Ivo Robić (1. deo razgovora): Današnja muzika - sve nekakvi vapaji! (1986)

Septembar 1986: Na zapadnoj strani berlinskog zida obeležava se njegova 25-godišnjica. Na zidu išaranom grafitima dominiraju poruke: "Isecite zid", "Još jedna cigla u zidu", "Misli i osećanja idu kroz beton", "U raju neće biti zida"... Najpopularnija mlada Amerikanka je 22-godišnja Vitni Hjuston, koja podjednako osvaja svojom lepotom, šarmom i glasom... Pirs Brosnan odbio ulogu Džemsa Bonda, što je jedva dočekao Velšanin Timoti Dalton (38), koji će zaigrati u predstojećem ostvarenju o tajnom agentu 007 ("The Living Daylights")... Šok i neverica u subotičkoj radnoj organizaciji "Minerva", koja je na tržište isporučila đačke sveske na čijim su koricama likovi junaka popularne američke TV sapunice "Dinastija". Naime, javno su ih izgrdili ljudi iz Jutarnjeg programa TV Beograd - iste one kuće koja je "Dinastiju" otkupila i sa uspehom je prikazuje!... U anketi koja je sprovedena među YU omladinom, na pitanje koje zanimanje najviše cene, odgovor je glasio: 1) naučnik, 2) sportista, 3) radnik, 4) inženjer, 5) estradni umetnik, 6) zanatlija, 7) poljoprivrednik, 8) službenik, 9)... političar... Ipak, ni nekadašnja omladina nije bila skroz operisana od osećaja realnosti - na dopunsko pitanje "Koje je od svih zanimanja najisplativije?", odgovorili su: estradni umetnik i političar... A jedan od naših najcenjenijih estradnih umetnika pre tačno 27 godina bio je čovek koga su iz milošte zvali "Mr. Morgen", mada je malo falilo da dobije još popularniji nadimak - "Mr. Stranger in the Night"...   
   
"Znam Bijelo dugme, jer je njih taj aparat prve izbacio. Ma, dobro, među njima se našao ovaj Bregović, koji se nešto razume u muziku, ali ja ne znam da oni nemaju neke veze s drogom. Čini mi se da je tu bilo nečega"

Ako ste - sasvim neobavešteni - mislili da je drug Ivo Robić deo daleke prošlosti, ili makar penzioner koji u prijatnoj morskoj klimi provodi dosadne dane, lamentirajući nad uspomenama i sećanjima, grdno ste pogrešili. 

Žilav živahan šezdesetogodišnjak još je aktivan na sceni: ne samo po Lovranu i okolini gde je do večnosti počasni gost, nego i u SR Nemačkoj i Austriji po kojima stalno krstari, zadovoljavajući porive one generacije koja ga pamti još iz dana kad je "Morgen" bila pesma koja je bar za trenutak ujedinila Evropu i ime Ive Robića lansirala u zvezdane visine.

Ivo Robić, jedan od najpopularnijih YU pevača svih vremena 
Dva miliona prodatih singlica "Morgena" davne 1958. značilo je mnogo više od bilo kog uspeha kojim se danas tako samozadovoljno kite ovdašnje zvezde, busajući se u prsate grudi, nesvesne da je Ivo Robić otkrio Ameriku onog časa kad je gostovao u šou-programu Peri Koma, sedeo u drušvu s Frenk Sinatrom i Net King Kolom, a da ne pominjemo takve sitnice kakve su saradnja s Bertom Kempfertom, poznanstvo s iranskim šahom i njegovom suprugom Sorajom, ili onu čuvenu epizodu kad je u šetnji Hamburgom - prvi, jedini, pre svih - otkrio "Bitlse".

Ti leteći detalji jedne neverovatne karijere koja traje više od četiri decenije - danas su nekako životno smireni. 

Možda i zbog jednog "cool" života u Ičićima, kraj Opatije, gde je Robićeva vila, jedan od kulturno-istorijskih spomenika Kvarnera, raj za oči svakog gladnog turiste nenaviklog na prekrasni, brižljivo negovani vrt u kome domaćini - Ivo i njegova supruga Marta - s ljubavlju i ponosom dočekuju goste, familiju i komšiluk. 

Ta gostoprimljivost nije samo obojena gastronomijom (iranski kavijar, austrijska kobasica, creski ovčiji sir i flaša "Johnny Walkera"), već i originalnom pričom u kojoj se Ivo Robić strogo disciplinovano drži načela romantike i emocije, po principu one njegove "Samo jednom se ljubi".

Mada je ovo vreme za tako nešto sasvim pogrešno, Ivo Robić ne posustaje.

Život, u stvari, počinje tek u šezdesetoj!


Nesreća zvana rokenrol



- Postoji li danas jugoslovenska zabavna muzika kojoj ste dobrovoljno poklonili tolike godine?

- Ona postoji, njegujem je još i danas. I to ne uzalud, jer na mnogim koncertima koje izvodim duž jadranske obale ili u inozemstvu, uvijek su velike ovacije kad zapjevam jednu iz tog doba. Taj repertoar sam zapamtio, drugi su otišli napred, a mnogi mladi nemaju pojma o tom razdoblju.

- Mislite li da je pojam "zabavne muzike", one koju ste plasirali pedesetih i šezdesetih godina, danas radikalno promenjen?

- Svakako, jer je ono bilo vrijeme romantike koju mi nastojimo i dalje njegovati. Ne želimo je izgubiti. Kad kažem "mi" mislim na moju generaciju, a imamo i mladih ljudi koji to vole.

- S druge strane, danas je u modi sasvim drukčija vrsta muzike ...

- Zapravo, tu bismo morali početi od situacije u životu mladih danas. Promatram, počevši od moje familije u kojoj ima mladih ljudi, sve mlade s kojima općenito puno dolazim u kontakt, pa sam primjetio da su oni drugačiji nego što smo mi bili. U ponašanju, osjećajima, sasvim su drukčiji, jasno, sa iznimkama koje su vrlo rijetke.

- Manje su romantični?

- Ne, uopće nisu romantični. Tehnika se nakon rata strašno razvila: vi znate kako smo mi počeli, tako reći nije bilo ničega. Ono stvarno - iz početka. I život, i muzika, i sve oko nas. A današnjem mladom čovjeku taj napredak pruža toliko mogućnosti da on to više ne može apsorbirati. 

A želje se razvijaju. 

Jer, taj tehnološki progres veliki je mamac, pogotovo kod nas, kad dolaze krizne godine, u silnoj inflaciji, gdje neki imaju previše, a većina premalo. 

Tu onda nastaju razlike i to osjećate u toj glazbi koja je nastala sa ta četiri mlada čovjeka, koji su uhvatili te instrumente i to najgore što su ih mogli izabrat’ da se mogu iživljavati: a to je taj bubanj i to su te gitare! 

Sve je toliko naglašeno - i riječi pesama - da dobijam dojam da je to jedan vapaj! Ma, nema nikakvog optimizma! Sve su to nekakvi vapaji, tuga izbija iz toga. Nesreća velika! 

Kad pogledam silnu mladež koja odlazi na te priredbe, to je strašno: kad onaj bubanj udari malo jače, čuje se vrisak, ili kad se žica na gitari nategne - kao kad bi mače za rep povukli - opet vrisak. 

To nije osjećaj, to nije ono fino što krasi emociju, ja ne znam šta je to, nešto abnormalno. I kud to vuče mladog čovjeka? 

O tom fenomenu mnogo sam razgovarao i saznao jedan detalj. Sad, ljeti, skupe se mladi ljudi, ima ih na hiljade, i krenu na jug. Sa sobom nose samo onu vreću za spavanje na leđima, neki imaju malo para, većina ih nema, ali i oni koji imaju najviše daju za drogu. 

I tu se vidi nesreća mladog čovjeka: hvatanje s tom drogom koja mu one silne želje malo ublažava.

- Verujete li da triling "seks-droga-rokenrol" obeležava najveći deo današnje omladine?

- Veliki dio. Ja putujem po svijetu, po svim kontinentima i vidim da je tako. Svagdje. Onda se sjetim prošlosti, baš u vrijeme kad smo osnovali Društvo kompozitora i muzičara, da stvorimo našu zabavnu glazbu. 

Stvorio se Zagrebački festival, organizirali smo Splitski festival, Opatija je bila vrlo popularna - i za mlade i za stare - onda Beogradsko proleće, pa smo krenuli u regione, Krapina, "Melodije Istre i Kvarnera", Požega... Međutim, šta je od tog danas ostalo? Ništa!

- Kako se osećate kad shvatite da od tog truda više nema nikakvih tragova?

- Strašno je to! Stvarno strašno. Grozno. I dan-danas se još treba boriti da bismo nastupali u programima. Na sreću, još nađemo tu generaciju koja to prihvaća, ali ovi mladi... Oni su izgubljeni.

- Ima li makar malo svesnih omladinaca koji vam ulivaju optimizam?

- Ovi mladi koji primaju vratove tih gitara, i te udaraljke, bubnjeve, to su sve amateri. Oni, s muzičke strane, ne znaju pisat’ ni čitat’. Danas nije važno da li netko ima glas ili nema, važno je da želi da pjeva. 

A neki od njih su ipak mućnuli glavom i vidjeli da tako više ne ide, da je to sivilo jedno, stalno isto. Neki su počeli da uče note, da idu dalje, i svi su od rokenrola pobegli: ili su otišli u neke orkestre, ili su se prihvatili džeza.

- Postoji li neki rokenrol bend koji specijalno ne volite?

- Pa, ne pamtim imena. Moje uho prvo čuje muziku, a ako nje nema, imena me ne zanimaju... Znam "Bijelo dugme" jer je njih taj aparat prve izbacio. Ma, dobro, među njima se našao ovaj Bregović koji se nešto razume u muziku, ali ja ne znam da oni nemaju neke veze s drogom. Čini mi se da je tu bilo nečega.


Prvi YU gastarbajter



- Prvi javni nastup imali ste još 1945. godine, u vreme opšteg revolucionarnog zanosa. Koliko ste ga osećali u poslu kojim ste se bavili?

- I ja sam isto počeo kao amater. Slučaj, prilika je bila takva da sam upao u društvo starijih, ozbiljnijih muzičara koji su svirali u noćnom lokalu. Ali, tad je noćni lokal bio nešto drugo nego danas: tamo su dolazili roditelji sa svojom djecom, slušali muziku i plesali.

Ivo Robić i njegova supruga Marta, leta 1986. godine
Mene su ti muzičari naučili da amaterizam ima svoj kraj, pa sam upisao muzičku školu, završio je i time profesionalno počeo da se bavim.

Tad sam napisao svoju prvu pjesmu "Moj rodni kraj".

Tako je poslije rata bilo rodoljubno i patriotski, a to je i danas ostalo u meni.

Naravno, osjećao sam taj zanos... 

Sjećam se, više puta nije bilo gotovo ni za kruh, ali je bilo radnih akcija, priredbi za popaljena sela, ranjenike.

I sve je bilo besplatno, nitko nas nije pitao za honorar. Muzika tad nije bila profesija, već zabava, ali je želudac ipak tražio svoje...

- Kakva se muzika u to vreme slušala? Revolucionarna?

- Te revolucionarne pjesme nisu bile izvođene na zabavni način. Nije se ni smijelo. S druge strane, te zabavne emisije bile su tako popularne da se u vrijeme emitiranja - osam uveče zimi, devet uveče ljeti - korzo na Zrinjevcu razilazio i svi bi otišli da slušaju program na radiju. 

Međutim, kasnije mi je zabranjeno da nastupam na radiju, jer sam bio u noćnom lokalu, a to je, najednom, postalo profanacija. Čak su mi i ime na radiju mijenjali: zvali su me Ivo Borić, samo da bi "zavarali" trag, ali se glas nije mogao promijeniti kao ime. I onda su znali da sam to ja.

- Niste bili član Partije? SKOJ-a?

- Nisam. Politika me baš nije mnogo interesirala. Doduše, u Bjelovaru, u vrijeme dok sam bio u gimnaziji, išlo se skrivećke na izlete, pa bi se nosila crvena literatura. Slušao sam, ali nisam čitao . .

- Apolitičnost vam nije stvarala probleme?

- Problem je bio kad sam poslije rata krenuo u Grac, onda u Čehoslovačku i Zapadnu Njemačku gdje sam napravio sve one poznate pjesme. 

Njemački jezik baš nije bio mnogo omiljen, i kad je pjesma "Morgen" bila emitirana na radiju, zvonili su telefoni da je treba skinuti s programa. 

Međutim, to nije bilo čudno. U Zapadnoj Evropi bilo je tad - krajem pedesetih - mnogo nacističkih ispada, ali se kasnije sve smirilo. Faktički, bio sam prvi domaći gastarbajter. Tek nakon mene ljudi su krenuli u pečalbu u inozemstvo...

- I tad ste se čvrsto držali nekih svojih principa?

- Naravno. Za mene postoje ljubav, poštenje i disciplina u životu. To su moje maksime kojih se ne odričem. Bez obzira što sam doživljavao životne pljuske koje nastojim zaboraviti...

- Kao prvi gastarbajter, otišli ste u Grac, onda u Čehoslovačku, zatim vas je kompanija "Polydor" pozvala da snimite ploču "Morgen". Nakon svega, vratili ste se u zemlju i ne znajući da je pesma svetski hit.

- Ušao sam u normalnu kolotečinu, počeo raditi, skoro zaboravio ono što sam snimio. I onda je glas došao preko oceana, baš iz Kalifornije gde je jedan disk-džokej stalno vrtio pjesmu, pa je postala hit. 

Zatim se pjesma "vratila" u Evropu, a ja snimio - pored nemačke - i englesku, francusku, španjolsku i, jasno, našu verziju. 

U Americi sam gostovao u svim najvećim "night-clubovima", upoznao Frenka Sinatru, Tonija Beneta, Net King Kola, sve najpoznatije estradne ličnosti. I tu sam vidio stopostotni profesionalizam! Tu sam naučio onu disciplinu koja je danas za mene svetinja!

- Ima li te discipline kod nas, danas na estradi?

- Nema toga. Kod nas je potpuno rasulo, svaki radi šta hoće i kako hoće.

- Ciljate na novokomponovanu muziku?

- Ona s narodnom muzikom nema veze. To vam je neki šund između moderne rok muzike i nečeg što je davno pobjeglo od narodne pesme.

- U čemu je razlika između pesme "Tata, kupi mi auto" koja je pedesetih bila najveći jugoslovenski hit - i današnjih narodnjaka?

- Pesma "Tata, kupi mi auto" nije bila bezveze napisana. Tad je u ovoj zemlji počeo razvoj. Pa, znate li šta je auto značio u to vreme? Počeli su se izlozi uređivati, počelo je biti sve bolje: iz ničega - dokle smo došli. 

To treba umeti cijeniti. 

A toga nema u narodnoj muzici danas. To je sve plač za nečim krivim, bolesnim, to je neka velika bolest. Nije normalno! 

Velika većina mladeži nije optimistična, i to me brine. 

Kad su u Italiji ti mladi počeli da onečišćuju ulice i plaže - neki su skočili u njihovu obranu: "To su naša djeca! Oni su naša budućnost, oni će voditi naš narod, našu zemlju!". Ja se mislim: kakvo će to vođstvo zemlje biti, ako su u njemu drogirani, nastrani...

razgovarao: Petar Luković, snimio: Branimir Turkalj (Duga, septembar 1986.)


Kraj 1. dela razgovora - 2. deo je OVDE




Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)