Dubravka Mijatović, životna priča: Čarobni Kopaonik, Sanja u "Boljem životu", želja za privatnošću




U startu sam imala sreću s partnerima. Milena Dravić je jednostavna i plemenita žena i uz nju sam lako prevazišla tremu i strah. Postavila se kao naša prava mama. Nikad više nisam srela glumicu kao što je ona. Sreća je što sam je srela na početku jer da sam radila s nekim drugim možda bih pobegla od glume glavom bez obzira

Rođena sam u Beogradu, u bolnici na Dedinju. Odrastala sam na Senjaku. Moje prvo bavljenje glumom počinje baš tu, u bolnici. Rođena sam 27. decembra, kada se u bolnici slavila Nova godina. Osoblje je, da bi zabavilo trudnice i porodilje, napravilo malu predstavu. Jednu bebu su "obukli" u staru godinu koja odlazi, a drugu bebu u godinu koja dolazi.

Ja sam "igrala" tu Novu godinu, pošto sam bila punačka, bela i napredna, pa sam im ličila na novo.

To je bila moja prva uloga, pa se slobodno može reći da sam rođena glumica.

Detinjstvo sam provodila uglavnom u dečjoj dramskoj grupi Radio Beograda, koju je prvo vodio Bata Miladinović, a zatim Mika Aleksić.

Imali smo probe tri puta nedeljno, a išli smo zajedno i na letovanja. Bio mi je to važan deo detinjstva.

Pre dolaska u grupu bezuspešno sam pokušavala da sviram klavir, igram košarku ili tenis... 

Svašta sam probala i ništa mi nije odgovaralo dok nisam otkrila tu dramsku grupu na kojoj sam ostala do Akademije.

Sa mom u dečjoj grupi bili su Nikola Kojo, Mirjana Joković, Katarina Gojković...

Vladala je gvozdena disciplina, trebalo je obuzdati toliko dece. Snimali smo radio drame, reklame, televizijske serije...

Zauzvrat svake godine smo zajedno letovali u Makarskoj, Krvavicama, Baškim vodama.

Sve se znalo, kad se ide u vodu, kad se sunča, kad se sedi u hladu.

Ne znam ni zašto mi je ta grupa bila toliko zanimljiva. Valjda mi se dopadala radna atmosfera. Dolazili su i reditelji tako da sam odmah počela da radim.


Mlađa sestra



Želela sam leti da pobegnem iz grada i sve značajno što mi se desilo u detinjstvu desilo mi se kod babe u selu kod Kopaonika.

Tamo sam sve otkrila, saznala, shvatila, tamo se dobrim delom formirala moja ličnost. 

Pamtim to lepo dvorište u kome smo brali jagode, borovnice, kupine, šljive, jabuke, pamtim te sokove i svež vazduh. 

I dan-danas idem tamo, mada je sve urbanije, postoji čak i bazen. 

Ne oseća se više zov prirode, kao nekad.

Obdanište je bilo neuspeli pokušaj jer sam ga u startu odbila. Čuvale su me razne žene i baka.

Imam tri godine stariju sestru Sanju. Bila je ozbiljnija i savesnija a ja sam bila đavolak koji je pokušavao da radi sve što i Sanja.

Zbog nje sam i počela da sviram klavir, ali očigledno nisam bila tip koji može da vežba po nekoliko sati dnevno.

Sanja je završila muzičku školu, a mene su na predlog profesorke ispisali.

Mama je više vremena provodila s nama, bila je stroža pa sam je se logično i više plašila.

Moji roditelji su dosta putovali, pa kad smo Sanja i ja porasle vodili su i nas. Tako sam obišla gotovo ceo svet: Tajland, Singapur, ostrvo Bali, sve zemlje Evrope, Tunis, Maltu, Ameriku. 

Sada samo imam želju da se vratim na neka mesta koja sam videla kao dete. Drugačije bih uživala danas u Amsterdamu nego što sam to umela s deset godina.

U školi nisam imala problema ali sam sve učila na ivici stolice cupkajući nogom.

Tako sam i završila školu, ipak kao odlična.

Kasnije sam upisala Četvrtu gimnaziju, matematički smer, gde je bilo čak sedam vrsta matematike!

Lepo mi je išla matematika ali me nije zanimala kao trajno rešenje.

Pošto sam već bila u dramskoj grupi bio je red da pokušam da upišem Akademiju.

Nekog bi primili odmah, nekog nikad. Mene su primili iz trećeg pokušaja. Pošto sam prvi put probala s šesnaest godina ispalo je da sam je upisala na vreme! 

Bilo je raznih dogodovština na Akademiji, uglavnom neprijatnih, ali sam promenila profesora i klasu i nekako je završila.

Završila sam kod profesora Arse Jovanovića.


Prva uloga



Prvu ulogu sam dobila čim sam stigla u grupu, s devet godina. Igrala sam u seriji "Vaga za tačno merenje". Nedavno su je reprizirali i bila sam šokirana kada sam sebe videla. Takva sam bila tada, oduševljena ali i zbunjena. 

Nisam se sebi dopala na ekranu ali me je oduševljavala televizija u ono vreme, kada su postojala samo dva programa. 

Ta moja "popularnost" promenila je odnos mog razreda prema meni. 

U većini slučajeva ta promena je bila neprijatna jer su deca surova. 

Nije bilo baš normalno da izostajem s časova zbog snimanja serije, ali je sve to imalo smisla jer sam bila dobar đak.

Prvu filmsku ulogu dobila sam sa četrnaest godina.

U filmu "Nije lako s muškarcima" igrala sam ćerku Milene Dravić, a sestre su mi bile Branka Katić i Ana Simić. 

U startu sam imala sreću s partnerima. Milena je jednostavna i plemenita žena i uz nju sam lako prevazišla tremu i strah. 

Postavila se kao naša prava mama. 

Nikad više nisam srela glumicu kao što je ona. 

Sreća je što sam je srela na početku jer da sam radila s nekim drugim možda bih pobegla od glume glavom bez obzira! 

Tada sam i shvatila da su veliki glumci i privatno normalniji, prirodniji i skromniji. 

Najviše filozofiranja i mlataranja rukama videla sam kod prosečnih i nekvalitetnih.

I u prvoj televizijskoj seriji imala sam velikog glumca za partnera - Dragana Nikolića.

Ulogu Sanje u seriji "Bolji život" dobila sam pre Akademije, dok sam još bila u grupi.

Drugi ciklus serije snimala sam već na drugoj godini Akademije. Sanja mi je donela veliku popularnost.


Moja draga



Uskoro sam počela da radim i u pozorištu: u Zvezdara teatru "Grobljanska", u Ateljeu "Kola mudrosti  - dvoja ludosti" i "Filumena Marturano". Usledile su predstave "Ljubavi Džordža Vašingtona", "Ovde", "Ljubavno pismo" i mnoge druge. 

Onda mi se desila predstava "Moja draga" koja je bila ultrahit, što je retko za pozorišnu predstavu, igrala sam i u predstavi "Tramvaj zvani želja " u Bitefu.

Paralelno sam igrala u TV seriji "Srećni ljudi", ali sam u to vreme više želela da radim u pozorištu. 

Lik u seriji razvijao se onako kako se meni nije dopadalo, nije mi bilo potrebno prikazivanje u kupaćem kostimu i prekinula sam da igram.

Posle mnogo loših i nezanimljivih ponuda stigao je poziv za film "Tri palme za dve bitange i ribicu". Prošlo je mnogo godina od prvog filma pa mi se uloga Nadice u "Tri palme...'" računa kao prva uloga na filmu.

U početku sam učestvovala i u biranju scenarija, pisanju te uloge, jer su se menjali pisci i reditelji.

Sada sam mnogo blagonaklonija prema toj ulozi jer sam onda bila previše kritična prema sebi.

Partneri su mi bili idealni i sve je bilo kao bajka. Tek kasnije sam shvatila da rad na filmu ne mora da bude tako bajkovit.

Svi u ekipi su bili fenomenalni, snimanje smo završili na Tajlandu gde smo proveli tri nedelje, a snimali smo samo dva dana. 

To je zato što smo morali da pocrnimo!


Ivana iz "Rata uživo"



Otprilike, svake dve godine snimam film pa je tako dve godine kasnije stigla uloga Ivane u filmu "Rat uživo". Snimala sam dok sam bila u drugom stanju. Svaki film ima nešto specifično, "Tri palme..." imaju nevinost, naivnost i čednost u odnosu na druge, "Rat uživo" je specifičan po tome što sam ga snimala prvi a možda i poslednji put trudna.

Iz druge vizure sam posmatrala ljude, bilo mi je muka i sve mi je bilo drugačije.

Bila sam četvrti ili peti mesec trudnoće, a to niko nije primetio. 

Samo sam ja sebi izgledala drugačije.

Ovih dana završila sam treći film "Jagoda u supermarketu". Scenario za taj film je napisan dok sam bila na Akademiji. Punih osam godina je bio u planu za snimanje, dok se to na kraju nije desilo, uz velike izmene u scenariju.

Moj ideal u glumi je bio da me ima na sceni i na filmu, ali da me kad izađem na ulicu niko ne prepozna. 

Shvatila sam brzo da to ne ide baš lako. Ipak, oprezna sam. Nijedan novinar ne može da zaviru u tvoju privatnost ako mu ti ne pružiš materijal za to.

Moje odbijanje da gostujem u TV emisijama i da dajem intervjue su jasan stav.

Nikada mi nije palo na pamet da se slikam u krugu porodice ili sa svojom bebom.

Neukusno mi je da mešam privatni i poslovni život.

Smatram da moju publiku interesujem isključivo kao glumica i da ih moj privatni život ne zanima. 

Ne interesuje me bilo koja popularnost osim one koju donosi pozorište ili film.

Uloga majke mi je promenila život. Sve je sada drugačije i toliko lepo. Drugačije mi je kad dođem kući, kada se ujutru probudim...

Dobro sam organizovana. Imam ženu koja mi pomaže u čuvanju ćerke, pa mi materinstvo nije samo obaveza već i uživanje.

Trenutno pripremam dve nove predstave, jednu u Ateljeu, a drugu u Zvezdara teatru.

Bilo bi mi lakše kada bi neko brinuo o mojoj karijeri, pa da mi kaže kada je bilo dosta pozorišta, a kada treba više da snimam filmove...

Ali, kako praviti planove kada se od pet ponuda koje dobijem možda jedna realizuje!?

U ovom poslu su podjednake šanse i za one koji su se obrukali i za one koji su dobijali pohvale. Niko ne plaća ceh za ono što je loše uradio niti neko uživa na lovorikama zbog onog što je super obavio. Dobro urađen posao nije preporuka za novi. Uvek sve ide ispočetka!

Zabeležila: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, april 2002.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate