Milan Konjović, slikar neuhvatljivog ritma: Kad bi laici ćutali (1987)

April 1987: Svetozar Cvetković glumi Hamleta, a Petar Kralj dr-a Branka Gavellu u drami "Gamllet" Slobodana Šnajdera, na sceni Zvezdara teatra u Beogradu... U Zagrebu gostuje Spandau Ballet, a u Ljubljani Jerry Lee Lewis i Modern Talking... Književnik Aleksandar Tišma zakoračio je svojim delima u svet: njegov roman "Upotreba čoveka" preveden je na francuski i italijanski... Duško Bogdanović, urednik Televizije Novi Sad, uveo je novu modu u vođenju Dnevnika - umesto sedeći, on se gledaocima obraća - stojeći. Kolege komentarišu da je to zbog njegovog sportskog duha: Duško se proslavio i kao hokejaš kluba Vojvodina... "Pokretne slike" posvećene su Milošu Formanu, koji je nedavno bio gost FEST-a i tom prilikom dao intervju Nebojši Đukeliću. U sklopu emisije prikazuje se Formanov "Crni Petar"... U Galeriji Školske knjige u Zagrebu održava se "morska" izložba Ive Vojvodića, čija dela Jure Kaštelan hvali rečima: "More je prije svega - osjećaj mora. A osjećaj mora prepoznatljiv je na licu čovjeka kao i u nijemoj tišini obale. Nije ga lako proniknuti"... Na drugom kraju Jugoslavije, na severu Bačke, jedan od naših najpoznatijih slikara i dalje stvara - i uživa u razložnim razgovorima...  

"Svi se rađamo pod različitim zvezdama, zapravo okolnostima koje nas vode nekuda. Posebni smo svetovi, nosimo drugačije gene. Jedino je zajedničko nebo iznad i zemlja ispod nas. U sredini mi"  

Lekar duševne bolnice u kojoj je Van Gog proveo poslednju godinu života imao je nesumnjivo najlepši kokošinjac u opštini. Slikama koje mu je umetnik poklanjao (za tih nekoliko meseci ostavio je gotovo 500 radova) krpio je rupe na prebivalištu živine, a valjda je tako plašio i rakune. 

Ko zna da li bi doku trebao psihijatar, kardiolog ili možda grobar, kad bi mogao saznati da će 95 godina kasnije, recimo, "Pejzaž sa izlaskom sunca" vredeti gotovo 11 miliona dolara ili približno koliko četrdesetogodišnja plata američkog predsednika.

Konjović (foto: Branko Belić)
Međutim, kakve to veze ima sa Milanom Konjovićem? Pa, njega u enciklopedijama nikada neće uzimati kao argument da je »samo mrtav slikar dobar slikar«.

U oktobru '85, posle 38 godina odsustva, vratio se svojoj drugoj kući u Pariz (ko je provetravao njegov pariski stan svo to vreme nije utvrđeno). 

Razlog je bila velika retrospektiva u Jesenjem salonu Gran Palea, gde je prvi put u 82 godine dugoj tradiciji ove institucije priređena omaž izložba živom umetniku koji uz to i nije Francuz.

Početkom ove godine, izložba »Pedeset slika Milana Konjovića« u Moskvi ocenjena je kao prevratnička u tretiranju likovne umetnosti od strane zvanične kulturne politike SSSR, bitna otprilike kao da u Pasternakovoj domovini štampaju »Doktora Živaga«

U zamenu za Konjovića, Rusi su poslali prvo u Beograd, a uskoro i u Novi Sad postavku jednog od najvećih slikara realizma Ilje Rjepina, autora čuvenih »Burlaka sa Volge«

Siguran sam da Konjovića sva ta priznanja nisu iznenadila - skromnost nikada nije smatrao nekom naročitom vrlinom.

Pripreme za proslavu 90. rođendana i 75-godišnjice rada počele su serijom akvarela u galeriji »Sebastijan«, a nastavljaju se njegovom najvećom retrospektivnom izložbom narednog meseca u Beogradu.

Jedna od najprofitabilnijih somborskih »firmi« sigurno je i Milan Konjović, pa treba razmisliti o ideji da se osnuje SIZ sa njegovim imenom. Jer već godinama nezanemarljiva grupa ljudi živi od priređivanja njegovih izložbi.

- Moje slike su prava drama, pune vatre i sunca, borbe i užasa, žara i pepela. Mnogo je kamena koji puca i zemlje što pršti. Umetnost mora jako da opominje i uznemirava, kaže Konjović i nastavlja:

Optimizam me uzdiže iznad tame, a oni koji to ne vide, nemaju šta da traže na mojim platnima. Ne umeju ni da ih vide. Ipak su to posebne talasne dužine, kao i ljubav, život, poezija. 

Ne mogu se u potpunosti razumeti, niti tumačiti, mada volim da razgovaram o slikarstvu i o poeziji, o ženama i ljubavi. Divno je kada o takvim lepim i večnim temama mogu s nekim da razložno razmišljam.

Moje slike, bez ikakve dileme, nisu zlokobne, jer sam veseo čovek koji veruje u život. Ne shvatam one što slute raspadanje, destrukciju. 

Drugi je problem da mnogi pokušavaju da uhvate nešto od mog slikarstva, hoće da pišu, a laici su i ne ide im. Očigledno je da i umetnost slabo razumeju. No, sve to ne menja tok stvari, pošto su mi slike uvek prepoznatljive.

- Za slikare i umetnike uopšte, često se govori da su za to što rade, maltene, nekom višom silom predodređeni. Slažete li se sa takrim stavom, ili vam je bliže Lokovo shvatanje da se, u stvari, vaspitanjem stvaraju trgovci, lopovi, umetnici... ?

- Što se čovek od rođenja dalje odmiče, više mu se otvara svevelika i neistražena životna tajna. Ljudima je, naravno, u biti stalo da budu vezani za skrivene strane postojanja. Nastankom smo usklađeni s prirodom i njenim tajnama, a kasnije se sve menja. Prelazi u krajnosti i same suprotnosti.

Za svakog umetnika je važno da ostane u svom stvaralačkom pravcu, u sopstvenom biću i krvotoku. Mada se to u genima nosi, samo oni koji izbegnu improvizaciju istraju. Ostanu veliki umetnici i humanisti. 

Za sve moje slike je tipično da imaju moj krvotok i dramu, što je jedinstveno. Pre mnogih kritičara i istoričara umetnosti, o tome je pisao Laza Trifunović u knjizi o mom slikarstvu.

Svi se rađamo pod različitim zvezdama, zapravo okolnostima koje nas vode nekuda. Posebni smo svetovi, nosimo drugačije gene... Jedino je zajedničko nebo iznad i zemlja ispod nas. U sredini mi. 

Ali, život velikih ljudi u biti mnogo je sličan malim i običnim. Razlika je u atmosferi, koja kod umetnika ostaje kao deo energije i duha što traje. Tu večnu igru civilizovanog sveta zovemo nemirenja sa svakodnevicom.

Svaka slika mi označava trajanje, uvek novo rađanje, moglo bi se čak reći eksploziju. Celokupno biće prenosim na platno. Vidim isto na nekim svojim fotografijama, koje je Ivo Eterović napravio dok sam radio. Uspeo je bar delimično zadržati moju atmosferu i u knjizi ovekovečiti rađanje slike.

Konjović: U spostvenom biću i krvotoku
- Za intervjuima ste često objašnjavali svoje viđenje slikarstva. Posle svih trendova u modernoj likovnoj umetnosti koji su doneli ironičan odnos prema klasičnom štafelajskom platnu kao demodiranom, znate li još uvek šta je slika?

- Nemamo mi kraja, a ni početka. 

Otkrio sam to ovih dana po povratku iz Pariza, tog velikog kulturnog žarišta. 

Tamo cene našu osobenost, a to su boje i slikarstvo.

Piscima je lakše i jednostavnije, imaju reč i uzimaju ih, dok je slikarstvo uzvišenije i kreće od prapočetka, iz čiste beline. Knjiga ipak ostaje samo knjiga.

Stvarnost je dinamična i surova, slikarstvo mora biti njegov odraz. 

Ono je sopstveni svet, igra, pesma u boji, pa mnogo muči laike. Često pitaju šta znači ovo ili ono, kakve su poruke i pouke.

- Posmatrajući u kontinuitetu vaš opus, izdvajaju se kao prelomni periodi povratka iz Francuske i drugi svetski rat.

- Bilo ih je nekoliko, ili bolje reći mnogo prelomnih momenata. Često sam kretao iz početka. Imao sam neko urođeno čudo u sebi da se stalno obnavljam, što i sada činim. Stoga niko ne može da me imitira, preuzme dušu i gest. Mojih sedam i po hiljada radova.

Slikanje je misterija, tajna bez kraja. Nemati osećanje za boju, isto je što i nedostatak sluha u muzici. Još uvek radim u vatrama, pretvorim se u zanos i preveliku strast. Ja slikam čoveka, a ko to ne vidi neka gleda druge stvari, recimo šeta poljem.

- Najveći deo naših pesnika i slikara neposredno nakon prvog rata i nadrealista koji su tokom treće decenije živeli u Parizu tamo nije i ostalo. Mada ste Šumanović i Vi stekli određen ugled u pariskim umetničkim krugovima, vratili ste se u Šid, odnosno Sombor. Međutim, mlađa generacija, Omčikus ili medialci Dado Đurić, Ljuba, Veličković nisu Pariz shvatili kao romantični izlet.


- Pariz su osvajali mnogi ratnici i umetnici, što se i danas dešava. Znam to jer sam ga dva puta osvojio. Međutim, treba biti svestan da za strance on uvek ostaje neosvojen. Naši slikari su prihvaćeni, ali, na žalost, ne donose ništa osobeno, već slikaju neke pomodne teme. 
Ako volimo život, treba ga slikati po svom viđenju. Uostalom, neka rade, mada me raspadanje kojim se bave nimalo ne zanima. Uvek sam živeo burno, u očima nosio ravnicu i ovu svežinu. Pariz to voli, a potvrdilo se to i mojom poslednjom izložbom, kad su me drugi put zvali. 
Tamo inače malo kog pozivaju. Oni vole originalne slikare, a u korenu našeg bića su srednjovekovne freske. Zato su i rekli da moje slikarstvo traje, da je drama što ne jenjava.

- Ponekad se čini da ste u stvari pesnik koji se bolje snalazi sa bojom. Ali likovni pravci tokom XX veka, a naročito u poslednje tri decenije, više su počivali na ratu nego poetici.

- Postoji neverovatna harmonija i ritmička sprega u muzici, poeziji, slikarstvu. Svaka dobra slika sadrži u sebi i nijanse neuhvatljivog ritma, blage orkestracije. Svaki medij živi zasebno, dovoljno jak da takav opstane. Vremenom sam ipak shvatio da, recimo, dobra poezija ipak sudbinski potiče iz slika. I uopšte, čini mi se da iz pozne starosti život treba razbistriti, ali ja sam još mladić.

Milana Konjovića vole svi rodoljubi. Autentičan slikar, inspiracijom i imaginacijom vezan za zavičaj. Fasciniran onim sto je video kada je prvi put otvorio oči. Pošteno od njega, jer umetnost je fascinacija, senzacija boja. Premijera te senzacije vezala ga je za poljane, žito, nebo i tako to.

Rođen 28. januara 1898. godine u Somboru. Sa šesnaest godina, kao gimnazijalac, uradio je prve pejsaže, da bi se tom intimnom pramotivu mnogo kasnije i vratio.

Prvi svetski rat proveo je na frontu. Zamislite kako u rovovima crta portrete drugova.

Nakon rata je upisao Akademiju u Pragu. Ali već u drugom semestru napušta je i bogat samopouzdanjem dalje radi sam. 

U tom periodu nad njim i njegovim radom bdi češki slikar Jan Zrzavi.

Srednjom Evropom je »harao« ekspresionizam. Konjoviću se najviše dopada Oskar Kokoška. Shodno temperamentu i atmosferi otiskuje se u Beč.

Uzgred, iz tog doba potiče i karakteristična simpatija prema El Greku.

Dakle, u Beču, početkom dvadesetih, do njega dopire i dašak sugestivnog francuskog modernog slikarstva. Mlad i otvoren, dopušta da ga ponesu očaranost bojom (Sezan) i oblikom (Pikaso).

Tokom 1922, koju provodi u Somboru, radi kubističke slike.

Putešestvije po centralnoj Evropi '24. okončava u Parizu. Konačno Pariz i novo »loženje« za neoklasicizam. Atelje slikara Lotea za Konjovića je prva putnička klasa u srž aktuelnih previranja.

Period postfovizma stvorio mu je karakterističnu kolorističku žicu i u njegov doživljaj unosi BOJU u kvalitativno velikoj meri.

U Somboru 1926. otvara prvu samostalnu izložbu. A potom, kada je led bio probijen, i u pariskom Jesenjem salonu.

Plava faza 1928. Razdoblje umetničke zrelosti. I prva ulja inspirisana Vojvodinom. Hladno, plavo isijavanje uskoro smenjuju žuta i crvena.

U Sombor se definitivno vratio 1932. Za vreme drugog svetskog rata odveden je u zarobljeništvo u Osnabruk. Mračno raspoloženje tih godina manifestuje se kroz tamnu gamu slika.

Od oslobođenja, upravnik je Gradskog muzeja u Somboru. Poslednjih godina bavi se i tapiserijom. Do sada je u zemlji imao 52 samostalne i 122 zajedničke izložbe.

Nedavna pariska izložba ocenjena je kao izvrsna. Mnogi su mu čestitali. Možda što je tako star, pomalo i egzotičan. Ume da izgleda i patetično (u mornarskoj majici i sa maramom oko vrata), ali su mu slike prostodušne.

Školovan u Pragu, Parizu i Beču tokom godina između dva rata, Konjović je, što bi se reklo, svetski čovek. A u stvari voli Sombor. Takav mora da je bio i Fokner, ovejani čiča, mudar i sretan u svom rodnom kraju.

Milan Konjović plus Sombor, to je već mit. A slike na putu da postanu folklor. Sa nekog blago tradicionalnog aspekta, amblem su Vojvodine. Kao Tahiti - Gogen, Južna Francuska - Van Gog i tako.

M. Konjović je... (stalno pokušavam da ne napišem »doajen« ali ne da se) dakle, doajen.

Galeriji u Somboru poklonio je petsto slika. Možda nije imao gde da ih drži u svojoj kući, ali još bolje.

napisao: Rale Nišavić (Glas omladine, april 1987.)


Preporuka - potražite novu knjigu o Konjoviću:

Milenko Popić - "Konjović iz prikrajka"


Više detalja o knjizi i razgovori sa autoromOVDE i OVDE

Pogledajte video zapis promocije knjige "Konjović iz prikrajka"
8. maja 2013. u Svečanoj sali Skupštine grada Sombora - OVDE

Knjigu možete naručiti putem e-maila - OVDE



Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)