Laki pingvini, vlasnici superhitova "Možda možda" i "Šizika": Nismo gitarski heroji! (1983)



Mi radimo aranžmane na sledeći način: postoji osnovna ideja za pesmu i onda uzmemo, poslednja iskustva su takva, četvorokanalni magnetofon i kod kuće radimo aranžmane. Svaku ideju lepo snimimo i odbacimo sve ono što nam se ne sviđa. Ranije smo radili na isti način, samo bez magnetofona, pa je taj proces trajao znatno duže. Ima tu i kiča i lepih stvari. U principu, nama se kič sviđa

Ambiciozniji analitičar bi mogao da povuče paralelu između početka sedamdesetih i osamdesetih (1971-1975 i 1980-81). Teen-magazini upravo ovih dana doživljavaju svoju punu ekspanziju, organizujući dvanaestočasovne svirke svojih favorita ... I da ne poseduju kakvu-takvu kontrolu nad svojim radom, Laki pingvini bi mogli biti okarakterisani kao modernizovana verzija Bay City Rollersa, čiju kompoziciju "Yesterday Hero" imaju u svom repertoaru - ili je to samo odavanje pošte adolescentnim junacima? 

Laki pingvini (foto: Politikin Zabavnik)

Međutim, predistorija grupe je bila znatno drugačija: 29. novembra 1979. u velikoj sali "Pinkija" organizovana je jedna od najsmešnijih manifestacija u istoriji jugoslovenskog rock'n'rolla: punk-maskenbal ...

Srđan (basista): Tada smo nastupili kao nova tendencija u jugoslovenskom rocku.

- U kojoj ste postavi bili tada?

Đorđe (pevač): Bili smo ja, Mića i Srđan, od ovih ljudi koji su sada u grupi. Tada smo nastupili u tradiciji najboljih londonskih, i uopšte britanskih punk-sastava. To je bio jedan opšti haos na sceni. Mi smo rušili sve mikrofone, pljuvali publiku... Imali smo četiri pevača, tri igrača sa kišobranima, sa nekim alatkama ...

- Šta ste izvodili?

Đorđe: Pa, našu pesmu, "Možda možda"! Ali, nije bila uopšte ni nalik na ovu sadašnju verziju, samo je bas-deonica ostala ista.

- Koliko puta ste vi menjali svoje muzičke stavove, toliko puta se i ta pesma menjala?

Mića (ritam-mašinista): Upravo tako. Ovo je sedma varijanta, a imamo i jednu noviju.


Problem sa matricama



Đorđe Dragojlović
- Vi se dugo godina međusobno poznajete. Od kada je to druženje počelo da poprima kreativne oblike izražavanja?

Đorđe: Ono u "Pinkiju" je bilo prvo, ali to je bilo čisto fore radi.

I pre toga, kad odemo zajedno na ekskurziju, na izlet ili tako negde, pa uzmemo gitaru ... pa onda ne sviraš samo tuđe stvari, nego počnemo da improvizujemo i neke svoje.

Od ovih to nije nijedna ... 

I to ne samo one pesme koje su vezane za rock-muziku, nego i narodne i zabavne, sve što može uz gitaru da se peva i svira.

- Petnaest hiljada prodatih ploča nije veliki broj za dva velika jugoslovenska hita, koje su progutali
radio i novine.

Mića: Zato što se tek sada ploča pojavila u ostalim krajevima. Evo, recimo, Beograd, od decembra pa do sad, prošlo je deset meseci, i to je maksimum što može jedan hit da postigne. "Možda možda" se otprilike pojavila kad i ona stvar od Boe "Jer ljubav je", sećaš se te stvari? 

Mislim, da li se sećaš te pesme?! "Možda možda" se i dan danas pušta i sluša.

- Nove pop-grupe su donele shvatanje da u njima ne može da postoji tako jaka individualnost koja bi mogla da bude idol obožavaocima.

Milan Bubalo
Saša (synthman): Ne postoje više takvi tipovi kao što su ranije bili gitarski heroji, kao Ritchie Blackmore ili neki pevači. Glupo bi bilo da sad neko od nas zbog lične ambicije iskače ispred drugih, naravno, tu je Đorđe koji je frontman. 

To uopšte ne kvari naše odnose u grupi. Ipak, svi smo dovoljno odrasli da neke stvari shvatamo. Mislim, da meni bude krivo što njemu pišu devojčice a meni ne!!

- Koristite se matricama ...

Saša: Probali smo sa njima, i ne volimo ih previše. Problem sa matricama je u tome što su one jako pametna stvar, ali ne ovde. To je dobro tamo gde sve funkcioniše kao sat, a matrice samo upotpunjavaju zvuk, što je jako lepo. 

Ali, mnoge naše prethodne svirke su više bile delo naše improvizacije, jer smo sami sebi nameštali razglas. U stvari, matrica može samo da ti smeta, jer nje nema u monitorima ili je loše snimljena, pa se izgubiš u trenutku. 

One kod nas još uvek postoje zato što smo krenuli bez Miće, svirali smo nas trojica uz pomoć matrica. Inače, planiramo da ih negde u januaru sasvim izbacimo iz upotrebe.

Mića: Na tim matricama je snimljena ritam-mašina koju je apsolutno nemoguće raditi uživo.

Časlav (gitarista): Nema toliku memoriju da stanu sat i deset minuta programa.

Mića: Drugo, ne može da se podešava tempo, to je vrlo pipava stvar. Malo pomeriš ručicu i onda se cela stvar poremeti, tako da je bolje sve staviti na traku i dobiti bolji zvuk. Konkretno, u ovoj turi koncerata sviram preko matrica, tako da se upotpunjuje ta neka ritmička baza.



Šta je sad ovo?




Aleksandar Rodić
Časlav: Sa matricama moraš da budeš mnogo uvežbaniji nego sa bubnjarem, jer ti ako ispadneš, ritam-mašina ide dalje. Ti si gotov, izgubljen si. A onako, kad vidiš da neko iz grupe ispadne iz ritma i ti se ufuraš u to.

Đorđe: U principu, kome to ne smeta taj se neće ljutiti, a onaj ko je došao da ti lovi greške, njega će to pogoditi. Takvi ljudi su za nas nevažni.

- Gitarski solo u pesmi "Možda možda" sigurno spada među najinteresantnije instrumentalne ispade u poslednjih nekoliko godina, bar kod nas.

Časlav: Taj solo je prva verzija ove pesme, to nije solo, to je bio sav aranžman za gitaru. Kroz celu pesmu je išla gitara i to je Srđan svirao još od 1979. Ja tada nisam bio u grupi... 

Verovatno bi neke druge ljude bilo sramota da to odsviraju. Nama je to izgledalo simpatično. 

Ljudi u studiju, kad smo snimali, čudili su nam se: 

"Šta je sad ovo?!" 

Ne, nisu se smejali zlonamerno, bili su to ljudi koji su se našli u studiju, snimatelji. 

To je bilo kod Enca Lesića, za demo-verziju, baš ono: 

"Što je ovo blesavo!" 

I tako je to ostalo. 

Ne patim od toga da budem gitarski heroj, niti obraćam pažnju na to što će neko da kaže: 

Časlav Stanković
"Pojma nema, zašto je to odsvirao".

- U jednoj radio-emisiji vi ste birali muziku, i to uglavnom onu iz šezdesetih godina, koja je karakteristična po kič-aranžmanima. Takođe, omot vašeg maxi-singla je urađen u kič-maniru, šareno se oblačite, a, sa druge strane, imate vrlo minimalističku svirku.

Saša: Što se tiče te minimalističke svirke, ona nije naše delo. To nije izašlo iz nas i u tome je naša krivica. Sada bi sve to izgledalo malo drugačije. 

Mi radimo aranžmane na sledeći način: postoji osnovna ideja za pesmu i onda uzmemo, poslednja iskustva su takva, četvorokanalni magnetofon i kod kuće radimo aranžmane. 

Svaku ideju lepo snimimo i odbacimo sve ono što nam se ne sviđa. 

Ranije smo radili na isti način, samo bez magnetofona, pa je taj proces trajao znatno duže. Ima tu i kiča i lepih stvari. U principu, nama se kič sviđa.

Đorđe: To smo mi hteli, da naš omot bude malo moderniji kič. Koliko ja vidim, svako od nas se oduševljava kičem, kako se producira Bucks Fizz i ostalo, svi volimo to, omote, šareno oblačenje, to je ono naše. 

A, što muzika nije takva!? 

Pa nije to samo po pitanju producenta, studija ili nečeg sličnog. Nismo mi još grupa takvog formata da možemo da angažujemo gudački kvartet ili orkestar od deset, petnaest članova, da bi ih snimili u svojoj pesmi, ili duvače i ostalo.


Omnibus pesma



Srđan Đurić
- Mogli ste da upotrebite sintisajzere, postoji način da se izsimuliraju kompleksni aranžmani, ali vi to ipak niste uradili.

Časlav: Što se tiče ove tri stvari koje su jedine do sada snimljene, one su baš najminimalističkije. Tako se potrefilo, naročito ova "Šizika" ili "Devojka iz svemira"

Slučajno smo ih odabrali. Imamo neke druge kompozicije u kojima violine idu od početka do kraja. 

Taj izbor pesama navodi slušaoca na takav zaključak, što je sasvim ispravno. Međutim, ima na albumu pesama koje će baš da se slože i sa omotom i sa našim oblačenjem.

Saša: Na osnovu maxi-singla ne može da se stekne prava slika o našem materijalu.

- Zašto nema logičnog razrešenja u pesmi "Možda možda"?

Đorđe: Da budem iskren, bila je prvo urađena ta matrica koja je 80% od one prve verzije koju smo svirali pre tri-četiri godine. Puno toga se izgubilo usput, ostao je samo naslov pesme. I ritmika je uznapredovala od: 3,2,1, polazi!

I tako, padne ti ideja, nije bilo smišljeno da bude samo pesma o sukobu njega i nje, nego da bude malo šareniš, kao što je šareniš na omotu. 

Otprilike: omnibus pesma. 

I sada, ispalo je da su tri strofe u vezi slučaja njenog i njegovog razgovora, a četvrta je strofa zbog same metrike stvari, jer mi je instrumentalna osnova unapred bila data, i tako je ispala nevezana za ove tri prethodne. 

Nikakva namera nije postojala: sad ću napisati ove strofe ovako, a četvrta će biti sasvim odvojena, da to bude malo ludo. 

Nego, jednostavno završio sam onu priču i falila mi je jedna strofa i u nju sam stavio drugu radnju. Nisam video ništa loše u tome.



Fina nota ironije



- Ko su vaši heroji?

Đorđe: Volim pop-grupe šezdesetih i sedamdesetih godina: T. Rex, Bay City Rollers, Sweet, Slade, ali ne mogu da kažem da se ložim, da lepim njihove slike na zid. Drago mi je da ih čujem, zbog one atmosfere koju proizvode, zbog njihove publike. 

Oni su uspeli da pridobiju tu mladu publiku koju bismo mi hteli da vežemo uz sebe, i postoji ta sličnost između profila njihove i naše publike, a ne u muzici. 

A od ovih novih grupa: WhamYelloSpandau Ballet obožavam.

- Zbog čega vam se svima dopada Yello kad je očigledno da nemate nikakvih sličnosti sa njihovom muzikom?

Časlav: Baš zbog te njihove tvrdoglavosti i neobaveznosti.

Tvrdoglavo rade šta god im padne na pamet.

Saša: Oni su mogli komotno da izdaju tri albuma sa petnaest hitova.

Srđan: Postoji i jedna fina nota ironije u svemu tome što oni rade.

Đorđe: Prosto se diviš tim ljudima kako uspevaju da otkriju duhovite pojedinosti u muzici drugih ljudi, pa to lepo sakupe sve kod sebe, stave u svoju pesmu i prezentiraju to, i ti otkrivaš u tome toliko stvari... 

Kad slušaš njihovu pesmu, pa se prisetiš neke druge i kažeš: jaooo, ovo je odavde, ovo je odande. Inače, oni kradu mnogo stvari iz nemačkih disko pesama.

Razgovarao: Saša Radojević (Džuboks, decembar 1983), foto: Politikin Zabavnik, obrada: Yugopapir 

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)