Slobodan Šijan (1. deo intervjua): Dopalo mi se da malo radim u oblasti komedije... (1982)



Moj film je bio prikazan kao drugi film večeri osmog dana festivala. Došao sam na projekciju u pauzi između dva filma. Primetio sam da u Areni ima duplo više ljudi nego što je uobičajeno. Prvih pet minuta svog filma, kad sam shvatio da se toliki broj ljudi okupio očekujući ne znam šta da vidi, malo me je uhvatila prpa

"Filmski džuboks" vam u svom specijalnom izdanju predstavlja Slobodana Šijana, jednog od poslednjih iz onog retkog soja režisera koji zasmejavaju stotine hiljada ljudi po bioskopima, a da istovremeno kupe pohvale kritike i nagrade na festivalima.

- Nedavno sam u New Yorku imao priliku da vidim jedan stari bioskop na Broadwayu. Dok čovek ne vidi jedan takav bioskop, ne može da ima predstavu šta je film nekad značio. Taj bioskop izgleda tako veličanstveno i velelepno, ogromna sala sa lavovima, sa nekakvim zlatnim reljefima i secesionističkim stubovima. Beacon Theatre.

Šta je film nekada značio... (foto: beacontheatre.com)

Kao što se sada razne crkve i džamije iz 10. ili 15. veka smatraju za neke značajne spomenike, i čuvaju se, tako mislim da i te bioskope moraju sačuvati.

Sala je bila skoro puna. Išao je "double bill" Marilyn Monroe, "Nijagara" i "Muškarci više vole plavuše". Pre početka filma, na bini je jedan sedi čikica svirao razne zabavne melodije u brzom i sporom ritmu, na velikim orguljama sa puno registara. Uživajući, jer je publika ovacijama pozdravljala svaku melodiju koju bi prepoznala, svaku interpretaciju starog orguljaša.

Ja sam se rastopio. 

Sedio sam u prvom redu koji je, i u Americi, uvek prazan. On je odsvirao deset pesama uz oduševljeno odobravanje. Baš u trenutku kada sam pomislio da će da ustane i da ode sa bine, jer je trebalo da počne projekcija, on je nastavio da svira. Orgulje su počele lagano da tonu u binu, dok nisu nestale. Ugasila su se svetla i krenuo je film u Tehnicoloru.

Tu sam tek video šta je to nekad bilo.


Marilyn Monroe u filmu "Niagara" (1953) (foto: DVD screenshot)



Dosta popaljen za američki film



- Kako si ti Šiki od "akademskog slikara" postao "filmski reditelj"?

Slobodan Šijan (foto: Goranka Matić)
- To je proces kome svi pridaju ne znam kakav značaj.

Ja mislim da to nije tako važna stvar.

Toliko ljudi je bilo iznenađeno mojom odlukom da posle likovne akademije odem na filmsku, a to je samo posledica činjenice da se kod nas suviše glorifikuju ti pozivi na Akademijama.

Ta je promena, kad su umetnički pozivi u pitanju, jedan normalan proces i nigde se ne podrazumeva da ćeš se ti baviti onime što si studirao.

Studiranje neke umetničke Akademije ja shvatam, da tako kažem, uvođenjem u kulturu, a tokom studiranja likovne Akademije jednostavno sam osetio potrebu da radim nešto što je masovnije, što je za manje ekskluzivnu publiku kakva je galerijska.

Onda sam zaključio da će uskoro biti veoma teško baviti se filmom ako nisi završio odgovarajuću Akademiju.

Pošto sam čuo da Žika Pavlović preuzima novu generaciju studenata filmske režije na Akademiji u Beogradu, prijavio sam se na prijemni ispit.

Njega sam cenio kao filmskog reditelja. Ispalo je tako da su me primili. Verovatno zbog likovne Akademije, jer im je to izgledalo nešto specijalno.

- Da li to znači da je sve ono što si radio bilo usmereno ka tvom bavljenju filmom?

- Strip, kao oblast je nešto što me prilično zanima i mogu reći da sam svojevremeno bio više u stripovima nego u filmu. Negde početkom pedesetih godina, kad nisam mogao tako često da idem u bioskop, jer roditelji u to vreme nisu smatrali da je to nešto "mnogo lepo", stripove sam ljuštio iz sve snage...

Tajno... a i povremenao sam bežao u bioskop.

Kod "Maratonaca..." sam mnogo mislio na strip "Alan Ford", koji sam jedno vreme voleo i čitao. Od literature o filmu, oduvek su mi najviše značili intervjui sa rediteljima ili njihovi tekstovi. Knjige koje su mi najviše značile su Bogdanovichev intervju sa Hawksom, možda najbolja knjiga o filmu koju sam čitao.

Zatim Truffautov intervju sa Hitchockom...


...i knjiga intervjua sa Melvilleom. To je na drugi način najznačajnija knjiga koju sam čitao. Melvilleova lista šezdeset američkih reditelja između dva rata, mi je direktno poslužila kao vodič kroz džunglu američkog filma.

Svojevremeno, kad sam je prvi put čitao i naišao na imena sa liste, iako dosta popaljen za američki film, vrlo je malo bilo njih čija su mi imena nešto značila.

A sada kad gledam tu listu jednostavno mi nije jasno da neko nije čuo za te ljude (smeh).

To je takav slučaj.

Strahovito je značajna i knjiga "Sirk on Sirk", intervju sa Douglasom Sirkom, jer kroz njegove reči daje sliku o jednom evropskom intelektualcu najvišeg ranga, koji je uspeo na vreme da shvati značenje i vrednost masovne kulture.

Kad čitate šta su rekli Ford ili Hawks, kad vam govore o nekim stvarima, jedan skeptičan čovek može reći: "Pa da! Oni su takvi ljudi. To oni drukčije ni ne znaju. To su izvorni Amerikanci", što ustvari nije istina jer su i oni izvanredni intelektualci, samo u tradiciji američkog anti-intelektualizma.

Međutim, Sirk je čovek koji je u Berlinu i Nemačkoj između dva rata postavljao klasike, znači jedan čovek potpuno evropske kulture, koji je u trenutku kad se prešaltovao na film, kako on kaže, shvatio da su pravi filmski žanrovi western i melodrama i krenuo da radi melodrame.

Ta knjiga je izuzetno značajna baš zbog te mogućnosti da se sa jednim intelektualcem evropskog tipa razglaba o masovnoj kulturi i filmu kao delu nje.

Tu su još i Godarove kritike, pa zbirka krtika Mella Farbera "Negative Space" itd.

Mislim da je kod nas premalo knjiga o rediteljima iako postoji publika za tu vrstu literature. Iz tog razloga sam ja, u vreme dok sam radio kao urednik filmskog programa u SKC-u, pokrenuo ediciju "El Dorado" u kojoj su objavljeni Straubov scenario "Hronika Ane Magdalene Bach" i kompilacija o Fordu koja se sastoji od njegovog intervjua sa Bogdanovichem i još nekim tekstovima, koji se ne bave Fordom kao autorom već kao čovekom, opisujući trenutke iz njegovog života.

Još je trebalo da izađu knjige "Beleške o kinematografu" Bressona i knjiga o Tomu Gotovcu.

Radio sam i na televiziji. Snimio sam pet igranih TV-filmova pre nego sam uradio "Ko to tamo peva". Jedno vreme sam radio i neke muzičke emisije, ali sam od toga odustao i okrenuo se igranoj strukturi. Tako sam sa tih TV-filmova prešao na igrane filmove.

Slobodan Šijan na snimanju filma "Ko to tamo peva"
(foto: Rodoljub Jovanović/RTS) 
- Konačno si znači ušao u jugoslovenski film. Kakav je tvoj odnos bio prema njemu pre nego si počeo da radiš filmove, a kako ti sve to danas izgleda?

- To je problem stvarno, odnos se dosta menja... Ovaj... Dok nisam ušao u kinematografiju moji su stavovi bili dosta militantniji, a sad se sve to dosta smekšalo... (smeh)... Da tako kažem, smekšaš iz više razloga. Prvo što stalno srećeš ljude iz posla kojim se baviš, za koje shvatiš da nisu nekakvi zlikovci.

Znaš ono: ljudi sa svojim privatnim životima kojima film nije značajna stvar na način kako je on meni značajan.

Dok si van filma i ne počneš da sarađuješ sa njima, tebe zanima samo estetika i svi su ti kreteni. Svi su oni u kinematografiji koja proizvodi tako loše filmove.

Međutim kad počneš da sarađuješ sa svim tim ljudima, vidiš da su to normalni ljudi koje je stihija bacila na film. Da oni nisu krivi što ne znaju puno o filmu, već da je to stanje stvari iz godine u godinu. 

Tako te to nekako silom prilika smekša, jer ne možeš svaki dan sretati se s nekim i govoriti mu kako nema pojma i kako ovo-ono... Samo od sebe to se stiša.

Ne možeš puno govoriti o filmu iz iskustva bioskopskog gledaoca, jer to ljude sa kojima sarađuješ iritira. Na neki način to čuvam za sebe, jer je to neko moje privatno uživanje, dok gledam filmove, stvarno veliko. Meni je samo žao što neki ljudi nemaju to iskustvo, ali... Jebeš ga... (smeh)...

Činjenica je, iako to možda ne izgleda lepo, da čoveku kriterijumi prema našem filmu opadnu kad se uključi u produkciju. Ideš u Pulu, gledaš te filmove, tvoj je film tu takođe... Mislim, opadnu ti kriterijumi. To je činjenica.


Kontinuirana histerija smeha



- Kakav je tvoj utisak o prijemu "Maratonca..." u Puli?

- Mene je što se ovog filma tiče, najviše interesovala reakcija publike u Areni, jer je to najbolje mesto za prikazivanje komedija, zbog velikog broja ljudi. Iskustvo koje sam imao sa prikazivanjem "Ko to tamo peva" u Areni, je jedno od najprijatnijih koje sam doživeo, tako da sam želeo da na pravom mestu proverim šta sam uradio sa drugim filmom.

Reakcija je bila izvanredna, tako da sam nakon te projekcije bio potpuno miran što se tiče prijema publike.

U Areni postoji zanimljiv fenomen kad su komedije u pitanju. Ne postoji štos ili geg u filmu na koji se od 12000 prisutnih bar 500 njih ne smeje.

Tako imamo situaciju da se na jedan geg smeju ljudi oko vas, na drugi se smeje leva strana Arene, na treći desna, da bi se sve pretvorilo u kontinuiranu histeriju smeha.




- Da li si imao tremu pred prikazivanje filma u Areni?

- Ja uglavnom ne patim od treme. Moj film je bio prikazan kao drugi film večeri osmog dana festivala. Prvi film te večeri nisam gledao iako sam do tada video sve filmove. Došao sam na projekciju u pauzi između dva filma. Primetio sam da u Areni ima duplo više ljudi nego što je uobičajeno.

Prvih pet minuta svog filma, kad sam shvatio da se toliki broj ljudi okupio očekujući ne znam šta da vidi, malo me je uhvatila prpa.

To je trajalo sve dok se prvih famoznih pet stotina ljudi nije nasmejalo. Dalje je već bilo lakše. Nisam imao, ono što neki ljudi imaju kao "strah šta će biti", jer ipak mislim da čovek može da zna šta je uradio i neke stvari da predvidi.

Normalno ne sve, ali u izvesnom stepenu može da predvidi da li je film komunikativan ili ne, u stepenu u kom je to bitno za širu publiku.

- U tvojim filmovima primetan je uticaj bioskopskog filma. Da li postoji neka distanca u odnosu na to iskustvo pošto svoje filmove praviš u jednoj potpuno različitoj kulturnoj sredini?

- Ja se sve vreme, da tako kažem, čuvam samog sebe. To radim na taj način što pokušavam da pronađem neke materijale koji nisu neke moje privatne priče, već da nađem priče koje meni izgledaju zanimljive, pa da ih putem filma ispričam i gledaocima.

Duško Kovačević se pokazao kao scenarista sa kojim mogu veoma dobro da sarađujem. I to je bio odlučujući trenutak. Drugo: komedija kao žanr čini mi se da je oblast koja ima najviše zanimljivog materijala u našoj sredini.

O čemu se radi?

Ideja je bila da ako ne možeš da radiš filmove u Hollywoodu, jedine prave ozbiljne filmove, onda pokušavaš da stvoriš neki svoj Hollywood, koji se sastoji od jednog originalnog scenariste, grupe originalnih glumačkih faca, koji mogu raditi materiju koja im dobro leži, kao komedija i onda od toga pokušavaš da napraviš nešto dobro. 

U glavi su mi se vrzmali ljudi kao što je Mack Sennett koji je u svakom kadru svojih filmova imao tipizarane, a opet karakteristične face. Imao je debele, mršave, velike, male... A sve su to bile face iz njegovih filmova.

Postoje i drugi primeri... Pokušao sam da stvorim sistem oko sebe u kome mogu da napravim nekoliko stvari koje su konzistentne, a koje opet mogu da komuniciraju sa publikom. Dakle nisu neke ezoterične stvari.

Čini mi se da sam pronašao model da se tako nečim bavim u okviru naše kinematografije. Dok mi ne dosadi.

- Očigledno je da je toliki odlazak u bioskope, i pored te distance podsvesno uticao na tvoja dva filma?

- Da, apsolutno. Jer ti i kada zamišljaš neke scene dok ih pišeš padaju ti na pamet razne situacije koje ti se čine kao zgodne, pa stvar usmeravaš u tom pravcu. U isto vreme, to je i ključna stvar zašto čovek mora ići u bioskop, ako se bavi filmom, da bi stekao sposobnost da posmatra svoj film kao što posmatra i film u bioskopu.

Da objektivno ustanovi šta je dosadno, šta je smešno, šta ne, da ustvari sagleda pravi sadržaj onoga što je uradio a ne ono što je maštao da napravi. Utoliko mislim da je neophodan stalni kontakt sa bioskopom.


Blagi utisak kulisa ponegde



Još jedan foto zapis sa snimanja
filma "Ko to tamo peva" koji je
napravio Rodoljub Jovanović
- Zašto baš komedije?

- Kad sam radio "Ko to tamo peva" mislio sam da ću posle raditi nešto sasvim drugo, međutim onda mi se dopalo da malo radim u oblasti komedije. Uopšte mi je komedija došla kao jako prijatno iznenađenje, jer pre "Ko to tamo peva" nisam radio ni jednu komediju.

Radio sam raznolike stvari, od kojih su neke bile komične, ali nisu bile komedije. A inače sam komediju kao žanr jako voleo i veliki broj meni najdraži filmova su baš komedije.

Kad sam radio prvi film imao sam blagi strah, da li će to stvarno biti smešno? Jer u komediji su stvari čiste i tu nema zezanja, ako se ljudi ne smeju stvar je propala.

Znajući to, malo sam zazirao, ali sam se pouzdao u svoje iskustvo doživljaja komedije.

Sad mi se čini da bih mogao da radim komedije do kraja života ako treba, samo ako imam dovoljno dobrog materijala. To je oblast koja je jako zahvalna za rad. Imaš i komunikaciju sa publikom, privatno uživanje, jedno zaleđe koje te obezbeđuje od uvek prevrtljive kritike, jer su gledaoci uvek na tvojoj strani itd.

- Zašto film-epohe i zašto izbegavanje savremene tematike?

- Meni se dopalo da radim takve filmove iz više razloga. Zato što mislim da humor kojim sam se bavio traži blago udaljavanje od sadašnjosti. Takav film je tražio eliminisanje nekih savremenih repera koji bi ljude terali da upoređuju to što se dešava u filmu sa svakodnevnim iskustvom.

To je bio jedan od razloga.

Drugo: veoma volim filmove dizajnirane u tom stilu kao što su "Najveća trka oko sveta" Blakea Edwardsa, ili neki Lubitschovi filmovi, ili kostimirani filmovi Billyja Wildera.




Kada sam radio "Maratonce ..." na neki način sam iz daljine mislio, eto sad i ja pravim neki takav film. Mislim da je takve filmove najteže kod nas praviti i svesno sam ušao u rizik da pravim film u kome je sve ispred kamere pravljeno za njega.

Zašto rizik?

Zato što jednostavno, u uslovima u kojima radimo najteže je dobiti kvalitetnu rekonstrukciju vremena a da to ne izgleda kao totalni falšeraj.

U "Maratoncima ..." nisam bežao od toga da dobijem blagi utisak kulisa ponegde. Jednostavno to mi je bilo u stilu filmova iz tridesetih godina. "Maratonci ..." su film koji je koštao milijardu i dvesta miliona, a to je za vreme kad je rađen bio solidan budžet.

Ne mogu da kažem da je to bila mala lova, ali je bila mala za ovakvu vrstu filma u kome je svaki objekat ili pravljen ili adaptiran.

Međutim, ta sirotinja je dokument o stanju stvari u našoj kinematografiji u ovom trenutku i mene to ne uznemirava mnogo. Ulažem napor u tom pravcu do određene granice, a zatim ukalkulišem nepredviđene teškoće.

Namerno sam išao na izbacivanje statista sa ulice. Naravno, film je mogao da se radi i u realističnijoj fakturi, u kojoj bi piljari na ulicama vikali "Dve banke ovo" ili "Tri banke ono" ...

Opredelio sam se za jaču stilizaciju jer me zanimao potpuno prazan prostor.

Da sam imao mogućnosti - ceo bih film snimio u studiju.

- "Maratonci..." su koncipirani kao bioskopska predstava.

- Pa evo šta je...

Razgovarali: Petar Jakonić i Dinko Tucaković, obrada: Yugopapir (Džuboks, oktobar 1982.)


Kraj 1. dela intervjua - 2. deo je OVDE



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)