Bijelo dugme, 3. deo feljtona "Naš put do slave": Rasterajte ih vatrogasnim šmrkom! (1977)





Miha je našoj grupi ostao dužan 16 starih miliona, što je rezultat njegovog nepoštenja. Za to što ni sam nije na nama zaradio novac kriva je njegova naivnost: sve što je zarađivao na nama, on je gubio na drugim grupama, jer je istovremeno želeo da organizuje Kongres Rok Majstora, pet koncerata nekih drugih grupa, a sve sa zajedničkim sredstvima

Već početkom sledeće 1975. godine popularnost "Bijelog dugmeta" postaje tolika, da mnogi shvataju da je reč o nečemu dotle nezabeleženom u istoriji domaće pop-muzike. Ploče ove grupe dostižu ogromne tiraže, pogotovo singl sa pesmama "Da sam pekar" i "Selma". Ipak, to nije dovoljno, jer publika "Dugme" poznaje samo sa ploča i radio-programa, a za kompletni uspeh neophodni su i javni nastupi. Zbog toga Goran i njegovi drugovi odlučuju da tu godinu posvete maratonskoj turneji, na kojoj će ih upoznati publika širom zemlje. Ta turneja započinje prvim velikim koncertom "Bijelog dugmeta" u sarajevskoj Skenderiji, kome prisustvuje oko 15 hiljada mladih Sarajlija. Bio je to pravi početak rađanja muzičkih idola mladih, kakve je svetska pop-scena imala mnogo, a koji su se u vidu sarajevske grupe tada pojavili i kod nas.

- Na putu do slave u suštini nam niko nije pomogao - kaže Goran Bregović. - Ali, bilo je mnogo onih koji su nam pomogli malim stvarima da dođemo do vrha, počev od jednog zubara, koji je Željku izvadio zub u Ljubljani, pa je tako mogao da nastavi turneju, pa do ljubaznog sveta na Borikama, gde smo pripremili naše najbolje ploče.

Bijelo dugme: Na putu do slave više je bilo onih koji su želeli da ih sruše 

A da nam je neko pomogao u karijeri, to se ne slažem. Svet još nije postao toliko dobar. Pre bi se reklo da je bilo više onih koji su želeli da nas sruše, nego onih koji su nam dobro želeli...

Na turneji koja je trajala gotovo celu godinu, "Bijelo dugme" je održalo više od dvesta koncerata! Želeli su da obiđu što veći deo zemlje, da ih upozna što više publike, jer im je već tada bilo jasno pravilo po kome "koncerti prodaju ploče".

- Tačno sto pet koncerata na ovoj turneji održali smo za redom, bez jednog dana pauze - priča Goran. - Bio je to strašan napor, pogotovo što u to vreme nismo još imali dovoljno novaca, da bismo sebi mogli da pružimo razne udobnosti, koje bi nam takvu turneju olakšale. 

Po prirodi niko od nas nije sklon svađi, ali tada smo počeli da se svađamo, da jedni druge izbegavamo, da bežimo što dalje od mesta koncerta čim nam se za to ukaže prilika. 

Nismo birali gde idemo, obilazili smo sela i gradove, često spavali u lošim hotelima, ili se vozili po najgorim drumovima, jeli smo sve i svašta, pa nije čudo što su živci počeli da nam popuštaju...

Ovu turneju, sigurno najveću koju je jedan ansambl u našoj zemlji organizovao, bilo je teško realizovati baš zbog vremena njenog trajanja i prostranstva na kojem se odigravala. Kompletna tehnika putovala je kamionima noću, odmah posle završetka kocerta u jednom gradu, da bi već sutradan izjutra bila u mestu gde se održava sledeći koncert. 

"Dugmići" su noć koristili za odmor, a već sutradan oko podne morali su da budu u novom gradu, gde je trebalo instalirati ozvučenje i rasvetu, pa se potom pripremiti za izlazak pred publiku. 

Prvi put u svojoj karijeri članovi "Bijelog dugmeta" se na ovoj turneji upoznaju sa jednom novom vrstom umora - sa umorom od popularnosti.

- Shvatili smo da je veoma važno izbeći gužvu koja posle koncerta obavezno nastupa - kaže šef "Bijelog dugmeta". - Naravno, bez opasnosti da budemo neljubazni prema publici. To je bio najodgovorniji zadatak našeg menadžera.

Jer, kada sam posle koncerta umoran kao pas, samo mi još neko fali, kome ću se na papirićima potpisivati! A takvih uvek ima i prema njima nikada ne smemo da budemo neljubazni. Zato se naš menadžer brinuo da nam niko posle svirke ne prilazi...

Na koncertu u Beogradu, održanom u okviru ove turneje, menadžer "Bijelog dugmeta" je bio nedovoljan da obavi taj zadatak: gomila obožavalaca koji su posle koncerta čekali na svoje ljubimce, preteći da ih u preteranom oduševljenju povrede, rasterana je tek uz pomoć snažnih vatrogasnih šmrkova. 

Taj koncert održan u zemunskoj hali "Pinki", koju su obožavaoci sarajevske grupe pretvorili u uzavrelu košnicu, ubedio je i poslednje nevernike da su domaći pop-idoli zaista rođeni. 

Tih dana u štampi se prvi put može sresti jedan novi pojam - "dugmemanija"...





Menadžeri koji duguju novac



Pričati priču o "Bijelom dugmetu", a ne pomenuti i menadžere ove grupe gotovo je nemoguće, jer ti ljudi, makoliko zbog vrste posla kojim se bave ponekad bili osporavani ili napadani, na svoj način veoma utiču na karijeru muzičara o čijem se poslovanju staraju (najčešće kroz prizmu sopstvenog džepa). 

Jer, gde god postoje pop-grupe, tu postoje i menadžeri. Nije važno koliko je grupa mala ili velika, afirmisana ili nepoznata - za svaku se nađe mali ili veliki menadžer. Jedno je za te ljude zajedničko: ma kako radili, oni najčešće ostaju u uspomenama muzičara kao ljudi koji su ih istovremeno pomogli i oštetili...

- Još u vreme mojih "Beštija" bilo je menadžera, sitnih i nepoznatih, ali sa "velikim", svemirskim idejama kako uz pomoć pop-muzike zaraditi pare - kaže Goran Bregović. Na žalost, uvek su to bili privatni menadžeri, jer za to ovlašćeni ljudi, ili ne znaju taj posao da rade, ili nemaju dovoljno motiva da se trude i zalažu. 

Naši prvi menadžeri otkrivali su zabačene dvorane u provinciji, gde je bilo moguće organizovati igranke i tako doći do nekakve zarade. Postoji čitava lista takvih ljudi, koji nam iz tog vremena duguju novac, ali je danas to smešno pominjati, jer je reč o sumama koje u sadašnjoj situaciji gotovo ništa ne znače.

Prvog "pravog" menadžera Goran Bregović je sreo u selu Zeleni Gaj, u Sloveniji, dok je na jednoj turneji "Indeksa" zamenjivao solo-gitaristu Bodu Kovačevića. Bio je to Zagrepčanin Vladimir Mihaljek, u pop-svetu poznatiji kao Miha

Budući "dugmići" još su bili samo "Jutro", siromašna i nepoznata grupa, pa je Goran molio poznatog Mihu da vidi može li nekako da im pomogne.

- Videćemo! - glasio je Mihin odgovor, koji je Goran odmah shvatio na pravi način: od ovog obećanja niko nije video nikakve koristi...

- Drugi put smo sreli Mihu u Cavtatu, gde smo svirali preko leta - kaže šef "Bijelog dugmeta". - On je tada doveo grupu "Tajm" na naše mesto, a nas na njihovo u Bašku Vodu. Učinilo nam se da je ta zamena izvršena po, za nas, veoma povoljnim uslovima, ali smo kasnije shvatili da je od svega najviše koristi imao Miha. 

Čini mi se da je on već tada nanjušio da na nama može dobro da se zaradi. Već tada smo bili najveća pop-atrakcija u zemlji, samo toga nismo bili svesni. Miha je to shvatio brže od nas...

Iste jeseni uz Mihaljekovo zalaganje "Bijelo dugme" snima prvi album u Ljubljani. Ovaj vešti menadžer organizuje grupi i prvi koncert, jer do tada su "dugmići" svirali samo na igrankama. Tako Goran i njegovi drugovi prvi put sviraju u Osijeku, dok publika sedi i sluša njihovu muziku. 

Na veliko čuđenje "dugmića" i samog Mihe, sportska dvorana u Osijeku bila je prepuna.

- Sa Mihom smo prilično lepo sarađivali - kaže Goran. - On je uvek bio pun lepih priča, koje treba realizovati na dobrobit naše pop-muzike. Međutim, veliki je problem bio što su njegovi koncerti uvek bili slabo organizovani: nije se znalo ni ko pije, ni ko plaća! 

I naši honorari nisu nikada na vreme bili isplaćivani. Pored toga, u njegovoj organizaciji uvek nam je nešto mirisalo na "mućku". Miha je ulaznice uvek nosio sa sobom, pa nikada nismo bili sigurni koliko je karata stvarno prodato, da li je bilo "divljih", neregistrovanih karata, ili ne. 

Ipak, Miha je bio koristan u našoj karijeri, jer smo preko njega upoznali mnoge ljude koji su mogli i hteli da nam pomognu.

- Miha je bio neka čudna mešavina hohštapleraja i naivnosti - nastavlja prvi čovek "Bijelog dugmeta". - Žalosno je samo to, što je on u odnosu na nas ispao nepošten, a u odnosu na druge naivan! Draže bi nam bilo da je ispalo obrnuto. 

Ovako, Miha je našoj grupi ostao dužan 16 starih miliona, što je rezultat njegovog nepoštenja. Za to što ni sam nije na nama zaradio novac kriva je njegova naivnost: sve što je zarađivao na nama, on je gubio na drugim grupama, jer je istovremeno želeo da organizuje Kongres Rok Majstora, pet koncerata nekih drugih grupa, a sve sa zajedničkim sredstvima.


Grada - čovek čudne prirode



Drugog "velikog" menadžera u svojoj karijeri Goran je sreo u beogradskom "Šumatovcu", sasvim slučajno. Bio je to Gradibor Veljković, poznatiji kao Grada, pomalo tajanstveni bradonja, uvek u crnom šeširu i tamnom odelu, koji je bio poznat kao menadžer koji sa uspehom radi samo sa poznatim umetnicima. 

Pre mnogo godina počeo je sa "Siluetama" Zorana Miščevića, da bi kasnije radio sa Mišom Kovačem, "Dubrovačkim trubadurima", Terezom Kesovijom, Gabi Novak, Arsenom Dedićem i ostalima, po prostom pravilu: ako je neko u vrhu, treba raditi sa njim.

Toga dana u "Šumatovcu" za istim stolom sedeli su Goran Bregović, Miha i Grada. Uvek spreman za šalu i peckanje, Grada se tada podrugivao svom kolegi Mihi što radi sa nepoznatim "Bijelim dugmetom". 

Goranu je to bilo krivo, pa je pokušao da mu objasni kako im ne ide loše, kako ih publika sve bolje prihvata, kako su im koncerti uvek puni.

- A kojim danima svirate, ako sme da se zna! - upitao ga je tada Grada.

- Uglavnom subotom i nedeljom - odgovorio mu je Goran.

- A gde ste ponedeljkom?! - dočekao ga je iskusni menadžer. - Subotom mogu i ja da sviram, pa da bude puno...

Samo nekoliko meseci kasnije Gradibor Veljković shvata da je pogrešio, pa počinje da se nudi "Bijelom dugmetu". Od svoga kolege Mihe pokušao je petoricu Sarajlija da "kupi" na sve moguće načine, što mu je na kraju i pošlo za rukom. 

Tako "Bijelo dugme" prvi put polazi na turneju sa Gradom po gradovima i selima Makedonije i Kosova, u kojima nikada ranije oni nisu bili.

- Bila je to prilika za nas da se upoznamo sa jednim pravim, ozbiljnim menadžerom - kaže Bregović. - On je čovek koji u svakom času drži sve konce posla u svojim rukama, fiksirano na papiru: karte za koncerte stizale su poštom, neprodate su se istim putem vraćale u agenciju preko koje je radio, reklama je bila fiksirana ugovorima, takođe naši i njegovi honorari. 

Sa Gradom smo bili veoma zadovoljni, pa smo zajednički odlučili da ga nikad ne menjamo. 

On je doduše čovek čudne prirode: niti koga voli, niti koga mrzi. On niti je glup, niti pametan: jedino zna ono što radi, ništa ga drugo i ne interesuje, niti ga zbog toga grize savest. A ne libi se nijednog posla: ako treba lepiće plakate, cepaće ulaznice, braniće nas od nasrtljivaca. 

Grada je veliki čudak, u stvari, ali nam se dopao na određen način. To je čovek koji ne jede meso, radi 365 dana u godini, a ne troši pare, mada je spreman da odreši kesu kada pogreši u poslu... 

- To su jedini pop-muzičari koje znam, koji ne sviraju za "lovu", već pre svega zbog ljubavi prema muzici - izjavio je nedavno njihov menadžer.

Ma koliko "dugmići" i Grada jedni druge uzajamno hvalili - i između njih je nedavno došlo do konflikta. Menadžer je tražio procenat u poslu koji je imao prošle godine - celih 17 odsto, koliko ima i sam Goran - na šta šef "Bijelog dugmeta" nikako nije hteo da pristane. 

Tako je došlo do razlaza: Grada se okrenuo Zdravku Čoliću i "Indeksima", a Goran Bregović se odlučio na saradnju sa novim menadžerom, Sarajlijom Pajom, koji je malo poznat među pop-muzičarima, jer je ranije sarađivao uglavnom sa izvođačima narodne muzike.

- Menadžeri uvek ostavljaju čudan utisak da se može raditi i živeti i bez njih - kaže Goran. - Ali, hteli mi to, ili ne, uvek se vraćamo njima, jer je nemoguće istovremeno pisati muziku i baviti se onim prozaičnijim delom posla, kao što je lepljenje plakata, cepanje karata i gušanje sa neobuzdanijim delom publike. Zato ćemo uvek imati svog menadžera, a nikada potpuno sa njim nećemo biti zadovoljni...

- Kada su izgubili mene, "dugmići" su izgubili mnogo - kaže Grada, koji ni sam ne može da prežali što više ne radi sa najpopularnijom jugoslovenskom grupom, mada to ne želi javno da prizna. - Toga, na svoju žalost, oni nisu svesni. Ali, svest je ono što najčešće i nedostaje popularnim umetnicima. Kada su najpopularniji, toga obično nisu ni svesni, a kada im to postane jasno - već je mnogo kasno: njihova popularnost tada počinje da opada...


Kola su poletela u provaliju



Pošto su celu 1975. godinu posvetili napornoj turneji, Goran Bregović i njegovi drugovi za to vreme izdali su samo jednu ploču sa melodijama preostalim prilikom pripremanja prvog albuma. Svesni da je već krajnje vreme da počnu da rade na novom albumu, članovi "Bijelog dugmeta" se početkom jeseni povlače u malo bosansko selo Borike, koje su sasvim slučajno otkrili nešto ranije, prilikom snimanja jedne televizijske emisije. 

Dva meseca Goran, Željko, Zoran, Ipe i Vlado provode u živopisnom planinskom selu, svakodnevno vežbajući i doterujući repertoar koji će se naći na novoj "longplejci", čije je snimanje već zakazano u najboljim studijama u Londonu. 

Pod ogromnim opterećenjem, koje im donosi saznanje da moraju da naprave ploču bolju od prethodne, koja je već oborila sve jugoslovenske rekorde u tiražu, "dugmići" na Borikama stvaraju novi album "Šta bi dao da si na mom mestu"...




U međuvremenu, njihova popularnost sve više raste. O "Bijelom dugmetu" počinju da se pričaju razne priče, koje idući od usta do usta postaju sve šokantnije i neverovatnije. Najčešće su priče o pogibiji "Bijelog dugmeta" u saobraćajnoj nesreći i o sukobu sa zakonom zbog upotrebe i šverca droga.

Vesti o saobraćajnim udesima nicale su tako iznenadno, da su često veoma plašile najbliže rođake i prijatelje članova popularne grupe. Početkom sledeće godine cela Jugoslavija prepričava pogibiju "Bijelog dugmeta". 

Priče toliko uzimaju maha i počinju da zvuče tako verovatno, da sarajevsko "Oslobođenje" u jednom svom broju donosi zvanični demanti, objašnjavajući da je reč o najobičnijim izmišljotinama, jer su svi članovi "Bijelog dugmeta" živi i zdravi.

Međutim, to mnogo ne pomaže. 

Uskoro svi prepričavaju novu tragediju u kojoj je život navodno izgubio pevač Željko Bebek. Mnogi na ovu novu priču samo odmahuju rukom smatrajući da je ponovo reč o "patki". Za to vreme Željko zaista leži kod kuće oporavljajući se od povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći, iz koje je zahvaljujući čudu i sreći izvukao živu glavu.

Nekoliko dana ranije Željko je sedeo udobno zavaljen u sedištu komforne "simke-krajsler", zadovoljan što je u toplom automobilu, dok je napolju duvao snažan vetar, zasipajući put talasima ledene ranoaprilske kiše. 

Bilo je već kasno kada su Željko, njegov brat od tetke Nikola Domaćinović i brat njegove supruge Aleksandar Luketa krenuli iz Posušja, gde su obišli neku rodbinu. Po vlažnom, klizavom asfaltnom putu koji je vodio put Lištica kretali su se vrlo oprezno. 

Ispred jedne dvostruke krivine Luketa je da bi smanjio brzinu pritisnuo malo kočnicu, a to se na klizavom kolovozu pokazalo kao fatalno: "Simka-krajsler" je poletela u provaliju...

- Kriknuo sam i pokrio oči rukama očekujući smrt - pričao je kasnije Bebek. - Osetio sam strahovit udar, zatim drugi, treći, četvrti... Kada se sve stišalo, opipao sam svoje ruke i noge i shvatio da sam čitav. U mraku sam napipao Luketu koji mi je rekao da je dobro. Ali, Nikole u automobilu nije bilo. Dugo smo ga dozivali kroz kišu i mrak, ali on nije odgovarao...

Bebekov brat od tetke ostao je na mestu mrtav. 

Vokalnog solistu "Bijelog dugmeta" i vozača Luketu od smrti su spasli samo pojasevi kojima su bili vezani.

Vesti o ovom događaju, potvrđene kroz štampu, kao da su podstakle građane novih priča o "Bijelom dugmetu". Jedna od najpopularnijih bila je ona prema kojoj su članovi sarajevske grupe stigli u zatvor zbog šverca droga. Priča je naročito uzela maha uoči odlaska "Bijelog dugmeta" u Ameriku. 

Prema onome što se prenosilo od usta do usta, velika količina droge uneta je u našu zemlju u bubnjevima Suzi Kvatro, koja je tih dana iz Grčke doputovala u našu zemlju. U Beogradu su navodno "dugmići" preuzeli drogu, da bi sa njom krenuli put Amerike, predstavljajući tako, kako bi se u kriminalističkom žargonu reklo, neku vrstu "jugoslovenske veze".

- Da smo ikada petljali sa drogom, kakvi smo, uhvatili bi nas za minut - kaže Goran Bregović. - Reč je samo o pričama kojima ne može da izmakne niko, ko se jednog trenutka nađe u vrhu popularnosti. Tačno je da smo bili u Beogradu na koncertu Suzi Kvatro, ali zbog njene muzike, a ne zbog droge. 




Međutim, neko od onih koji su nas videli, već je imao dovoljno mašte da čitavu priču izmisli. Kada je o nama reč, ništa se ne odvija normalnim putem. Kada smo se spremali na radnu akciju, svi su tražili nešto skriveno u tom našem gestu. Ostali omladinci mogu da idu na radnu akciju ako to žele, samo nama se zbog toga pripisuju razne drame.

- Mnogi naši popularni prethodnici inspirisali su ljude na slične izmišljotine - kaže Željko Bebek. - U raznim pričama ginuli su Čkalja, Đoka Marjanović, Dalipagić, Marko Novosel, već kada je ko bio najpopularniji. Arsen je dobio živu sodu u oči, Miću Orlovića je pretukao muž neke lepotice, a Minimaks je ležao u tamnici zbog svojih političkih viceva. 

Mnogi se ovih priča još dobro sećaju, a ono što one prepričavaju nikada se u stvarnosti nije dogodilo.

- Prva priča o nama, prema kojoj sam zaključio da smo zaista počeli da bivamo popularni, došla je do mojih ušiju posle jednog izleta na Jahorinu, krajem 1975. godine - priča Goran. - Na planini sam jedno veče proveo sa prijateljima, u diskoteci hotela "Jahorina". Sedeli smo, ćaskali i pili šampanjac. 

Kada sam se vratio u Sarajevo već sam čuo da kruži priča po čaršiji, da je Goran Bregović isterao sve goste iz pomenute diskoteke, da bi tamo na miru proslavio zaradu, ne znam ni ja kog po redu miliona...

Interesantno je kakvom brzinom su se izmišljene priče o "Bijelom Jugmetu" širile od usta do usta, od grada do grada. 

Za vreme druge velike turneje ove grupe, održane sredinom 1976. godine, posle koncerta u Somboru pričalo se da je Željko jednoj obožavateljki koja je staja kraj podijuma, usred jedne pesme podmetnuo čizmu, da je ova poljubi. 

Prema jednim pričama devojka je čizmu strasno poljubila, a prema drugima je odbila to da učini, zbog čega ju je gnevni pevač udario nogom. 

Dan posle koncerta u Somboru ova priča je već prepričavana u Beogradu. Nekoliko nedelja kasnije nju je sam Željko Bebek čuo čak u Zadru!

U poslednje vreme najpopularnije su priče o milionima "Bijelog dugmeta". Pošto koncertima ove grupe uvek prisustvuje mnogo publike, činjenica je da su prihodi od tih priredbi veliki. Kako je u jednim zagrebačkim novinama objavljeno, samo na koncertu u tom gradu prodate su ulaznice u vrednosti od 65 starih miliona dinara. 

Pošto "dugmići" na turneji svaki dan sviraju u drugom gradu, ispada da su pravi multimilioneri. Ali, da li je baš tako?

- Prihodi koji se u vezi našeg imena pominju sigurno su najveći koji su u ovom poslu kod nas ikad postojali - kaže Bregović. - Baš kao što su i najveći tiraži naših ploča i svezaka sa notama naših pesama. Međutim, mnogi zaboravljaju da su i rashodi najveći. 

Niko pre nas nije vukao na turneju 15 tona opreme! Niko nije imao toliko brojnu ekipu kao "Bijelo dugme". Da i ne govorim da je sve za nas skuplje nego za druge grupe: svaka dvorana, svaka usluga, svaki čovek. 

Velika je svota to kada se kaže 65 miliona! Ali od toga jede i živi ogromna ekipa. Od tih para deset odsto uplaćujemo ZAMP-u, od njih plaćamo dvoranu, reklamu, opštinski porez, procenat za one koji prodaju karte, redare, vatrogasce, milicionare, pa sve do čistačica, koje posle koncerta čiste dvoranu. 

Od onoga što ostane "Bijelo dugme" plaća tehničare, nosače, šofere, zatim procenat agenciji za koju radimo, kao i doprinos na naše honorare, da bismo na kraju godine za ono što nam je ostalo platili godišnji porez. 

Obrt je na našim turnejama veliki, ali ne i ono što stvarno zaradimo. Naravno, mi ne krijemo da zarađujemo dosta, mnogo iznad onoga što je jugoslovenski prosek, ali to još uvek nisu ni blizu one pare koje nam se najčešće pripisuju...

Sasvim obični  YU omladinci : Dugme na omladinskoj radnoj akciji "Kozara 76" 


Bez srednjeg prsta



Dok su izmišljene priče išle od usta do usta, postajući tako sve neverovatnije i šokantnije, malo kome je bilo poznato da se sa jednim članom popularne grupe, bas gitaristom Zoranom Redžićem, sudbina poigrala na zaista dramatičan način. 

Tragedija ovog muzičara tih dana nije bila ništa manja, mada je započela šest meseci ranije na Borikama...

Bio je 23. septembar ("Taj datum ću pamtiti dok sam živ!", kaže Zoran) kada se bas-gitarista "Bijelog dugmeta" kombijem grupe vraćao iz Rogatice na Borike. Samo kilometar od hotela gde su "dugmići" već gotovo dva meseca pripremali svoj drugi album, ćudljivi, već prilično izakani automobil je stao. 

Zorana je mrzelo da se petlja oko motora, pa je kombi ostavio na putu. Sutradan ujutru zajedno sa Vladom Pravdićem pošao je da vidi o kakvom je kvaru reč. Kada su došli do kombija muzičari su videli da se jedna guma preko noći izdušila. 

Odlučili su da je odmah zamene. 

I, dok je Zoran petljao oko točka, Vlada je slučajnim, nespretnim pokretom gurnuo kombi koji je sa dizalice pao pravo na ruku bas-gitariste "Bijelog dugmeta". Zoran je zaurlao od bola, ali je nekako skupio snagu da zajedno sa Vladom izvuče ruku ispod karoserije teškog vozila. 

Kada im je to pošlo za rukom, obojica su ugledali strašan prizor: niz Zoranovu šaku slivali su se mlazevi krvi, a iz srednjeg prsta izvirale su smrskane kosti...

Automobilom koji je prvi naišao Zoran se prebacio u najbližu ambulantu u Rogatici. S obzirom na kolski, paninski put, nije čudo što je to putovanje trajalo ceo čas i po. Lekar u Rogatici je isprao ranu, ali je bio nemoćan da išta drugo uradi...

- Odmah krenite ka Sarajevu i tamo pronađite nekog specijalistu - rekao je Zoranu. - Ako vam za dva -tri sata specijalista ne ukaže pomoć prst će morati da se amputira...

Zorana su neki prijatelji odvezli u Sarajevo. Za gitaristu, koji svojim prstima duguje sve ono što mu je muzika poklonila, to putovanje je bilo dugo kao večnost. 

Lekari su mu prste stavili na vreme u gips, ali to nije bio kraj njegovih muka. Od tada Zoranu su šest puta hirurzi operisali prst, jer kosti nisu dobro srasle. Malo je poznato da je početak turneje "Bijelog dugmeta" 1976. godine i prvi veliki koncert u Beogradu ovaj muzičar svirao bez srednjeg prsta leve ruke, jer je ovaj bio bukvalno nepokretan. 

Četiri puta su specijalisti Zoranu ponovo lomili prst, da bi kosti pravilno srasle, ali ništa nije donelo željene rezultate. Čak ni presađivanje koštanog tkiva sa potkolenice nesrećnog mladića.

- Samo da je neki drugi prst u pitanju, već bih ga sam odsekao! - kaže Zoran.

Danas je Zoran Redžić vojnik, služi rok u Beogradu, ali je oslobođen mnogih obaveza propisanih za njegove drugove u sivo maslinastim uniformama. Doduše, kao i ostali vojnici ustaje rano izjutra, ali samo zato da bi stigao na rehabilitaciju, jer mu je prst još ukočen.

U međuvremenu Zoran je na sve moguće načine pokušavao da usavrši sviranje bas-gitare sa ukočenim srednjim prstom leve ruke. Čak je pokušao da umesto levom, akorde svira desnom rukom, vežbajući pred ogledalom, ali to nije dovelo do pravih rezultata. 

Već punih godinu i po dana traje Zoranova borba za ozdravljenje slomljenog prsta, ali rezultati nikako da krenu nabolje.

- Bolje mi je da se naviknem na ovakav prst, nego da sasvim izgubim živce - kaže vojnik Zoran. - Gitaru ću moći da sviram sa tri prsta leve ruke, pa čim u maju skinem uniformu, eto mene ponovo u "Bijelom dugmetu"...

Zbog odlaska u vojsku bas-gitariste Zorana Redžića "Bijelo dugme" se prvi put u karijeri našlo pred problemom zamene jednog stalnog člana grupe. Goran Bregović, koji o svemu misli na vreme, u rad grupe počeo je da uvodi mladog basistu Ljubišu Racića još dok je Zoran svirao prvi deo "turneje 76" sa slomljenim prstom. 

Ljubiša je u početku samo gledao i slušao kako Zoran svira, da bi ga početkom marta sasvim zamenio. U stvari, ovaj mladi muzičar bio je u "Bijelom dugmetu" samo neka vrsta statiste: svirao je bas na koncertima i glumio da ga svira pred tv kamerama, dok na svim pločama grupe taj instrument, otkako je Zoran doživeo nesreću, svira pevač Željko Bebek.

Kao privremenom članu "Dugmeta" Ljubiši je palo u zadatak da tog leta zajedno sa ostalim članovima grupe provede mesec dana na omladinskoj radnoj akciji "Kozara 76". Da li je ta akcija razuverila one koji smatraju da se "Bijelo dugme" mnogo razlikuje od ostale, socijalističke omladine - ne znamo, ali članovi ove grupe mesec dana su zaista svojski radili, zavredeli su udarničke značke i na Borike krenuli žuljevitih ruku, da tamo spreme svoju treću longplej ploču.


Muke sa basistima



Sanin Karić i Zoran Redžić
U međuvremenu, šef grupe Goran Bregović je sve manje bio zadovoljan Ljubišom Racićem ("Nisam baš imao osećaj da mi je solidan bas za leđima..."), pa sve češće razmišlja o njegovoj zameni.

Tako upoznaje mladog basistu "Teške industrije" Sanina Karića, pa ga poziva nedelju dana na Borike, da ga proba, baš kao što je njega samog pre mnogo godina probao Željko Bebek, pre nego što ga je primio u svoje "Kodekse"...

U jeku priprema novog albuma stiže vest da još dvojica članova "Bijelog dugmeta" moraju na odsluženje vojnog roka. Za Vladu Pravdića se zbog kritičnog godišta već sumnjalo da će te jeseni morati da obuče uniformu, ali 19-godišnji Ipe Ivandić je, kako su svi "dugmići" mislili, imao još vremena. 

Međutim, zbog aljkavosti mladog bubnjara, koji svoje obaveze oko odlaganja odlaska u armiju nije sredio, grupa se našla gotovo pred raspadom. 

Svi pokušaji da se nešto popravi ostali su bezuspešni i Vlado i Ipe odlaze u vojsku samo 20 dana pre početka snimanja novog albuma.

Tada se pokazuje koliko je Goran bio u pravu kada je svojevremeno izjavio da nema tog pop-muzičara u zemlji, koji ne bi voleo da svira u "Bijelom dugmetu": u njegovu grupu dolaze Milić Vukašinović, dotadašnji bubnjar "Indeksa", inače stari Goranov i Željkov prijatelj iz vremena pečalbe po Italiji, i Lazar Ristovski, jedan od najtalentovanijih mladih orguljaša, dotadašnji član popularnog "Smaka", i "Teška industrija" ostaje bez jednog člana, jer basista Sanin Karić takođe prelazi u "Bijelo dugme".

- Sa Lazarom Ristovskim sam se o svemu dogovorio još godinu dana ranije, ali smo naš dogovor držali u tajnosti - kaže Goran Bregović. - On je odlučio da pređe u moju grupu, jer mu je verovatno već dosadilo da bude Točkov orguljaš. Naime, "Smak" je tako zamišljena grupa, da su svi muzičari podređeni gitaristi Točku. 

Za veoma talentovanog Lazu bilo je šteta da svira u grupi, gde njegove prave vrednosti ne mogu da dođu do izražaja, jer je jedini virtuoz gitarista. Što se tiče Miće, on se nije mnogo mislio da pređe u "Dugmiće", jer se već dugo poznajemo, a verovatno mu je već postalo dosadno u "Indeksima"...

Tako je "Bijelo dugme" ponovo kompletno, ali su se zato tri popularne grupe našle pred problemom, jer su iznenada ostale bez stalnih članova, inače odličnih muzičara. To dovodi do mnogih nesuglasica i rađanja nesimpatija prema Tаko je "Bijelo dugme" ponovo kompletno, аli su se zаto tri populаrne grupe nаšle u neprilici, jer su iznenаdа ostаle bez stаlnih člаnovа, inаče odličnih muzičаrа.

To dovodi do mnogih nesuglаsicа i rаđаnjа nesimpаtijа premа Gorаnu Bregoviću, koji se zа ljubаv opstаnkа svoje grupe nije libio dа pred rаspаd dovede čаk tri drugа аnsаmblа.

Bilo kаko bilo, "Bijelo dugme" u novoj postаvi odlаzi u London dа snimi treći аlbum "Bаr jednom hoću dа budem blesаv"

Posle dvаdesetаk dаnа pločа je gotovа, аli nа intervenciju ljudi iz "Jugotonа" Gorаn morа dа promeni njen nаziv, pа se аlbum nа krаju pred publikom pojаvljuje pod imenom - "Eto, bаš hoću!"

Reč je o ploči mаnje komercijаlnoj od prethodne dve, аli muzički i tehnički znаtno boljoj. Pesme sа ovog аlbumа ne osvаjаju publiku "nа prvo slušаnje", kаkаv je bio slučаj sа gotovo svim pesmаmа sа prethodnih аlbumа, аli zаto oni koji pаžljivije slušаju muziku jednoglаsno zаključuju dа "Bijelo dugme" i dаlje nаpreduje.



Kada će svi skinuti uniformu?



Pre izvesnog vremenа "Bijelo dugme" je prvi put u novom sаstаvu krenulo nа turneju po nаšoj zemlji dа promoviše svoj novi аlbum. Nаjveći koncerti u okviru te turneje održаni su u Sаrаjevu, Zаgrebu i Beogrаdu. Posle mnogobrojnih vesti dа "Bijelo dugme" sа trojicom novih člаnovа nije više ono što je bilo, Beogrаđаni su sа nestrpljenjem dočekаli Sаrаjlije početkom mаrtа. 

Prvi koncert u hаli "Pionir" "dugmići" nisu iskoristili dа nа nаjbolji nаčin demаntuju priče o krizi njihove kаrijere: kvаr nа ozvučenju u toku priredbe, loše rаspoloženje zbog togа među muzičаrimа i poluprаznа hаlа doprineli su dа se mnogi nаjverniji obožаvаoci ove grupe zаpitаju nije li zаistа odzvonilo njihovim ljubimcimа. 

Tek drugog dаnа, а pogotovo trećeg, "Bijelo dugme" je dokаzаlo dа je još ono stаro, potvrđujući jednu stаru Bregovićevu izjаvu, premа kojoj njegovа grupа ne vredi mnogo bez prаve podrške publike.

Koncerti "Bijelog dugmetа" potvrdili su dа je dobro što je novа postаvа ove grupe sаmo privremeno rešenje. Jer, mа koliko novi muzičаri u grupi bili dobri instrumentаlisti, а to nаročito vаži zа Milićа Vukаšinovićа i Lаzаrа Ristovskog, "Bijelo dugme" biće ono stаro tek kаdа ponovo bude kompletno. 

Kаko sаznаjemo, Zorаn Redžić se vrаćа u grupu kroz dvа mesecа, Ipe Ivаndić još rаnije, jer je privremeno oslobođen služenjа vojne obаveze, dok će Vlаdo Prаvdić uniformu skinuti tek u septembru. 

Međutim, kаdа će i koliko "Bijelo dugme" biti kompletno, zа sаdа je prilično neizvesno, jer do krаjа godine uniformu će morаti dа obuče i prvi čovek grupe - Gorаn Bregović...

- Mnogi mi neće verovаti, аli jedvа čekаm dа odem u vojsku - kаže Gorаn. - Sve oko "Bijelog dugmetа" tаko je postаlo preglomаzno i nаporno dа mi je poslа već preko glаve. Ako ništа drugo, u vojsci ću se mаkаr godinu dаnа odmаrаti od muzike, publike, ozvučenjа, rаsvete, finаnsijа, izmišljenih pričа, nаsrtljivih obožаvаteljki... 

Otkаko je "Bijelo dugme" postаlo populаrno, jа bukvаlno nisаm imаo privаtnog životа; u bioskop nisаm otišаo, mnoge knjige koje me zаnimаju nisаm stigаo dа pročitаm. Deo togа, nаdаm se, nаdoknаdiću u vojsci...





Kraj feljtona



napisao: Danilo Štrbac, obrada: Yugopapir (RTV revija, januar - april 1977.)

(Ovaj feljton autor je objavio i kao knjigu "Istina o Bijelom dugmetu")



1. deo je OVDE, 2. deo je OVDE




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)