Novosadske priče: Minja Sovilj, "istaknuti umetnik Jugoslavije" - Hvala ti, pesmo! (1997)


Poslednji put sam bila na "Galebu" kada je pokojni predsednik putovao u Francusku. Bilo je veoma prijatno. Mogla bih to nazvati druženjem sa Titom i Jovankom. On je bio izuzetno pažljiv, kulturan i uvek je pažljivo slušao muziku

Minja Sovilj je, verovatno, rekorderka po broju nastupa na dobrotvornim priredbama. Ne pamti se da je Minja odbila i jedan jedini poziv da peva "za klikere", jer je uvek želela da pomogne ljudima. Pa i danas, kada je prestala da se bavi pevanjem kao jedinim izvorom prihoda i kada je postala "business woman" i dalje se bavi dobrotvornim akcijama. Kaže mi:

- Vidiš, u okruženju kakvo je naše, u kome se gube svi oni kriterijumi koji označavaju kulturu jednog naroda i uopšte manjkavost kulturnih događaja, došla sam na ideju da svome gradu treba nešto učiniti. To je trebalo da bude neki lep kulturni događaj. 

Na tu ideju sam došla tokom razgovora sa grupom divnih, mladih ljudi iz Tivta. To je 1994. bilo u povoju, a već 1995. smo napravili pravu feštu na ulicama našeg grada. 

Spojili smo lep vid druženja: kulturnog, privrednog i turističkog i pokušali da pobedimo ono ne-lepo, što nas je okruživalo. Posla smo se prihvatili iskreno, srčano i s ljubavlju, pa smo u leto iste godine uzvratili posetu, u vidu "Novosadskih dana u Tivtu"

Tada smo mi prezentovali našu kulturu i privredu i bili prijateljski primljeni. To će sigurno preći u tradiciju, mislim, "Mimoze" i "Novosadski dani" jer je to način da i mi upoznamo jednu kulturu, koja je nama i bliska i daleka, istovremeno.

-Ti si Minja, to i sponzorisala i organizovala...

- Da, ja sam oduvek želela tako lepim, kulturnim stvarima da se bavim. A kad nešto jako želiš, onda ti se to i ostvari. Bilo je mnogo posla oko tih kontakata i organizacije, ali je moja sreća bila bezgranična, kada se moj voljeni grad zašarenio prekrasnim uniformama maržoretkinja i cvetom mimoze i kao da je sa njima stigao dah mora u Novi Sad. 

Taj široki dah mora mi je ličio na veliki ljudski zagrljaj. 

Tada sam shvatila da je muzika sastavni deo mog života i da nisam posmatrač, ili samo organizator u tom kulturnom svetu, koji ima prizvuk lepog i korisnog, nego sam i učesnik. 

I opet sam se našla u svetu muzike. 

Doduše, ja još pevam, ali uglavnom na dobrotvornim koncertima. Mi pevači smo u situaciji da možemo da pomognemo ljudima, već i po onoj "pesma nas je održala, njojzi hvala"

Ja sam pre dve godine, sa jednom ekipom Beogradske vazduhoplovne oblasti posetila sve tadašnje jugoslovenske aerodrome, gde smo uveseljavali te mlade ljude. 

No, moram priznati da je to bilo veliko opterećenje. Trebalo je pevati u momentu kada si tužan i nesrećan, jer ti se događa nešto neprijatno, što nisi ti prouzrokovao, a to nije ni tvoj moto, ni tvoja želja. 

Ali, ja sam neponovljivi optimista, kod mene uvek ima i mora biti bolje. Uostalom, uvek posle nepogode dođe lep sunčan dan. Tako će i ovo, što nas je snašlo, proći. Mora! Jer, mi smo zaslužili bolje, a osobito generacije iza nas.



Bolujem ja, boluješ ti



-Jesi li ti imala lep život zahvaljujući pesmi?

-Da. Ja sam bila jedno srećno dete i uvek sam pevala. Već u ranim đačkim danima, ja sam bila otkrovenje. Mala sićušna curica, koja je imala duboki alt. Dakle, iz tako male "spodobe" izlazio je duboki alt, koji je fascinirao nastavnike i okolinu.

U osnovnoj školi sam već bila solistkinja hora, a u osmom razredu škole "Ivo Lola Ribar", kod profesora Pujića, pevala sam u sedamdesetočlanom horu, kao solistkinja. 

Sećam se da je na mestu nastupa bio neki gelender i od njega se ja uopšte nisam videla, ali sam se veoma dobro čula.

Kasnije su se stvari malo izmenile, ja sam izgubila oca i zaboravila na muziku... 

Trebalo je završiti školu, "imati hleb u rukama", kako su naši roditelji govorili. Završila sam jednu stručnu školu i potpuno prestala da pevam. 

Mnogo kasnije, kada sam se vratila sa višegodišnjeg boravka u Americi (tamo imam rodbine), srela sam neke ljude koji su znali da sam ja nekada pevala. 

To je bilo 1967. i tada sam opet počela da pevušim, a 1969. sam zapravo propevala i to na festivalu u Vrnjačkoj Banji

Pokojni čika Isa Hadnađev je pronašao jednu pesmu, koja je bila skoro zaboravljena, "Bolujem ja, boluješ ti", i ja sam tu pesmu pevala i pesma se svima svidela. 

Odmah zatim bila sam pozvana da snimam za Radio Novi Sad. To su bile godine mirnog pevanja: snimanja, javnih nastupa, festivala...

Godinama sam nastupala na "Beogradskom proleću", dobijala sam nagrade i snimila prvu ploču. Eh, kad se setim.

Miroslav Čonkić, koji je pisao izvanredne tekstove... i Bora Višnjički, izvanredan gitarista i kompozitor, napisao je pesmu na Čonkin tekst. 

Ja sam tu pesmu gotovo po naređenju morala da snimim. Pesma se zvala "Ključić" i imala je neku "rumunsku notu" u sebi i to mi je bila prva ploča. 

Ubrzo su počele turneje po svetu. 

Naravno, pevali smo našim radnicima i iseljenicima. Dešavalo se da iz Berlina putujemo za Nigeriju, ili iz Kuvajta za Ameriku.

Bilo je to neko srećno vreme, što se tiče našeg prezentovanja u svetu. Bili smo tada veoma cenjeni. 

1981. godine održavao se veliki festival folklorne muzike u Stokholmu, gde sam ja učestvovala sa jednom grupom novosadskih tamburaša. Učestvovalo je 70 zemalja. 

Moje veliko oduševljenje i pomalo postiđenje je izazvao jedan profesor - muzikolog iz Švedske, koji je o tamburaškom primu, dakle našem instrumentu, toliko znao i pričao da sam ja ostala postiđena. 

No, mi smo dobili i nagradu i sat vremena za nastup uživo na radiju, kao i za štokholmsku televiziju. Dakle, bili smo cenjeni sa našim folklorom.


Sa Janikom na festivalu u Osijeku



Danas je naša muzika poprimila neki prizvuk potpuno stran našem folkloru. Mi smo folklorno veoma bogata zemlja i nije nam neophodno da uzimamo motive iz Grčke, Španije, Turske...

Sećam se jednog povratka iz Australije.

Sedela sam u avionu i razmišljala, kako sam ja srećna osoba i kako sam napravila spoj korisnog i lepog. Vidiš i kada bih bila bogata, ne bih mogla da dođem na neka mesta na svetu, zato što je svet pomalo drugačiji od nas. 

Ali meni je muzika omogućila da upoznam druge ljude, druge kulture i neka mesta na koja ja kao običan čovek nikada ne bih mogla da dođem. 

To su bile te, još uvek lepe godine, i tada se pojavio jedan naš festival, kojim sam bila oduševljena. 

Naime, uvek sam smatrala da Novi Sad neopravdano nema kulturnu manifestaciju koja bi ga prezentovala. A tako velik centar. Naravno, mislim na "Zlatnu tamburicu".

Ali, da ne zaboravim ni onaj "Festival tamburaške glazbe" u Osijeku

Istini za volju, tamo su godinama imali monopol određeni pevači. A pokojni Steva Radosavljević je napisao jednu pesmu i rekao mi: 

"Ti, mala, ideš sa Janikom na festival u Osijek."

Ja sam rekla da ja tamo nemam šta da tražim pored Vere Svobode i već poznate ekipe ljudi, ali sam ipak otišla. Pesmu sam otpevala trudeći se mnogo, pa je nastupilo veliko olakšanje i ja sam se presvukla i otišla u publiku. 

Počeše da dele nagrade i moja pesma dobije nagradu stručnog žirija, pa me prozovu, a ja - ništa ne reagujem. Tada me jedan kolega prodrmusa i ja se osvestim i izađem na scenu. 

Tamo je bio ogroman tamburaški orkestar. Delovao je tako impresivno. Iz mase tamburaša izađe čika Janika, čestita mi i dade znak za početak i ponovila sam pesmu. 

Na kraju sam dobila i nagradu publike, što je prvi put bilo na tom festivalu, da neko sem Vere Svobode, koja je gotovo imala monopol na tom festivalu, dobije tu nagradu. 

I onda je počela i naša "Zlatna tamburica" i ja sam zbog toga jako srećna. Čak sam i na tom festivalu nagrađivana, ali to nije bitno. Bitno je da tu ima toliko lepih i moćnih pesama, pa i ti si napisao nekoliko pesama koje onako "ruše". 

A ja sam dobila na "Tamburici" pesmu čiji je naslov moj životni moto, "Hvala ti pesmo".

- Kruna tvog pevanja je onaj LP, koji ti je uradio Aca Korać.

- Ja ne mogu da kažem da sam mnogo ambiciozna. Svaki "zadatak" koji mi je bio poveren ja sam korektno izvršila, ali inicijativa nikada nije potekla od mene. A ranijih godina (uvek se na njih vraćam) veoma često sam gostovala u zagrebačkom "Lisinskom"

Za vreme jednog od mojih nastupa tamo, Stipica Kalođera je rekao: 

"Ljudi, pa ona je jugoslovenska Žilijet Greko."


Druženje sa Titom i Jovankom



Uostalom iz Zagreba je i potekla inicijativa da ja dobijem nagradu Jugoslovenske estrade - "Istaknuti umetnik Jugoslavije". 

A što se LP-ja tiče, inicijativa je potekla od Milomira Đukanovića Đuze, našeg književnika, koji je napisao sve testove, a Aca Korać sve kompozicije za taj LP. Pera Bahun je napisao aranžmane.

Ploča je snimljena i - sve je ostalo po starom. Zašto? Pa ljudi su skloni liniji manjeg otpora, pa kažu: "Aj’mo ono što znamo." Jer, što bi se neko mučio da uči neku pesmu, a to i nisu pesme za najšire narodne mase, pa ja dakle i dalje pevam opšte poznate pesme.

- Jesi li pevala kad Titu?

- O, da. Više puta. Čak sam bila pozivana i na njegov brod "Galeb" i na Brione. Poslednji put sam bila na "Galebu" kada je pokojni predsednik putovao u Francusku. Bilo je veoma prijatno. Mogla bih to nazvati druženjem sa Titom i Jovankom. On je bio izuzetno pažljiv, kulturan i uvek je pažljivo slušao muziku.

- Izvini, prekinuo sam te. Šta ćeš i kako ćeš dalje?

- Trideset godina sam ja sa muzikom, pa je moguće da sam nešto izostavila. Moji planovi su osveženje mog profila kao pevača i nadam se da ću uspeti i nešto novo da savladam, što je meni najbliže. Ja, jednostavno, imam potrebu da radim i da spajam lepo sa korisnim i meni i drugima i da to ima smisla. 

Vidiš, kod nas se i zanatstvo nipodaštava, a ono je u osnovi svih nas. Ja sam i kozmetiku podigla na nivo koji ona zaslužuje. Mi smo u osnovi kulturan narod, bez obzira kako o nama trenutno komentarišu. Bolja vremena će sigurno doći, a sve ovo, što nas je okružilo, će biti kao ružan san.

- Misliš da su naše žene lepe, samo to treba još "naglasiti".

- Tačno. Žene su uopšte lepe. Ali i muškarci. Ja ih ne razdvajam po tome. Taj lepi i kulturan ljudski rod mora da ima kulturu življenja. Dakle, ja nisam izašla iz okvira mog shvatanja i suživota sa umetnošću, od kada se bavim kozmetikom. 

Šminka je u umetnosti neophodna, da bismo nekog promenili: prolepšali, poružneli... postarili, podmladili...


Novi Sad - najlepši grad na svetu



- Otkud ti ideja da salon lepote, tako lep i savremen, otvoriš u najstarijoj kući u Novom Sadu?

- Ja sam odrasla u ovom gradu. Živim u užem centru, onom starom (Podbari), i volim te stare kuće, ulice, i okrenuta sam ka tome. Sva ta kasnija naselja su lepa, ali ja se tamo ne osećam kao svoja. 

Moje oduševljenje je bilo ogromno, kada sam otkrila taj prostor, koji je bio već ruševina. Ja sam to sredila, pa bio si tamo, mada te nisam šminkala, ha, ha. 

Htela sam da kažem, da i oni drugi, koji su i zaslužni za ovaj grad, da se malo osvrnu na te stare kuće, da nam se ne sruše. To su nam jedini ostaci naše autentične fizionomije kulture, a sada vidim neke solitere, skoro u centru grada i oni me čine nesrećnom. 

Moj salon lepote je, mogu se pohvaliti, dobio svoje mesto u ovom društvu i šire, jer mi radimo veoma profesionalno, kao u Parizu, Londonu, Njujorku...

-Ti si prvo zabavljala ovaj grad, pa si ulepšavala žene ovog grada, a sad čujem da imaš nameru da nam pomogneš i da se lepše oblačimo.

-Tako je. Organizovaću i modne revije. To je sve deo ovog posla. Sve te manifestacije, u našem gradu, imaju kulturni značaj. Sve što može da podigne moj grad na nivo koji on zaslužuje, ja ću se maksimalno potruditi da to bude vredno posete.

- Ti si i mecena. Sve to finansiraš. Je li to sve iz ljubavi prema Novom Sadu?

- Pa znaš, svako ima svoju domovinu. Moja domovina je moj Novi Sad, najlepši grad na svetu. 

Razgovarao: Vladislav Hajtfogel, odlomak iz njegove knjige "Rock and roll je stigao kasnije" 

(Izdavač: Mala velika knjiga, 1997.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)