Jim Jarmusch u razgovoru sa Nebojšom Đukelićem i Dinkom Tucakovićem: Definitivno nisam Mađar




Odjednom je iskrsla prilika da snimim "Noć na Zemlji". Ideja ovog filma je da, kada odete u taksi, ne razmišljate o tome kao o značajnom iskustvu. Ja sam, uopšte, opsednut detaljima. Kad neki junak dođe na vrata sobe, mene ne zanima zbog čega je došao, nego da li je došao peške, metroom, kolima ili možda taksijem. Hteo sam da snimim film o onome što obično ne uđe u film 

im Džarmuš je hteo da svira rokenrol. Onda je počeo da se bavi filmom. Pa je došao u Beograd. Pa je opet svirao rokenrol. Na razgovor za "Vreme zabave" stigao je nakon neprospavane noći, sa arhetipskim izgledom rok zvezde.

- Gospodine Džarmuš, na početku da razrešimo jednu dilemu. Još od vašeg uspeha u Kanu i prvih projekcija vaših filmova u Evropi govori se da ste mađarskog porekla, što ste vi demantovali.

- Definitivno nisam Mađar. U mom filmu "Čudnije od raja" ima puno mađarskih likova, pa su ljudi mislili daje to autobiografski film.

Moje poreklo je uglavnom češko i irsko. Imam ponešto i nemačke krvi. Ali, to je otprilike sve.

- Zabeležili ste uspeh već svojim prvim filmom "Trajni odmor".

- Film sam snimio 1979. Bio je to niskobudžetni projekat snimljen za deset dana i za 12 000 dolara. To je, u stvari, moj prvi pokušaj da napravim igrani film.

On govori o jednom njujorškom mladiću koji nema posao, stan ili bilo kakve ambicije. Fim je portret tog mladića.

- Vi ste tipičan Njujorčanin. Čime ste se sve bavili pre početka rada na filmu?

- Bio sam frizer. Radio sam kao tonski snimatelj na filmovima. Ali, uglavnom, najviše sam želeo da budem muzičar. Tada je u Njujorku bilo mnogo nedovoljno školovanih muzičara u grupama kao što su "Television", "Talking Heads", "Ramones", "Blondie".

Nije bilo važno da budete virtuoz, već da izrazite neko svoje važno osećanje. 

To je uticalo i na filmske reditelje. 

Iako nismo poznavali dobro filmsku tehniku, hteli smo nešto da kažemo kroz filmove. Međusobno smo sarađivali na filmovima kao glumci, tonci, rasvetljivači...

Ja nisam muzičar, ali sam odrastao uz rok i on mi je davao energiju. Svirao sam mnoge instrumente... bubnjeve, gitaru... Sve podjednako loše.

U grupama sam uglavnom bio pevač.

Imao sam i primitivan sintisajzer na kome sam obrađivao već snimljene zvukove - buku automobila, policijske sirene...


Duh pisaca "bit generacije"



- Sarađivali ste i na kult-fllmu "Munje iznad vode"/"Nikov film", koji su zajedno potpisali Vim Venders i Nikolas Rej.

- Bio sam Nikov (Rejov op.a.) asistent i pre snimanja filma i on me je molio da prisustvujem snimanju. Sve ostale je u ekipu doveo Vim.

Ja sam bio neka vrsta autsajdera, jer ga tada nisam dobro poznavao.

Moj posao je bio da pomognem Niku koji je bio veoma bolestan, a nešto kasnije je i umro.




- Po minimalizmu, vaši filmovi podsećaju na rane Vendersove radove. Obojica volite žanr-filmove putovanja (Road movie). Da li vam je blizak Keruak, koji je u Americi inaugurisao tu filozofiju?

- Vimovi prvi filmovi su mi bili zanimljivi zbog putovanja i veze sa rokenrolom. Keruaka sam čitao prvi put sa četrnaest godina, i ništa nisam razumeo, pa sam mu se ponovo vratio kada sam napunio sedamnaest.

Pročitao sam verovatno sve što je napisao.

On nije među onima koji su najviše uticali na mene, ali volim njegovo delo.

Duh pisaca "bit generacije" je veoma uticao na mene. Tada sam želeo da vodim takav život.

- A u domenu muzike, koje uticaje možete da pomenete?

- Rokenrol, onaj pravi, rani. Ali on počinje sa bluzom i ritam i bluzom. Morao bih da počnem od Čarlija Petona i Roberta Džonsona.

Tu je, naravno, i "engleska invazija" iz šezdesetih.

Elvis je pridobio široku publiku. Tu su i Karl Perkins, Džoni Keš... Prve pesme Roja Orbisona koji je doneo novu formu.

- U svim vašim filmovima ima mnogo rokenrola, odnosno muzike. Tako je i u filmu "Pod udarom zakona", u kojem igraju dva poznata rok muzičara Tom Vejts i Džon Luri.

- Pa i italijanski komičar, sjajni Roberto Benjini koji igra sa njima, i sam svira gitaru, klavir i harmoniku. Ideja je došla od toga što sam želeo da film snimam u Nju Orleansu. To je postojbina džeza i rokenrola.

Tom Vejts se jednom našalio rekavši:

"Kada se u Nju Orleansu sretnu tri čoveka, naprave grupu". 

Kao što znate, i ja imam trojicu u filmu.

Počeo sam da pišem scenario za Džona i Toma, a onda sam na nekom festivalu u Italiji upoznao tog ludaka Roberta Benjinija i odmah sam pomislio: 

"Ovaj sjajan tip mora da uđe u film!" 

Nije govorio engleski: ja nisam znao italijanski, pa smo komunicirali na nekom francuskom koji smo samo mi razumeli.





- Kako je nastala ideja za "Misteriozni voz"?

- Zanimala me je istovremenost događaja nekoliko priča na istom mestu. To je ideja koja me davno opseda. A nije naivno da je to mesto Memfis, Tenesi, gde je u "Sun" studiju rođen celokupan američki rok.

To je grad Elvisa, njegovog nekrunisanog kralja.

U filmu glume i Džo Stramer iz grupe "The Clash" i legenda bluza Skriming Džej Houkins.


O onome što obično ne uđe u film



- Simultanost događaja je i ono što je glavna nit vašeg poslednjeg filma "Noć na zemlji".

- Posle "Misterioznog voza" nisam imao nameru da snimam film sačinjen od epizoda. Ali je odjednom iskrsla prilika da snimim "Noć na Zemlji".

To nije bilo sračunato. Distributeri su, u stvari, prihvatili ideju.

Ideja ovog filma je da, kada odete u taksi, ne razmišljate o tome kao o značajnom iskustvu.

Ja sam, uopšte, opsednut detaljima.

Kad neki junak dođe na vrata sobe, mene ne zanima zbog čega je došao, nego da li je došao peške, metroom, kolima ili možda taksijem.

Hteo sam da snimim film o onome što obično ne uđe u film.

U ovom filmu se sve radnje odvijaju simultano; u pitanju su pet gradova; Los Anđeles, Njujork, Pariz, Rim, Helsinki...

Na početku filma sunce zalazi, a na kraju ponovo izlazi.

To simbolizuje određeni ciklus, ali je radnja istovremena.




- Da li pripremate neki novi projekat?

- Imam puno ideja u glavi, otprilike... devet različitih! Jedan vestern, jednu komediju, jedan naučnofantastični film.

Ne volim o tome mnogo da govorim jer sam sujeveran.

Ovih devet ideja morale bi da pokriju sledećih 10-12 godina, a do tada ću imati dvadesetak novih.

- Koju muziku slušate?

- Trudim se da slušam sve što je na sceni. Živim u Njujorku, a rep je svuda unaokolo. Uglavnom mi se dopada: volim "Public Enemy", Ice Cube.

Čak Di, lider "Publica", rekao je:

"Rep je crnačka verzija CNN."

I Los Anđeles je poslednjih godina dosta zanimljiv, grupe kao "Red Hot Chili Peppers" ili "Jane's Addiction". 

Trenutno je "Nirvana" jedna od najboljih žestokih grupa.

Ljudi sa "mejnstrim" scene su nešto drugo.

Trideset odsto onoga što radi Prince je sjajno, ostalo ne volim.

Springstina poštujem, ima dobru dušu i verovatno je dobar čovek, ali ne volim njegovu muziku.

Nije mi interesantan kao Dilan ili Tom Vejts, ili drugi rokeri pesnici.

Razgovarali: Nebojša Đukelić i Dinko Tucaković, obrada: Yugopapir (Vreme zabave, april 1993.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)