Ivo Robić (2. deo razgovora): Za Tita - zagorske i kajkavske popevke (1986)

Septembar 1986: Fascinantna kompjuterska animacija potpuno je očarala gledaoce Muzičke televizije - na dodeli MTV Awards pobedio je spot "Money For Nothing" grupe Dire Straits... Granice video stvaralaštva pomera i reditelj Frensis Ford Kopola, koji za potrebe Diznilenda režira 17-minutnu 3D avanturu "Captain EO", u kojoj je glavna zvezda Majkl Džekson... Na dodeli američkih TV nagrada Emmy dominiraju urnebesne bakice iz serije "The Golden Girls", detektivke "Kegni i Lejsi", kao i mladi glumac Majkl Džej Foks, koji je svojim dečačkim šarmom doveo u vrh popularnosti "Porodične veze"... Tenis je sport kojim vladaju Čehoslovaci - a dvojica belih vladara zovu se Ivan Lendl i Miloslav Mečir... YU tinejdžeri na zidove lepe postere Toma Kruza ("Top Gun"), Madone, Sindi Loper, Crvene jabuke, Plavog orkestra... koji pored domaćeg tržišta osvaja i publiku u dalekom Alžiru, gde održava veoma uspešne koncerte, a "Suada" postaje alžirski hit godine! Ipak, daleko je to od internacionalne karijere koju je napravio naš Ivo Robić, o čemu će biti više reči u drugom delu razgovora koji je za Dugu sa "Mr. Morgenom" vodio Petar Luković...  

"Setite se koji je moto vladao u ovoj zemlji: socijalizam - jednakost -pravda. Verovao sam u to, tako sam odgojen. Kad sam došao u školu, mati mi je dala sendvič od zemičke, a moji drugovi sa sela došli su sa kukuruznim kruhom. Mi smo se mijenjali, svi smo se razumjeli. Roditelji su nas u jednakost i pravdu učili" 

- Budući da verujete da je rok muzika otrov za mladu generaciju - niste li tome i sami doprineli, ako je tačna priča po kojoj ste baš vi bili taj koji je otkrio "Bitlse", od kojih je čitava euforija i počela?

- Jednom zgodom, sa mojim producentom, sad već pokojnim Bertom Kempfertom, šetao sam Reperbanom, u Hamburgu, gde se odvija noćni život.

Te večeri nastupio je jedan veliki big bend iz Zagreba koji je u jednom lokalu dobio angažman i mi smo njih išli posetiti. 

Kad smo kući krenuli, ja sam čuo nešto posebno: jedan novi zvuk!

Nagovorio sam Kempferta da svratimo - rekao sam mu da nije tako kasno - i videli "Bitlse" sa Tonijem Šeridanom

Ubedio sam Berta da ih vredi snimiti i tako je nastala njihova prva ploča

Međutim, to je bio početak onoga što zovem - krajem!

Doduše, nisu ni "Bitlsi" bili krivi za sve ono što se oko njih dešavalo...

Nije mi žao što sam te večeri svratio u lokal. Uvijek treba ići napred, ali ne u ekstreme.


Zlatne posleratne godine



-"Bitlsi" su vas, ipak, razočarali, baš oni koje ste vi lično otkrili?

- Razočarali su me kasnije, kad su se razdvojili. Najviše ovaj... Lenon koji je opet upao u drogu i od toga verovatno poginuo! Sve što je do smrti radio, ličilo je na boleštinu... A kad sam ih upoznao, bili su to normalni mladi ljudi. Pismeni, znali su note i tu se dalo svašta napraviti... 

Ali, na žalost, vidjeli ste što se desilo.

- Kad se setite vaše mladosti - i kad uporedite ono i ovo vreme, kakvi su zaključci?

- U ono vrijeme nikad nisam čuo za nacionalizam. Znam da smo se družili, bili stalno zajedno, činili male nepodopštine - krali trešnje u tuđem vrtu - međutim, ovakvih ekscesa, droge, alkohola, to je bila nepoznanica u mojoj mladosti. 

Nismo smijeli na ulicu provirit’ posle osam ili devet uveče! 

A sad, ja ne znam šta je ljudima da grabe - hteti, imati - sve dolazi od toga! Ne samo da želim imati veći automobil ili kuću na moru, već želim sad i vladati nad drugima, jer se osjećam većim. 

Tu je ta grozna stvar! Sjećam se mojih školskih dana. Ako smo nas petorica htjeli ići u kino, a samo su trojica imali novce - podjelili bismo to! Svi zajedno. 

Pomagali bi jedno drugom u učenju, išli gledati filmove Tina Rosija pa bi oni koji su znali francuski brzo pisali tekstove, a oni koji su znali note - još brže zapisivali. Naveče bi seli na klupu u parku, uzeo bih gitaru... Sve je to bilo lijepo, sve zajednički.

- Osamdesete godine vas previše ne oduševljavaju?

Reći ću vam. Zove me direktor jednog hotela, ima puno stranih gostiju, pa me pita da li bih htio nastupiti kod njega. Kaže mi da ima odličan orkestar i da se dođem dogovoriti. Kad ono mladi ljudi, pojma nemaju, notu ne znaju, naučili su udarati pet pjesama u životu. 

Ne znam otkud im hrabrost da se pojavljuju pred ljudima?! A ima turista koji bi nešto drugo čuli... kao nekad... 

- Stalno se vraćamo u prošlost?

- Zašto ne? Sve se promijenilo. Setite se koji je moto vladao u ovoj zemlji: socijalizam - jednakost -pravda. Verovao sam u to, tako sam odgojen. 

Kad sam došao u školu, mati mi je dala sendvič od zemičke, a moji drugovi sa sela došli su sa kukuruznim kruhom. Mi smo se mijenjali, svi smo se razumjeli. Roditelji su nas u jednakost i pravdu učili... 

U stvari, kod nas se neko vrijeme lijepo živelo, dobro. Znamo sad da je to sve bilo umjetno, otud nam sad ovi dugovi. 

Zato znam da u životu treba ići stepenicu po stepenicu, a to važi i za državu. 

Govorilo se, to sam zapamtio, da je prije rata bila "trula" Jugoslavija, ne znam iz kojih razloga su to govorili, ali znam da kad je moj otac postao sudski pripravnik - da je tačno znao za koliko će godina imati toliku i toliku plaću, kad će ići u penziju, kakve će imati beneficije. 

Možda je to bio neki red. Neka disciplina koje danas nema.

- Za trenutak ćemo se opet vratiti muzici. One generacije koje vas pedesetih nisu znale jer u to vreme nisu bile ni rođene, Ivu Robića najviše su upoznale preko pesme "Samo jednom se ljubi" u istoimenom filmu Rajka Grlića?

- Ima dosta momaka i devojaka koji dolaze na moje koncerte. Znači, još ima nade za mlade! A što se tog filma tiče, gledao sam ga, mada domaće filmove ne gledam. Gledao sam jednoga, pa mi se pričinilo da gledam neki porno-film... To je bilo nešto grozno, strahota jedna. 

Grlićev film sam gledao, ali mi je u njemu nešto smetalo. Pesmu "Samo jednom se ljubi" napisao sam davno, davno, i to se zna. A na špici je izašlo da je muziku radio neko drugi, a taj je samo instrumentirao muziku. Ne znam kako se to moglo dogoditi.

- Kako vam se dopao film?

- Kad ste me već podsetili, mislim da su tu počeci ovog današnjeg stanja. Nerazumijevanje među ljudima. Vlast. Da sam bio na Grlićevom mjestu, malo bih manje umjetnuo grubosti.

- O tim posleratnim danima još uvek govorite sa setom?

- Ja se uvijek vraćam tom vrijemenu, mojim vršnjacima s kojima bih delio i dobro i zlo. To su bili najljepši dani. Ali, i te sam vršnjake izgubio. Svi smo se izgubili. Svaki se povukao u svoje čahure. 

Prije bi se sastajali, veselili se, jedan drugom pričali svoje nedaće, uspjehe. 

Još 1959. putovao sam u Ameriku. Šta je to značilo za mene i moje kolege! Pa svi su došli da me isprate na aerodromu: od Miljenka Prohaske, Krešimira Oblaka, Stjepana Mihaljinca, do onih muzičara, saksofonista, gitarista... Svi su bili. 

A danas kad bih išao, niko ne bi došao. Sem supruge i pokojeg rođaka. 

U ono vrijeme čovjek se osećao sigurnim u životu. Ako je nešto trebalo, nisi ni trebao pitati: odgovor bi sam došao. Toga danas sve manje i manje ima. Nažalost.

- Zato ste se povukli u Ičiće?

- Ma ne, bio sam prvi koji je ovdje pjevao. Stanovali smo po hotelima, a onda su mi gradski oci ponudili da sagradim kuću. Budući da sam u inozemstvu zaradio neke pare, mislio sam da ću sagraditi kuću u kojoj ćemo se sastajati, družiti. 

Tako je u početku i bilo, živeli smo zajedno u muzici. Ali, promenilo se. Nije više tako.

- Kako izlazite na kraj s turistima. Vi ste, faktički, u Ičićima jedan od domaćina?

- Ja sam, u stvari, od tih turista i počeo da živim, oni su me otpremili u svijet. Ovi koji dolaze danas -dosta su slični nama. Ulaze goli u market kupovati hranu, pa i sa kožnim bolestima, dotiču kruh amo-tamo, nedisciplinirano prljaju plaže...

- Toples ste morali da primetite, jer se čini da više nema žene koje nose gornji deo kostima...

- Svi se opravdavaju da to služi - zdravlju! Međutim, ne verujem da ono parče krpice toliko šteti organizmu. To još nije toliko strašno kao ovi naturistički kampovi, gdje ljudi žive potpuno goli. 

Mene to podsjeća na one filmove koje smo gledali - kad je takva moda bila - u kojima su crni ljudožderi udarali u bubnjeve i plesali oko kotla u kojemu se pušio bijeli čovjek.

- Ne verujete u devizu "povratak prirodi"?

- Ma, kakvoj prirodi! Mi hoćemo tu prirodu sačuvati, a ne da joj se vraćamo. Nisam konzervativan, ali sam ostao romantik koji je zaljubljen u ljepotu. A ne možete mi tvrditi da je čovjek od 150 kila, koji je pun sala, gojazan - da je to ljepota! Nemojte, molim vas . . .


Večeri s Titom



- Kad govorimo o lepoti - ne možemo da zaobiđemo današnje pevačice koje doživljavaju pravu euforiju.

- Svak ima prava da radi i stvara na svoj način, ali se mora zamisliti dokle može da ide, do koje mjere. Ne samo u muzici, već općenito u životu. Čim se te mjere prevrše - ide se u primitivnost.

Ivo Robić ispred svog doma u Ičićima, kraj Opatije (1986) 
- Pomenimo makar neko ime: Lepa Brena, recimo...

- Ma, ne znam, možda na radiju čujem koju pjesmu ...

- Ali ste je, sigurno, videli?

- Nisam je ni vidio. Čak ni na televiziji. Kad su ti programi, ja radim, na turnejama sam. Ne znam kako ona izgleda...

- Za četrdeset godina internacionalne karijere, verovatno ste pevali mnogim poznatim ljudima. Bili ste stalni gost predsednika Tita?

- Kako da ne. Pevao sam pred njim pedesetak puta.

Prvi put, bilo je to početkom pedesetih, stanovali smo u hotelu "Kvarner" u Puli, gdje smo i pjevali.

Mi smo obično posle priredbe malo prošetali, pojeli koji škamp, potiho slušali muziku i vraćali se u hotel oko jedan-dva noću. 

Jednom smo moja supruga i ja zaspali tek oko tri, kad neko lupa na vrata. 

Mi skočimo, pogledamo se, i ja pitam onako u polusnu: 

"Ko je?"

"Otvorite", kaže neko. 

Nas dvoje se uplašili, a glas opet: 

"Koliko vam treba vremena da se obučete?"

Jaaoj, mi pomislili svašta, došla policija, čovjeku sve crno u tim trenucima prođe kroz glavu. Otvorim vrata i vidim dva čovjeka u crnim kožnim odelima! 

Gotovo, pomislim. 

"Šta da obučemo" pitam uplašeno. 

"Obucite svečano odijelo", reče jedan od njih, a nama odmah malo lakše. 

Nekako se to razjasnilo, došao je cmi mercedes, a šta bi drugo, i onda smo otišli na prijem. Kasnije sam često bio na Brionima, u Karađorđevu, u lovu, i obično bih bio sa profesorom Mihaljincem jer smo uglavnom izvodili zagorske i kajkavske popevke. 

Kad bi se društvo razišlo i svi otišli, Predsednik bi ostao sa dva bela psa, i nas dvojicom uz klavir. Za dušu.

- Kakva impresije nosite s tih susreta?

- Bili su uglavnom bez honorara! Ako ih je i bilo - to je uglavnom nešto formalno... Što se tih večeri tiče, one su proticale samo uz muziku. Nikad nije bilo prilike da nešto pričamo, makar sam stanovao u Titovoj kući u Užičkoj

Tako je nekako ispalo da s Titom samo muzički razgovaram. Ostajali bismo do ranog jutra, i, sjećam se, pili "Balentajn". 

Nas dvojica bi jedva obavili jednu flašu viskija, a Tito bi sam obavio drugu. Sami smo birali pjesme, dok je on ili sedeo ili šetao s cigarom, a psi dremuckali.

- Bile su to neobične večeri?

- Pa, neobične, zato jer nikad nismo razgovarali... Sem druga Tita, upoznao sam mnoge druge političare. Iz ranijih godina, sjećam se, često sam pjevao Miki Tripalu, Savki Dabčević, Veci Holjevcu, admiralu Jerkoviću na čijoj smo se jahti znali naći u Opatiji

Ni sa njima nisam reči progovorio. Bio bih najavljen, došao na binu, svoje otpevao i - otišao.

- Još nije rešena jedna misterija u koju ste upleteni. Ko je stvarni autor pesme "Stranci u noći": samo Bert Kempfert, samo Ivo Robić - ili je to vaše zajedničko delo?

- Autori smo Kempfert i ja, i baš ovih dana na kazetu snimam pjesme koje smo nas dvojica zajednički snimali i radili. Na originalnoj ploči potpisan je samo Kempfert - takav je dogovor bio - ali pošto je on umro, na žalost, stvar nismo riješili. 

Srećom, imam puno zabilježaka pjesama koje smo zajednički radili, pa ćemo to publicirati u svijetu, ovog puta s mojim imenom. 

Kempfert i ja smo bili kao braća i tu nije bilo problema. Zajedno smo ostali do poslednjeg dana.

- Muzika kojom se bavite - danas polako odumire. Biće vam žao ako ne budete imali pravih naslednika? 


- Ma, neće biti tako! Neću ja biti tako neustrajan da ću se tek tako povući! Moja budućnost je komponiranje i ko zna koji drugi poslovi. Dok trajem! A trajaću!

razgovarao: Petar Luković, snimio: Branimir Turkalj (Duga, septembar 1986.)


Kraj drugog dela razgovora - Prvi deo je OVDE



Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)