgao uticaja fašistoidne pedagogije o prevaspitanju zabludelih. 

Veliki doprinos takvom obratu dali su filmovi koji su se bavili konstitucijom grupe, njenom aktivnošću za ostvarivanjem malog/velikog cilja mikrosredine ("Družina Pere Kvržice", "Sinji Galeb", "Milijuni na otoku", "Crni biseri"...)

Drugi krak omladinskih filmova bavi se tinejdžerima i njihovim eskapizmom koji započinje ranih pedesetih sa filmom "Svi na more". Ovo su, naravno, samo opšte naznake koje zahtevaju daleko dublja razmatranja o tom kompleksnom korpusu.


Imperativ koji bi opteretio priču



Novi talas u rok-muzici sa početka osamdesetih revalorizovao je i najblještavjji mit o korenima potrošačkog društva u prvim godinama šezdesetih, prve decenije koje se sećamo u tehnikoloru. 

Traganje za simboličnom "godinom rođenja", nostalgično obraćanje popularnoj kulturi roditelja, započeli su Idoli, da bi to kasnije nastavili Đavoli i Videoseks






Dobar deo dizajna tog doba preuzeli su i tvorci "Vesele televizije", Goran Gajić i Zoran Pezo, koji su sa nekritičnom strašću povezivali, što bi rekao Tomislav Vrus, Nam Džun Pajka i Radivoja Lolu Đukića





Razgovor je, stoga, najuputnije započeti sa ispitivanjem njihovog odnosa prema domaćoj tradiciji omladinskih filmova.

Pezo: Osim filma "Ljubav i moda", ne dopada mi se nijedan domaći film. Posebno volim duo "Havu" iz tog filma, pošto su mene i Gajića svojevremeno tako zvali.

Za sve one koji se bave sintezom filma i roka ostaće večita dilema da li da se opredele za rok-film ili film o roku. 

Razlika između ovih pojmova je u tome što je dominantan onaj koji se prvi pomene. Pošto je u filmu "Kako je propao rokenrol" reč o omnibusu i mišljenja o tome šta je dominantno su oprečna.

Pezo: Ovo je rok-film.

Vukojević: Iako postoje muzičari, film se ne bavi rokenrolom. Postoje, samo elementi rokenrola. Rokenrol filmovi su grupa filmova u kojima je rokenrol najvažniji. Ovde se postavlja pitanje: Šta onda kad rokenrol nije najvažniji?

Pezo: I tu smo došli do love, ljubavi i bebe... Bavili smo se rokenrolom u svakom kadru. 

Nije važno da se u svakom kadru svira ili peva. 

Zbog radnje mi je trebalo da postoji rok-grupa, iako mislim da to nije bilo neophodno da bi jedan film bio rok-film.

Gajić: Taj utisak o rok-filmu proizlazi iz svake priče.

Slavica: Kod mene nema rok-grupe da se to ne bi pojavilo kao imperativ koji bi opteretio priču.

Ovu raspravu je zaključio Branko Vukojević rekavši da nema rokenrola u filmu "Kako je propao rokenrol". 

Takvom utisku je možda doprinelo specifično mešanje ljudi iz različitih medija, a to mešanje je karakteristično za beogradsku sredinu. 

Paradigma tog stanja je kulturni magazin "Petkom u 22", "Ruski umetnički eksperiment" sa ovdašnjim rok-muzičarima, "Dečko koji obećava", "Davitelj protiv davitelja"... 

Goran Gajić kaže da i grupa Lajbah ponavlja famoznu rečenicu: 

"Govori srpski da čitav svet razume". 

Ova misao se, eto povlači od drama Branislava Nušića, filmova Vuka Babića i Žike Pavlovića, sve do ljubitelja besprekornog funkcionisanja države.

Gajić: Beograd je centar sveta, baš kao i Njujork.

Slavica: Ne bih se složio sa tim. Da smo snimali u Zagrebu, sigurno bi se pojavio i Gotovac, verovatno i još neki ljudi iz drugih medija.




Video je samo oružje filma



Angažovanje Vlade Divljana, Srdana Gojkovića i Koje na simboličan način je zatvorilo (rezimiralo) osamdesete godine u beogradskom rokenrolu. 

Svi su bili okupljeni na početku decenije u filmu "Dečko koji obećava" (u montaži je otpala uloga Srđana Gojkovića), a svi se nalaze i na kraju decenije koji zapravo označava početak bavljenja rekenrolom na filmu od strane one generacije koja je aktivno učestvovala u stvaranju recentne rokerske elite.

Gajić: Oni se ovde pojavljuju kao ozbiljni kompozitori. Do sada je najpoznatiji kompozitor muzike za filmove (od rokera) bio Vlatko Stefanovski, ali to nije ostavljalo nekog većeg traga na tim filmovima. 

Divljan i Koja su i ranije radili na filmu, ali mislim da je ovo prelomni trenutak za njih. 

Pogotovo je važno uvođenje Zelenog Zuba kao superheroja.

Pezo: Oni su više bili ispred kamere, sada su iza nje.

Gajić i Pezo su se, takođe, bavili različitim medijima. 

Počeli su kao književni kritičari u "Poletu", da bi preko rok-novinarstva u visokotiražnim magazinima ("Start", "Studio") stigli do videa i filma. 

Ljubitelji ekskluzivnosti se svakako sećaju i njihovih rok-grupa Kaspar i Kapetan Video (SF strip junak o kojem je 1952. godine snimljen istoimeni film) sa kojim su u junu, 1981. godine nastupili u SKC-u. 

Neki teoretičari filma spotove smatraju selektivnom šetnjom kroz istoriju filma. 

Gajić i Pezo film, takođe, stavljaju na povlašćeno mesto kad je reč o vizuelnim komunikacijama.

Pezo: Film je vrhunac svega što smo radili. Uostalom, i video je samo oružje filma... Ovoj zemlji će da krene trend vraćanja kinu.

Gajić: Naši bioskopi liče na staje.

Pezo: "Mutna slika i mutan ton, ljubitelje filma plaši on".

Gajić: Sup - sup - sup - super superoperater!

Pezo: Jako želimo kino. Punu projekciju. To je za nas sreća, zabava.

Gajić: Film ima veće zahteve, ali i pruža veće mogućnosti. U svakom slučaju, važan je i inovatorski duh. Tesla je moj idiom - i ja bih otišao u Ameriku, ali se plašim Edisona.

Pezo: Spotovi su najveći ulaz filmske avangarde u sve glave sveta. Bez obzira da li je u pitanju korist ili šteta, oni su, nesumnjivo, uticali na gledaoce. 

Ljudi zbog toga bolje gledaju filmove i zato reditelji puno brže i puno kraće, preko svojih filmova, mogu da kažu šta hoće.

Vukojević: Kraj alternative i avangarde su spotovi.




Ti misliš da diplomiraš kod njega?



Redosled priča u omnibus filmovima je nešto što mora da bude razrešena dilema o tome da li se želi "povezan" film ili je svaka priča za sebe. 

Integrativni faktor u filmu "Kako je propao rokenrol" je Koja/Zeleni Zub, super heroj koji nas "uvodi" i "izvodi" iz jedne u drugu priču.

Slavica: Za ovakav redosled smo se odlučili još na početku. Nekakva sličnost postoji u tretiranju komedije, da tu postoji ravnoteža.

Gajić: Postoji sličnost i u generacijskom pogledu. U prvoj priči reč je o sukobu između oca i sina, u drugoj o prošnji, a u trećoj o braku i deci. 

Možda nekome izgleda da ove životne prekretnice nisu ozbiljno tretirane, ali za mene su pravila odraslih nezanimljiva. 

Klasična ideja braka je ono što mene ne zanima.

Slavica: Osnovna ideja nam je bila da ni u jednoj priči ništa ne iskače iz opšte atmosfere. Naš dramaturg, Nebojša Pajkić, kaže da su američka ispitivanja pokazala da je glavni razlog propasti neih filmova veliko prisustvo roditelja. 

Pokazalo se da tinejdžeri žele da budu sami na filmu. Svesno smo pravili film za tinejdžere. 

Može se čak nazvati namenskim filmom, pa zato neki od onih koji ne pripadaju tom sloju imaju negativno mišljenje.

Pezo: Moj profesor Ante Babaja je za moj film rekao da je to njemu film u stilu "Moj te mota oko plota". 

A ja mogu da kažem da su za mene njegovi filmovi: "Jedna vura, dva pandura".





Gajić: Ti misliš da diplomiraš kod njega?

Pezo: Ma, ne čita on "Ritam".

Ovaj razgovor intervjuisani su želeli da završe svojim omiljenim rečima iz omnibusa "Kako je propao rokenrol".

Pezo: Bejbe, ako misliš da ću da jurim za tobom, onda si u grdnoj zabludi.

Slavica: Kendži!

Gajić: Evo pisma, pisma... (jeka)




razgovarao: Saša Radojević, obrada: Yugopapir (Ritam, novembar 1989.)


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)