Veselin Vujović, najbolji rukometaš u problemu: Ima li života posle povrede tetive? (1987)




Mile me odmah zvao posle povrede. Vuku sam jedva glas poznao koliko je plakao. Kao da se on povredio, a ne ja. Svako od njih, i nas koji ćemo posle otići u inostranstvo, vratiće se sa nekim parama, nekim novim idejama. Sada ćemo se sve češće viđati u našim kafićima ili kafanama. I vanzemaljci moraju da postanu ovozemaljci

Dok sam kao dečak čitao mit o Ahilu, uvek sam se smejao kako je poginuo. Paris ga je pogodio u petu. Zahvaljujući toj besmislenoj smrti, medicina je dobila izraz Ahilova tetiva. A ja sam vlasnik jedne od tetiva, koja je trenutno na remontu.


Veselin Vujović (foto: Dušan Vranić)

Nisam slučajno počeo ovo moje pisanje za Dugu pričom o Ahilu

Ne želim sebe i svoje mišiće da preuveličavam, ali sam kao deo ekipe, kao prvak sveta i olimpijski pobednik, svrstan u gotovo mitske ličnosti.

Koliko sam samo puta čitao ode o našim mišićima, o neuhvatljivom Isakoviću, o lucidnom Mrkonji, Vukoviću koji na leđima nosi tri igrača, Bašiću koji neustrašivo gleda penaldžiju u oči, o meni kao divu.

Sada ležim sa gipsom na nozi i razmišljam o svemu.

Meni je pukla tetiva kad me niko nije napadao, neuhvatljivi Mile će zastati kad prođe zgodna devojka, Mrki se zbuni kad vidi kolače, Vuk se plaši promaje, a Baško razmišlja da ga penaldžija ne pogodi u glavu.

Sad pišem za novine i verujem u sve što beležim. Tako sam verovao da se i meni ne može ništa dogoditi.

Mene su protivnički bekovi bacali sa dva metra visine na leđa. Pa sam ustajao, obrišem prašinu, protrljam ruke da skinem znoj s dlanova i nastavim. U Crvenki me Mišković tako gurnuo u prsa dok sam bio u skoku da je ceo stadion zanemeo.

Izletela mi je kost na ruci.

Kroz kožu.

Sećam se kad mi je pukao mišić posle jurnjave u kontri sa Brantom. Udarac kolenom u butinu. U Ljubljani mi je Praznik stao na nogu i nisam igrao u finalu Kupa šampiona protiv Dukle. Izgubili smo.

Kad Rus krene na tebe, prosto ti dođe da odustaneš od borbe. Naravno, ako nisi član ove naše reprezentacije. Ispred tebe je čovek visok dva i pet, težak više od sto kilograma. Želi da te zgromi, da te uništi. Zaista je tako.

To je u psihologiji igrača koji ne može da prihvati poraz, a programiran je samo na pobedu. Prvo pokušava da me spreči igrački, a nastavak je da me onesposobi...

Godinama sam studirao igrače koji me fauliraju.

Nema tu mahinalnih radnji. Svaki potez je kod školovanih igrača prostudiran, školuju se oni i za ovakve stvari. Ja im gledam facu. Oči ih otkrivaju. Neko slegne ramenima kad primi gol. Ali, imaš one koji opsuju i kažu:

"Nećeš drugi put".

Ali, meni ni takvi nasrtaji nisu ništa mogli, jer sam bio odlično pripremljen. Posle povrede zvao me Pokrajac i rekao mi da niko nije mogao da me povredi osim mene samog.


*****



Uoči povrede bio sam rukometaš sa najvećom cenom na svetu. Nije lepo pominjati cifre, jer ima ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem. Kad mi je pukla tetiva, prvo što sam pomislio bilo je da više neće biti rukometa.

A to je za mene kao da mi neko život oduzima.

Odmah je dotrčala supruga. Znam da sam joj u ambulantnim kolima pričao kako neće biti Barselone, nema sunca, nema više olimpijada. Onaj div iz novina je tada plakao. Časna reč.

Pričao mi je dr Nebojša Popović, legenda rukometa, čovek koji me je operisao, da se vraćaju igrači posle povrede tetive.

Pričao mi je ranije o tome, a sada bi sigurno preskočio deo priče o tome da posle povratka većina ide silaznom putanjom.

A ja sam te noći, posle pucanja tetive, sanjao kako sedim na klupi za rezervne igrače i kako me Aca Pavlović uvodi da onako s gipsom pucam penale. Nisam ni jedan promašio.

Igraću rukomet, sigurno.

Neću možda moći ovoliko da grizem kao do sada. Već sam razmišljao kako će izgledati taj moj ponovni susret sa Šapčanima. Na jesen idem u vojsku, taman kad počnem sa lakim pripremama. Onda ću dolaziti, kao sada Baško, iz vojske i igrati u Kupu šampiona.

Biće to susret sa Šapčanima posle duge pauze. Neću se zaletati, da ne izgorim. Napraviću nekoliko dobrih dodavanja, dati dva-tri dobra gola. Samo da ne izgorim...


*****



Tri nedelje posle povrede, onako sa nogom u gipsu, prvi put sam otišao na trening. Svi su potrčali prema meni, ljudi su odmah doneli dve stolice; jednu za mene, jednu za nogu u gipsu. Zbog njih neću smeti da izgorim.

U stvari, tužno je to što će neko reći da više nikad neću biti onaj stari Vujović. 

Sa 26 godina neću biti stari Vujović!

Na zapadu se to drugačije gleda. Poslovan svet. Ćuti, promatra i računa. Dobiću istu cenu kao i sada, s tim što će me osigurati kod osiguravajućeg društva na istu cenu. Ako mi se nešto dogodi, novac ostaje meni, a oni naplaćuju od osiguranja.

A sve to mogu biti samo lepi snovi... Šta ako ne budem mogao da igram? I o tome sanjam. Onda pomislim kako sam krenuo kao dečak iz Cetinja.

Došao sam iz porodice u kojoj sam i glad osetio. To nije sramota. Postao sam dobar igrač, dobio stan, supruga se zaposlila...

Ko zna da li bih danas uopšte imao posao, da li bih živeo kod gazdarice.

Meni su se već ispunile neke želje. A ako ne bude više rukometa, dobiću trenersku diplomu i treniraću juniore. Imam posao trgovačkog putnika. I tako će biti puna kapa. A možda i prazna...

O tome još ne sanjam. Kad me baš takve misli uhvate, "izmislim" da me žulja gips i odmah se probudim.

Drugi kažu da sam pre povrede vredeo pola miliona dolara. Ispred mene su dva puta, sakrivena ispod gipsa: biti milijarder ili običan čovek?

A ja znam da bih i sa milijardama bio običan čovek. Meni treba toliko da mogu da zamenim kola kad osetim da stara popuštaju, da ne pitam koliki je pansion kad odem na more.

Čitam u novinama kako se novinari pitaju da li je sada pala cena Metaloplastici? Ako ispadnu u narednom kolu, bio ja tu ili ne, cena pada. Kod nas su Borac i Infostan već pokazali da smo ranjivi. Tvrdim da Evropa u jednom klubu nema takva četiri asa kao što su Bašić, Mrkonja, Portner i Kuzmanovski.

Možda će tek sada kad mene nema zasijati punim sjajem?


*****



Meni je bilo mnogo lakše da budem vođa ekipe nego Portneru ili Kuzmanovskom. Imao sam Isakovića kome dajem kontru tako što znam da će pobeći pratiocu dva metra.

Kad Vuković na leđima ima igrača, a na crti je, obavezno mu dajem loptu. On će ga otresti i dati gol. Uvek sam znao šta Baško brani i već sam bio u kontri. To nemaju Kuzmanovski i Portner. Niko Zlatku neće reći da je imao odličnu alternaciju ako posle nje nije pao gol.

A kroz naše golove se gledala akcija u celini.

Strašno je kad se dogodi da jedna ekipa ostane bez četiri reprezentativca. To je nečija velika greška.

Realno, Metaloplastika će pobediti Vibžeže. Da sam ja zdrav, rvali bismo se sa Rusima, pa bi pobedila ekipa koja ima bolji dan. A da su vanzemaljci tu... Dali bismo Rusima pet fore.

Mnogo sada razmišljam o toj generaciji koju su nazvali vanzemaljcima.

Pred ovo prvenstvo smo otišli na pripreme na Igman. Steglo mi se ovde, oko srca. Nema Vuka, Mileta, Raše, Baška ... A tačno sam znao gde ko od njih ostavlja garderobu, šta govori dok se oblači. Bez obzira koliko cenim Mrkonju, Zlatka, Ignjatovića - devet godina sam igrao sa Vukom, Miletom, Baškom i Rašićem.

Isti hleb, iste stvari, iste nevolje.

Skoro sam se pitao šta ću ja tu kad njih nema. I onda se dogodilo da Vuković nije našao angažman u inostranstvu. Kad sam ga video na Igmanu sa koferom, obradovao sam se kao da mi je brat došao na pripreme.

Počele pripreme, momci posao shvatili ozbiljno, Vuk opet spakovao kofere i sve je opet bilo po starom.

A opet se pitam da li će ikad više biti po starom. Ti vanzemaljci su rasli kao jedan, a sada su rasuti po svetu. Veže nas telefon.

Mile me odmah zvao posle povrede. Vuku sam jedva glas poznao koliko je plakao. Kao da se on povredio, a ne ja. 

Svako od njih, i nas koji ćemo posle otići u inostranstvo, vratiće se sa nekim parama, nekim novim idejama. I kad bi se sada vratili, njihov život bi bio drugačiji od mog. Nećemo se više viđati na štrafti ili u hotelu na zajedničkim sedeljkama.

Sada ćemo se sve češće viđati u našim kafićima ili kafanama. I vanzemaljci moraju da postanu ovozemaljci.


*****



Krajem prošle godine sam proglašen u raznim anketama za sportistu godine. Tada su krenula putovanja, pozivi na razne priredbe. Gotovo sam postao deo estrade. Na Oskaru popularnosti sam stalno bio sa Borom Čorbom i Mišom Kovačem.

Pevao sam Mišinu pesmu "Ja nemam više razloga da živim". Uvrtela mi se u glavu i ne prestajem.




A Bora mi kaže:

"Jezik pregrizo". 

Onda mi je pričao o svojoj povredi tetive. Samo to da ne zaradiš. Kao da me urekao.

Vidim da po neko provuče tu tezu o "estradnim sportistima". Ali, ja od toga nemam nikakve koristi. Čak nisam za neka putovanja ni dnevnice dobio. Ovako razmišljam: kao klinac sam želeo da pitam nekog svog idola bilo šta. Zašto bih to uskratio nekome ko mene smatra svojim idolom?

Meni nije teško da odgovorim na svaki telefonski poziv. Otkad sam se povredio najmanje desetak klinaca zovu me svaki dan i čavrljaju sa mnom.

Kad je pre neki dan skijala Mateja Svet preživeo sam svaku njenu kapiju. Izlomio sam se na krevetu, mahao nogom u gipsu. Video sam da, ima medalju, samo ako ne padne.

Druga je stvar što se ponekad osećam iskorišćenim. Ali, to je sastavni deo estrade. Čak tu iskorišćenost mogu nazvati "manevrom za opštu korist".

Istina je da me koriste, a ja ne umem da odbijem poziv.

To znači da svesno pristajem na estradu kad me Pokrajac ili Aca Pavlović zovu da odem na neki razgovor, kad me zove ovaj ili onaj list. Sada sam prvi put sa gipsom izašao pred publiku u Novom Sadu.

Nisam se osećao kao ratni veteran kome tapšu zbog njegove izgubljene noge, već kao čovek u koga imaju poverenje i veruju da će se vratiti.


*****



Postoji i ta druga, tamnija strana estrade. Meni su sada ponudili da snimim ploču. Kad mogu Džaja i Milko, možeš i ti.

Pokušali da mi pričaju bajke o mom glasu. Sve mi je jasno: povezali su moju popularnost koju uživam kao sportista i povređenu nogu.

To je i ružno i tužno.

Čak mi se javljala i neka devojka tekstopisac da izaberem tekstove. Pominjali su prvi tiraž od 300 ili 400.000 ploča i kaseta.

Zamislite prvog beka sveta koji peva s nogom u gipsu, a sredovečne žene uzdišu nad njegovom zlom sudbinom. A to bi bilo isto kao kad bi meni neki pevač solio pamet kako se izvodi kontra ili cepelin.

Preko dana nemam šanse da budem sam.

Već su klinci iz komšiluka počeli da mi se potpisuju na gips. Uvek je gužva u kući. Ovako sam rekao na početku: posle deset dana počeću da beležim imena onih koji mi dođu u kuću. Zaborave ljudi. Ali, i posle mesec dana mi se ne isplati da beležim, jer nema toliko papira.

Razmišljao sam mnogo ovih dana o nekim svojim uzletima. Najviše su pisali o meni kad sam se potukao sa Zvezdinim golmanom na Banjici i sada kad sam se povredio.

Onda pomislim kako je i sport neka vrsta estrade. Imao sam mnogo svetlijih trenutaka u sportskoj karijeri, ali taj udarac pesnicom i pucanje tetive su me doveli na prve stranice. Slika i tekst.

A to je osnovni zakon estrade u kome sredina ne važi. Samo vrh. Može kondukter da viče koliko hoće: "Sredina, pođimo napred".

Nemaju svi šanse da prođu napred, ma koliko to kondukter želeo.

A kako se tek teško vratiti se u sredinu...

napisao: Veselin Vujović, obrada: Yugopapir (Duga, februar 1987.) 





Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)