Disciplina kičme ima novi instant hit: "Dečija pesma" protiv nadobudnih rockera (1987)




Disciplina kičme i deklarativno i delotvorno provodi Kojinu odranije poznatu idejnu liniju kojom se oštro ograđuje od uslovne - zapravo nepostojeće - tradicije jugoslovenskog rock’n’rolla, pa šire i od svetskog; samosvesno i samopouzdano odbija da sa odgovarajućim svetskim zbivanjima opšti tipično "jugovićki-provincijski" sleđenjem kroz pomodne trendove

Kada je početkom ove decenije na svetskoj sceni elektronski pop (poznat i kao tehno-pop) preuzeo ulogu vodećeg trenda pop-muzike bar za sezonu-dve, najbolje i najčešće otelotvoren ubledelim dvojcima - razigrani pevač neretko homoseksualnog imagea i povučeni klavijaturista zagnjuren u hrpu sintetizatora, ritam-mašina i magnetofona - govorilo se "Osamdesete su prave godine za duete". 

A onda se u Beogradu pojavila Disciplina kičme, nešto sasvim drugo - duet basiste/pevača i bubnjara jedinstven i za svet, mišićav i znojan od žestine kojom pršti naokolo.

Posle, kako obično kažu, ništa više nije bilo isto.

Podsetimo se:

Ujesen 1981, po raspadu Šarla akrobate jednog od ključnih, ali ne i bez razloga osporavanih sastava jugoslovenskog Novog talasa, trećine čuvenog beogradskog "Paket aranžmana" (sa Idolima i Električnim orgazmom, zajednički LP 1980. Jugoton) koja je vukla najviše u stranu, pa tako postala i oličenje "alternativnog" u domaćem rocku - njegov mrgodni basista Koja nastavio je rad na već začetoj grupi za koju nije želeo niti tražio gitariste ili bilo kakve druge uobičajene instrumentaliste.

Bio je zadovoljan postavom u kojoj je osim njega svirao još samo Kele, Šarlov svojevremeni saradnik i novopečeni bubnjar.

Kojine najvatrenije pristalice već i na nečuveno proglašavale su ga prvom nadom domaćeg rock and rolla za nastupajuće razdoblje, no pripreme Discipline kičme (to je njihov sada svima poznati naziv!) nikako nisu bile lake i brze - na pozornicu se popela tek godinu dana kasnije, ali zato bučno i upadljivo, pa je ubrzo postala "grupa s uskličnikom".


Neposredni proizvođači buke



Oni koji Disciplinu nisu mogli da prihvate i provare (kao takvu!), jednostavno su Kojinim stvaralačkim zastranjivanjem bili prisiljeni da se postave neprijateljski spram celog tog poduhvata; najradije i najlakše bi zvuk tog sastava opisali kao "besomučno guljenje, struganje i testerisanje par instrumenata". 

Takvom površnošću upravo se i onemogućava opštenje: Disciplina kičme nikada nije bila nastrano nedruželjubiva, jer po nekim sasvim ozbiljnim socio-muzikološkim teorijama "ritam je najjači izraz želje za komunikacijom".

Koja je i bukvalno naglasak takoreći u celosti prebacio na ritam, odričući se uobičajene harmonije - čak i redovnih harmonskih instrumenata, pa bi se zbog toga moglo tvrditi da proizvodi svojevrsni "free rock", prema "free jazzu" - a melodije čvrsto podređujući ritmičnoj podlozi, vezujući ih tako da se ne mogu razliti u očekivanu opšteprihvatljivu melodioznost.

- Ekstremni pop bez melosa i harme, a, Kojo?

- Da, to je struktura mojih kompozicija... nedostatak one druge dve strukture, apsolutno. I ja - ima tome već neko vreme - sve manje sviram bas; jednostavno, sviraju bubnjevi i trube, tj. duvači, ja nešto preko toga ispričam, i tako (smeh). Šalim se, to je sad - i već uveliko - jako komunikativna glazba...

Sa goreopisanim razvojem i osobinama, Koji i njegovoj Disciplini kičme zapravo ne da nije bilo teško, nego gotovo predodređeno sticanje kult-statusa u okvirima jugoslovenske rock-scene.

Pojam kulta u rock’n’rollu posebna je priča, no činjenica je da mi svi skupa nemamo dovoljno moderne kulture da bismo pravilno shvatali njene kultove, pa su se tim perjem kod nas mnogi kitili bez pravih razloga, daleko od same suštine te pojave (kult-grupe, npr).

Koja očigledno ima posebno razumevanje rockerskog kulta, njegovih granica i prestanka mu važenja, a Kičma je jedina sistematski isticala (i opravdavala) da je kult-sastav - sezonama već, štaviše, ponosno nosi sopstvenu oznaku "superkult".

- Teško pitanje, ’aj’ još jedanput ponovi to... Da, da, zato što se niko nije ranije setio, zaista, a i nema ih... Ljudima sve treba da kažeš, to je ono, to je najhitnije, moraš sve da im napišeš, da onda oni to posle razumeju. To je dobro. To je odlično, jer onda, ovaj, možeš dobro da popuniš svoj plakat, sa dosta slova... kad ima dosta objašnjenja. Tako da mislim, to oko kulta, to je sve jedna šarena laža (smeh).


Sami u svetu



Koju je snimila Zorica Bajin Đukanović
Disciplina kičme i deklarativno i delotvorno provodi Kojinu odranije poznatu idejnu liniju kojom se oštro ograđuje od uslovne - zapravo nepostojeće - tradicije jugoslovenskog rock’n’rolla, pa šire i od svetskog; samosvesno i samopouzdano odbija da sa odgovarajućim svetskim zbivanjima opšti tipično "jugovićki-provincijski" sleđenjem kroz pomodne trendove.

- Ne, ja uopšte ne vidim, ni... ne mislim da se mi uklapamo ni u jedan svetski trend, niti bilo gde, i čak mislim da je to vrlina ove zemlje, razumeš.

Razumevam, naravno, ali u toj vrlini jako je loše što je tzv. alternativa neobrazovana, nebulozna i jedva poslovno osposobljena...

- Da, to je poslovno tako. Ali mislim, sve je to dosadno malo više oko toga.

'Oću da ti kažem da mislim da smo, ovaj, jedinstveni u svetu, to je sigurno... Ovde nije stvar drugačijeg sviranja, nego drugačijeg mišljenja o muzici koju praviš i izvodiš...

Ima, sigurno da ima ljudi za koje mislim da imaju istu vrstu stavova o tome, ali neću da ih navedem.

Unutar navedenih opštijih određenja za Disciplinu kičme, Koju i za sve njihovo bez mnogo preispitivanja vezuju se pojmovi "Avangarda" i čak "underground".

Biti različit, drugačiji, nema sumnje da dovodi u igru niz predrasuda koje te onda odbacuju još dalje ka krajnostima prema kojima si se već pomerio; tako u paketu brojnih odjekujućih etiketa olako možemo naći i onu za navodnu eksperimentalnost Kojinog sastava "Ova grupa nikad nije bila eksperimentalna, čak ni u početnoj fazi..."


Stavi ga blago



Opet u jednom prilično uvrnutom smislu, Koja je kao rock muzičar plodotvorno prošao sve zablude tzv. beogradske škole, i iz toga razvio svojstven izraz, s dužnim poštovanjem (i poznavanjem, što je još važnije) za "dinamiku ovdašnjeg undergrounda" s predstavnicima kakva je bila npr. Pop mašina - za njih čak ima reći hvale.

A onda, na albumu "Svi za mnom!" (1986, Helidon) izvanredna je i svojevremeno neočekivana obrada standarda YU grupe - "Čudna šuma", od pre petnaestak godina.




Tradicija, ipak? Znao sam, vrti glavom...

- Ne, to je sasvim slučajno došlo, to je samo jedan primer, baš izuzetak, kao što je izuzetak tada bila i YU grupa. Tradicija o kojoj smo razgovarali i dalje ne postoji.

I, zato i tako, Disciplina kičme razvija sopstvenu tradiciju.

Jer, s njihovim stvaralaštvom i opštim stavovima, objaviti i rasprodati 4 albuma, pa čak i samo opstati 5 godina u pogonu, zaista je priličan uspeh, postignuće koje mora ostaviti ozbiljne tragove naokolo.

Nažalost, dok je izvesno da Disciplina ima pouzdan krug publike u velikim gradovima, čini se da je razmerno znatno manje muzičara na koje utiče, u bilo kom vidu.

U poređenju s Kojom, gotovo sva domaća rockerska "alternativa" priglupa je, lenja i iskvarena.

Negde na samom početku Osamdesetih, Šarlo akrobata snimao je svoj prvi LP za PGP RTB, a pri kraju rada na tom albumu ova konzervativna (Ovo si baš blago stavio! - prim. ur.) beogradska disko-kuća odlučila je da taj materijal ipak nije najpogodniji za nju, i izvršena je preprodaja Jugotonu.

U tekućoj sezoni, kod urednika domaće pop-rock produkcije Olivera Mandića (Zar mu nećeš čak ni blago staviti?! - pit. ur.) Disciplina kičme potpisala je tzv. ekskluzivni ugovor, navodno na 4 godine, i ubrzo je objavljen LP uživo "Najlepši hitovi!".

Koja se vratio u oronulu tvrđavu PGP, subverzivno ali ujedno i na velika vrata.

Nedavno, na tuđem koncertu, jedan mi kolega neobavezno reče:

- (psovka), pa otkad je onaj Mandić tamo, najtiražnije novo ime u rock-izdanjima im je Disciplina! 

Pronicljivo zapaženo, jer Koja pouzdano prestiže sve nabeđene komercijalne početnike, čije albume PGP RTB jedva da izbacuje u tiražima po 2-3.000 primeraka, a prodaje tragikomično.

Sa svojih uvek razgrabljenih 3 ili 5.000. Disciplina kičme je među takvim programima PGP jedino iza Bajage, Čorbe i Kerbera.


Jer je takav čovek



Upravo naznačeni razmak u tiražima stvarno je veliki, ali i samo takvo činjeničko dovođenje u vezu oprečnih grupa i rockerskih ideologija (!) dovoljno govori o katastrofalnoj praznini između. A ukoliko ste u stanju da odvratite moždane vijuge od površno opčinjavajućih tiraža - to u poslednje, krizno vreme nikako ne uspeva onima koji umesto toga imaju u glavi špagete sa sosom - ponovo Vam podmećem Kojinu tvrdnju s kraja 1985:

- Trenutno su 3 najvažnije grupe u Jugoslaviji Bajaga, Disciplina kičme i Plavi orkestar... a može i drugačijim redom. 

Istog trenutka kada je izrečena, dobrim delom bila je tečna, a do danas i sve više.

Pošto kaže "Nema tu šta naročito da se kaže... nova ploča je tu, i gotovo", radije bih Vam predstavio Koju kao šaldžiju, i to pravog.

Ne samo da daje sjajne intervjue, nego opasno provaljuje.

Recimo, kada mu je nedavno bilo ponuđeno da producira novi LP Toni Montana, znajući kako je prvobitno nagovaran Piko Stančić i koliki je novac nuđen, Koja je poslovno promućurno tražio jednak honorar.

Po zaprepašćenju odgovornih (?!) u PGP RTB, odbrusio je:

- Valjda vi ne plaćate Pika ili mene, nego plaćate koliko vam vredi dobra produkcija te ploče; i uostalom, zašto ste me i zvali ako mislite da ne zaslužujem bar isto kao Piko?"

Voli Koja da izaziva, pa i da se posvađa; prgav neki tip.

Evo, tu skoro kad je gostovao u "Rock interviewu" Studija B - radijski i uživo čak je i bolji nego po novinama, jer mu ne ubijaju neposrednost razgovora - otvoreno je rekao da mu Bruce Springsteen ne valja i da je nekako malo seljački.

U novije doba u Beogradu - kako sam iskusio i na sopstvenoj koži, pa je zato Koja osvojio od mene još 1 veliki poen - to znači zameriti se svim nadobudnim, "pravovernim" rockerima, pre svega onima uhlebljenim u mas-medijima.

A i rat je u toku, znaćete par redova niže na koji mislim, i to nikako ne može da prođe bez Koje u prvim borbenim redovima: jedna od glavnih radijskih reklama njegovog prošlog koncerta u beogradskom SKC-u na početku džingla grubo je prekidala ono Dugmetovo "’Ajmo cur’ce, ’ajmo dječaci!".

I onda, na tom koncertu Disciplina je uz masovno i veselo odobravanje prisutnih tri puta izvela svoj novi instant-hit (jer promašaja nema!) s refrenom:

"Nije dobro Bijelo dugme/ Nije dobra Katarina/ Šta je dobro, šta nam treba/ Samo Kičme, Kičme Disciplina!"

Tako je, Kojo, pokaži im... moguće je da to uskoro postane (bar radijski, promocionalni) singl.

Neosporno je da nam se Koja i Disciplina kičme javljaju kao Glas iza zida, s namerom da uvere kako je zid papirnat. Sklon sam navijanju za njihov obuhvatni uspeh.

Napisao: Dragan Kremer, foto: Zorica Bajin Đukanović, obrada: Yugopapir (Glas omladine, april 1987.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)