Peter Vilfan: Budemo li sputavali maštovitost YU košarke - ništa od njenog razvoja! (1977)




U poluvremenu u svlačionici priđe mu Krstulović i reče: Šta si se raspucao. Ne ide ti, ima i nas drugih ne terenu. Na to će Peter: Da, drugovi, Krstulović dobro govori. Izvinite me, to se neće ponoviti u drugom poluvremenu... Trebalo je tada videti lica igrača Jugoplastike. Ostali su maltene zapanjeni. Čovek je priznao svoju grešku i izvinio se. To je bilo iznenađenje za ekipu u kojoj su uvek svi u - pravu.

Peter Vilfan je, kažu stručnjaci, najtalentovaniji mladi košarkaš u SR Sloveniji. Neki dodaju - možda i najveći posle već legendarnog Ive Daneua. Zasad je teško reći da li se (i koliko) u tim ocenama preteruje. Jedno je, međutim, izvesno: Daneu i Vilfan, pored toga što su obojica bekovi, imaju još jednu podudarnost u biografijama - obojica su Mariborčani.

Peter Vilfan je član drugoligaša Maribora, u čijim je pionirima - ponet oduševljenjem za igru između koševa koje je izazvalo Svetsko prvenstvo u Ljubljani 1970. - i počeo košarkašku karijeru. 

Do sada je 13 puta igrao za kadetsku i 20 puta za omladinsku reprezentaciju, a nedavno je uvršten u mladu državnu selekciju (turneja po Čehoslovačkoj) i, konačno, ovih dana i u najbolji državni tim, za utakmice interkontinentalnog kupa.

Malo je neobično, ali je tačno (mada to zvanično nikada neće biti potvrđeno!) talenat ovog mladića koji još nije napunio 19 godina (Vilfan je rođen 26. juna 1958, visok je 191 sm, težak 75 kg) doprineo je - novom zapletu u slučaju Ćosić

Pošto je, naime, KS Slovenije stao na stanovište da Vilfan iz Maribora može da pređe samo u Ljubljanu, tj. u KK Brest, KS Hrvatske je povukao kontra potez - Ćosić iz Zadra, u ime "interesa košarke u republici" ne može u KK Brest.

Kad ovo budete čitali, u "slučaju Ćosić" može da dođe do novog obrta, ili, pak konačnog raspleta, ali je zanimljivo i to da od razrešenja "zavrzlame" oko našeg najboljeg košarkaša zavisi unekoliko i - budućnost Petera Vllfana.

- Kada bi Ćosić igrao u Brestu, za mene bi najbolje bilo da mu se pridružim - razmišljao je Vilfan za vreme festivala "YU košarka 77" u Celju, kada se lomio između Bresta i Jugoplastike. - Uz Ćosića i pod njegovim "stručnim nadzorom", uveren sam, najbrže i najviše bih napredovao.

Zbog komplikacija u "slučaju Ćosić", Vilfan je i odložio odluku o odlasku iz Maribora.

- Ako ostanem u Mariboru pomoći ću matičnom klubu da se eventualno domogne prvog mesta u Zapadnoj grupi Druge lige, a biću i u prilici da uspešno okončam studije na Višoj komercijalnoj školi - kaže Vilfan. - Do sledećeg leta bih diplomirao i tada, rasterećen školskih briga, u potpunosti se posvetio košarci. Još se nisam definitivno odlučio...

Valja podsetiti da u mini-prelaznom roku za košarkaše, u septembru, Vilfan može da - uz neophodnu saglasnost matičnog kluba i Republičkog saveza - pređe u svaki prvoligaški klub

Peter Vilfan je vrlo atraktivan košarkaš, prodoran i efikasan, sa izvanrednim rešenjima u igri. Umnogome podseća na svog uzora - Ljubodraga Simonovića.

- Među našim košarkašima trenutno mi se najviše dopadaju Dalipagić, Slavnić, Delibašić i Kićanović - kaže Vilfan. - To su pravi majstori u igri između koševa. Takvih asova nema ni u jednoj drugoj zemlji u Evropi.

Vilfan je zaljubljen u košarku. Veruje da će istrajati u toj ljubavi i razviti se u košarkaša najviše klase, mada nije oduševljen uslovima koji mu se pružaju u ovom trenutku.

- Kao drugoligaški igrač nemam pravo ni na hranarinu, a moram da treniram dva puta dnevno - požalio se. - Položaj mi je donekle popravio KSJ uvrštenjem među perspektivne košarkaše, tako da odnedavno dobijam 65.000 starih dinara mesečno. Ni to nije dovoljno za pojačanu ishranu koju zahteva profesionalni režim treninga. Ipak, neću posustati...

zabeležio: D. Čolović, obrada: Yugopapir (Tempo, maj 1977.)


*****




Poslednjih godina najveću enigmu upravi Jugoplastike predstavljala je činjenica da je ekipa igrala odlično, a dvorana je istovremeno bivala poluprazna. Tek derbi susreti sa Partizanom i Bosnom ispunili bi do zadnjeg mesta inače ne baš veliko gledalište od tri hiljade mesta. Pokušavala je uprava proniknuti u razloge tog apsurda, pribegavala je raznim akcijama, ali trajnijih rezultata nije bilo.

Ove godine Gripe su pune! 

Prijatelji košarke vraćaju se u taj hram ove dinamične igre - sporta koji je po svom nervu nekako najbliži brzom ritmu svakidašnjice. I sada se mnogi pitaju šta je to vratilo gledaoce u dvoranu.

Istina, Jugoplastika igra odlično, ali zar nije igrala i lane kada je uostalom i osvojila sve što se osvojiti moglo.

Po nama jedan mali "razlog" učinio je svoje. Dolazak atraktivnog Petera Vilfana u Split zainteresovao je gledaoce. Već nakon prvih njegovih nastupa u žutom dresu, u Splitu se o Vilfanu pričalo na svakom koraku. Jer, reč je o igraču čija se igra temelji na bravuroznosti, na temperamentu. 

Ta igra diže gledalište na noge upravo kao nekada Manovićeva, ili u Beogradu Slavnićeva, u Zadru Đerđina

Čini se, dakle, da se splitska publika pomalo zasitila veterana, onih zvezda žutoga tima koji su proslavili splitsku košarku. 

Želeli su prijatelji košarke novo ime, novog igrača, novu igru! 

Taj za Split važan momenat davno su shvatili u Hajduku pa tako uprava "belih" gotovo svake godine ili barem svake druge nastoji da angažuje nove igrače, koji će nanovo zainteresovati prijatelje sporta.

Čime to Vilfan "drogira" splitsko gledalište?


Iznenađenje: on se izvinio!



U prvom redu jednim urođenim smislom za ovu brzu igru. On je u stanju svog direktnog čuvara da dovede do očajanja, a navijače Jugoplastike do oduševljenja.

Za svakog trenera važno je još nešto što Vilfan nosi u sebi. Peter je veoma miran, staložen. Za razliku od Dalmatinaca, koji brzo menjaju raspoloženje, on u svakom trenutku nastoji da zadrži punu koncentraciju. A to je elemenat za košarku izuzetno bitan. Možda će i anegdota o njemu, koju ćemo sada ispričati najbolje ilustrovati o kakvom je igraču i čoveku reč:

Prilikom nastupa u Bolonji na jednom velikom turniru pre početka šampionata, Vilfan je mnogo pucao, ali ga te večeri, inače njegov odličan šut, nije služio. U poluvremenu u svlačionici priđe mu Krstulović i reče:

- Šta si se raspucao. Ne ide ti, ima i nas drugih ne terenu.

Na to će Peter:

- Da, drugovi, Krstulović dobro govori. Izvinite me, to se neće ponoviti u drugom poluvremenu.

Trebalo je tada videti lica igrača Jugoplastike. Ostali su maltene zapanjeni. Čovek je priznao svoju grešku i izvinio se. To je bilo iznenađenje za ekipu u kojoj su uvek svi u - pravu.

Taj očito spontani postupak Vilfana još ga je više približio njegovim novim saigračima. Danas je on ljubimac celog tima. 

Ta staloženost Vilfanu sigurno u košarci mnogo pomaže. On u igri ne srlja. Uvek nastoji da nađe pravo rešenje. Iako još prečesto previše solira, u odbrani je još tanak, a ne koristi jedan elemenat po kojem, kaže Jerkov, on i jeste veliki igrač. Naime, Jerkov ističe njegovu dobru igru organizatora. 


Sasvim drugi zahtevi



Govoreći o svojim vrlinama i manama, Peter je sasvim realan.

- U Mariboru sam bio koš igrač - objašnjava Vilfan. - Igrač pobede i logično, više sam težio napadu. Ovde je druga stvar. Treba napadati, postizati koševe, igrati sa centrima, ali treba i braniti svoj koš. Skansi insistira na odbrani. Verujem da ću brzo i tu zadovoljiti trenera i navijače kluba.

- U toku leta mnogi su me zvali. Zvezda, Kvarner, Brest... Došao sam eto u Split i vidim da se nisam prevario. Napišite slobodno da sam upoznavši na pripremama reprezentacije Jerkova i Krstulovića, shvatio da moram pod Marjan, ali ipak nisam verovao da ću ovako biti primljen.

- Govorilo se da ćete u Brest ...

- Govorilo se svašta, ali sam, verujte, najmanje bio Brestov. Za to imam čvrste razloge. Pre dve godine bio sam sa Brestom na logorovanju. Nisam se oduševio. Kasnije sam se uverio da u Brestu ne bih našao sebe. Ćosić želi da se igra samo kako on želi. Kad vikne šut, moraš pucati. I slično. 

A ja košarku igram prvenstveno igre radi. Ne volim direktive, stroge šablone. 

Jasno mi je da reda mora da bude. Da je to igra kolektiva u kojoj se jedan igrač ne sme zabavljati. Ali znam da je uvek jugoslovenska košarka ležala na mašti i ako je ikada budemo sputavali u nekakve okvire - zaustavićemo njen razvoj.

- Vilfane, vi ste ipak, nakon prvih razgovora sa Skansijem u Celju na festivalu košarke negativno odgovorili na molbu "žutih" da dođete u Split?!

- I ne samo to. Tada sam potpisao još godinu dana za Maribor. Nisam ni pomišljao na Split.

- Ipak ...

- Da, ipak se to dogodilo, ali u trenutku kada sam shvatio da se kao igrač iz druge lige neću tako lako svrstali među reprezentativce. U stvari, tačno vam mogu kazati kad je to odlučeno. Zadnjeg dana priprema u Poreču

Aca Nikolić mi je rekao da putujem na Univerzijadu i da će me možda kasnije pozvati za Belgiju. Tada sam imao jasnu sliku pred sobom. Rekao sam ideš u Split, tamo ćeš imati prilike da igraš, da se dokažeš, da na kraju dobiješ taj najdraži plavi dres.


Jerkov - najbolji drug



- U Splitu vam je odmah krenulo!

- Mislim da jeste, iako još ne pružam ono što stvarno mogu. To osećam. U početku sam imao tremu od splitske publike. Ali kada sam odigrao prve lopte, kad sam čuo iz gledališta "Pero, Pero" nešto sam osetio tu u grudima. To ponese igrača. Bez toga se mislim ne može postići ono najveće. To je zaista divna publika kojoj sam već sada obavezan.

- Kako se u igri snalazite sa novim saigračima?

- Kao da smo rasli zajedno. Ipak, nekako najbolje sarađujem sa Jerkovom. Čim on skoči, znam uhvatiće loptu i ja sam "u kontri" da dočekam njegovu loptu.

- Da li su vam naporni treninzi?

- Ne. I u Mariboru smo radili dvaput dnevno. Skansi dobro dozira treninge, raznovrsni su, ugodni. I problema nema.

- Ni nastupi sreda - nedelja?

- Pa, obaveze su velike. Jugoplastika "mora" uvek da pobeđuje. To nije lako izdržati, ali rečeno nam je odmah na početku: ovo je sezona sazrevanja, uigravanja novog tima. Titule nisu imperativ. Igramo i nastojimo tu igru da unapredimo.

To je najkraće o Vilfanu na parketu. 

Van terena, deluje skromno. Govori srpskohrvatski pravilno. Pre svakog odgovora na pitanje - uvek razmisli. 

Student je Ekonomskog fakulteta i, kako kaže, studije su mu prva obaveza, košarka tek usputna, draga stvar. 

Vilfan je star 20 godina, visok 191 santimetar, kao od šale, preko glave "zakucava" sa obe ruke. Ima odličan odraz... 

Najlepše se osećao kada su kod njega nedavno bile majka Hilda i devojka Valerija i kada su one doživele zajedno sa njim radost pobede na Gripama i skandiranje "Pero, Pero", "Hoćemo Peru", kada ga je Skansi na minut-dva vratio na klupu da se odmori. 

Vilfan, inače, stanuje zajedno sa Jerkovom. Najbolji su drugovi. Obojica vole košarku, ali i studije, pa im nije teško da usklade dnevni kućni red. Vole i muziku, pa u njihovom stanu celog dana odzvanjaju "Skalinada" i druge omiljene kompozicije. 




Uz to, kako nam igrači rekoše, Vili je šampion sveta u - spavanju.

Srećom, na parketu je uvek budan, kao zapeta puška spreman da iskoristi svaku grešku protivnika.

Eto, predstavili smo novoga igrača Jugoplastike u dresu sa brojem 10. Onom istom koji je nosio Rato Tvrdić u kojega su godinama bili uprti pogledi prijatelja košarke. Verujemo da i Rato oseća zadovoljstvo da se na njegovom mestu našao igrač koji će ga dostojno zameniti.

zabeležio: Edo Peci, obrada: Yugopapir (Tempo, novembar 1977.)


*****



Peter Vilfan: Bolji sam i od Kićanovića!



... kaže 24-godišnji reprezentativac iz Maribora. Reč je o igrаču čijа se igrа temelji nа brаvuroznosti, temperаmentu, mаštovitosti, koji gledаlište diže nа noge. Reč je o igrаču koji je i vаn terenа sigurаn u sve što rаdi i govori. Govori iskreno. Bez onog: znаš, ovo nije zа novine. Sve što kаže, možete slobodno objаviti - stoji čvrsto izа togа, mа koliko to bilo neprijаtno. Rаdi - kаo nikаdа do sаdа. Shvаtio je, kаže, dа košаrkа nije sаmo ubаcivаnje u koš, dа se morа igrаti i u odbrаni.

- U reprezentаciji nosiš dres sа brojem 10. To je bio Mokin broj. Mnogi te smаtrаju njegovim nаslednikom. Štа misliš o tome?

- Sаsvim je slučаjno što nosim desetku nа leđimа. Jа nisаm Slаvnićev nаslednik, niti to želim dа budem. Jа sаm Peter Vilfаn i bolji košаrkаš od Slаvnićа. To ću i dokаzаti. Ako nekome trebа trаžiti nаslednikа, ondа nekа gа trаže meni.

- Nisi bаš skromаn. Negde sаm pročitаo tvoju izjаvu u kojoj kаžeš dа si bolji od Kiće i Mirze - zаjedno.

- Pogrešno su me interpretirаli - nаstаvljа Vilfаn. - Nisаm rekаo dа sаm bolji od obojice zаjedno. Kаzаo sаm dа imаm veće kvаlitete (košаrkаške) i od jednog i od drugog. To, evo sаdа, i vаmа kаžem. Jа tаko mislim, а nisаm lаžno skromаn. Slobodno nаpišite. Moždа u ovom trenutku to izgledа čudno, аli videćete - jа tek trebа dа pokаžem štа znаm. A, znаm - mnogo.

- Dobro, kаd ćemo jednom preći sа reči nа delа?

- Već nа Evropskom prvenstvu u Prаgu pokаzаću onimа koji sumnjаju u moje kvаlitete dа nisu u prаvu. Pokаzаću dа mogu poneti i Mirzin i Kićin teret nа svojim leđimа. Što se tiče brzine, kojom rаspolаžem, mogu igrаti izvаnredno u odbrаni, čаk bolje od njih dvojice, sа mаlo više volje kojа mi je
doskorа nedostаjаlа.

- Prvenstvo Evrope je, dаkle, tvojа prаvа šаnsа.

- Ne. Mojа prаvа šаnsа je Olimpijаdа 1984. u Los Anđelesu. Odаvno imаm želju dа odem u Ameriku dа igrаm košаrku. I to u njihovoj profesionаlnoj ligi. Mislim dа mogu uspeti, dа posedujem kvаlitete koji su potrebni. Ako mi se pruži prilikа, neću je propustiti. Zаto kаžem dа je Olimpijаdа izuzetno znаčаjnа, jer je zа povoljаn аngаžmаn vаžno igrаti u finаlu olimpijskog košаrkаškog turnirа.

- Dа nisi mаlo nestrpljiv? Hteo bi sve odjednom, а nаš nаrod lepo kаže: mnogo je mаčku telećа glаvа.

- Jа jesаm nestrpljiv. Ali, znаm dа sve to mogu. Puno mi je srce jedino kаd kаo pobednik nаpuštаm pаrket. U protivnom sаm očаjnik. Tаdа me sve nervirа i žаo mi je što sа istim protivnikom ne možemo još iste večeri dа odigrаmo revаnš utаkmicu, dа im dokаžemo dа smo bolji. Eto to je moje nestrpljenje. Tаko se mаnifestuje.

- Ondа, pretpostаvljаmo, nestrpljivo očekuješ i početаk evropskog prvenstvа? Čemu se nаdаš tаmo?

- Dа jednom smirenom igrom uđemo u finаle. A kаd već uđemo u finаle - mi ne gubimo. Nаrаvno, želim iznаd svegа i dа se lično dokаžem i zаtvorim ustа nevernim Tomаmа.

- U privаtnom životu si sve postigаo?

- Ne bаš sve. Imаm dve neostvаrene želje, аli ni one nisu nedostižne. Želim dа imаm sinа i zаvršim ekonomski fаkultet.

- Kićаnović je u jednom rаzgovoru izjаvio dа jedino u tebi vidi svog prаvog nаslednikа.

- Drаgo mi je dа tаko nešto čujem. 

Postoji li boljа preporukа zа Peterа Vilfаnа!

zabeležio: M. M, obrada: Yugopapir (Zdravo, maj 1981.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)