Memoari Đorđa Marjanovića (2. deo): Ko ga voli, obavezno je srećan (1968)

Prvi deo je završen sledećim rečenicama: "Publika je upoznala čovjeka koji je bio pjevač, glumac i plesač. Imala je pred sobom, kako na Zapadu kažu, šoumena - kompletnog umjetnika kakvog jugoslavenska zabavna muzika dotad nije imala. Rodio se Đorđe Marjanović, koji je ušao u svaku kuću, svaku školu, pa čak i domove penzionera, bolnice... Čime je to osvojio publiku?" Odgovor sledi u drugom delu sećanja nenadmašnog Đorđa Marjanovića, čiju je životnu priču zagrebački Plavi vjesnik objavljivao u nastavcima sredinom 1968. godine...

"Čime je to Đorđe Marjanović osvojio publiku? Odgovor nisam dobio od Đorđa. Za to su se pobrinuli njegovi 'Đokisti': predsjednik kluba Mirko Nikolić i potpredsjednik Gordana Kondić"

- Sećam se svih koncerata, gostovanja, festivala, snimanja koja je Đorđe imao za posljednjih 12 godina. Ništa mi nije promaklo. Đorđe je čovjek koji nas je primio, odgojio i dan-danas nas ne napušta, pričala mi je Gordana, studentica iz Beograda.

- Kako vas je to primio?

- U Beogradu ima oko 9000 članova kluba »Đokista«. Klubovi su osnovani u Zagrebu, Dubrovniku, Svetozarevu, Kotoru, Nišu, Ljubljani, Sarajevu, Mrkonjić-Gradu, Titogradu. Svagdje ima pristalica Đorđa Marjanovića. I što je najvažnije, ne postoje samo pristalice našeg Đorđa u Jugoslaviji.

Đorđe i "Đokisti": neponovljiva bliskost između umetnika i njegovih poštovalaca

Ima klubova u Sovjetskom Savezu (13), Kanadi, Bugarskoj, Rumuniji, Kongu, Čehoslovačkoj, Italiji... Ukupno 50 klubova sa oko 40.000 članova. Od većine članova klubova dobijamo svakodnevno pisma, karte...

Svi žele da nešto novo saznaju o Đorđu, o njegovim gostovanjima, koncertima, pločama, njegovoj porodici itd. Predstavnici »Đokista« su mi rekli da je godišnja članarina za klub šest novih dinara i da sada na knjižici klub ima oko 2500 novih dinara. Od tog se novca štampaju plakati, kupuju pisma, razglednice, jednom riječju, kako oni to kažu, to je baza za akcije.



Pesma je povezala mlade




Ove će se godine održati zajednička konferencija predstavnika klubova »Đokista« iz čitave Jugoslavije. Razmišlja se i o tome da se na ovaj skup pozovu i predstavnici klubova iz inozemstva. Međutim, to zasad još nije riješeno, jer beogradski klub, koji nosi naziv međunarodnog kluba »Đokista«, ne raspolaže deviznim sredstvima. Gordana Kondić kaže:

Đorđe Marjanović - obavezna sreća
- Lepo je biti član kluba. Taj klub nam je omogućio da se omladina čitave Jugoslavije međusobno poveže. Đorđeva pesma je povezala sve mlade i gotovo izbrisala granice nacionalnosti. Mi odlazimo u Zagreb ili Osijek, a drugovi iz tih gradova dolaze k nama u goste. To je neprestana razmena. Neću zaboraviti moj odlazak u Zagreb i Sarajevo, gdje sam se osećala kao kod svoje kuće. Izgledalo mi je kao da sam došla sestri u posetu.

O onome što Đorđe predstavlja za omladinu donekle smo dobili odgovor čitajući ispisane parole u hodnicima Đorđevog stana, u ulici Miloša Pocerca br. 25. Čitamo:

»Nijedno proleće bez cveća, nijedan festival bez Đorđa«

»Ne bismo vas menjali ni za čitav svet, ni za nebo iznad nas. Nama je raj i na zemlji otkad znamo za vas«

»Volimo vas ludo, slepo, bezgranično. Ne, nitko ne može jače da voli, ne, nikog na svetu ne može suza vaša jače da zaboli«

»Ko vas voli - obavezno je srećan«

»Đorđe - Trubadur XX veka«

»Đorđe je idol mladih«

»Đorđe, živeti bez tebe je gore od smrti«

Ne bih imao dovoljno papira, kad bih prepisao sve parole što su ih mladi ispisali iskazujući simpatije prema Đorđu.

Nastavio sam razgovor sa Đorđem, koga je netremice promatrala njegova žena Eli. Za trenutak je zastao, jer je baš tog trenutka primio pismo. Pečat na omotnici je zadovoljio moju radoznalost: pismo je bilo iz Rige.



Ličnost je podređena Đorđu




Riga me je navela na razmišljanje da se sjetim Đorđevog gostovanja u Sovjetskom Savezu, od prije nekoliko godina. Kad se vratio u Beograd, pričali smo o sovjetskoj publici, o tome kako mu je pošlo za rukom da pridobije tu publiku. Sjetio sam se i pisma što mi ga je tada pokazao. Autorica tog pisma je bila jedna od tisuću Đorđevih obožavateljica iz Rige.

»Mi smo protiv isticanja ličnosti, jer svoju ličnost treba podrediti Đorđu«, sjećao sam se teksta pisma. Ne sjećam se detalja, ali bit je u tome da je mlada Ruskinja željela reći koliko cijeni tog čovjeka iz Jugoslavije, koji u sebi nosi neograničenu toplinu, snagu, nadu...

Čovjeka koji je za čitavo vrijeme gostovanja u Sovjetskom Savezu na svakom koncertu bio prisutna ličnost, o kojoj se svagdje govorilo da je kompletni umjetnik: glumac, plesač, jednom riječju - umjetnik koji zaslužuje svako divljenje i poštovanje.

Lepa uspomena, festival Opatija 1960: Nada Knežević, Cune Gojković, Beti Jurković,
Đorđe Marjanović (trostruki pobednik), Gabi Novak, Krsta Petrović i Jasna Benedek

Možda i naša publika ima slično mišljenje onih u Sovjetskom Savezu. Mislim da se ni jedan jugoslavenski pjevač ne može pohvaliti onim što ima Đorđe. A to je da je dosad održao pet solističkih koncerata pred prepunom dvoranom Doma sindikata. Karte su bile rasprodate već drugi dan nakon objavljivanja u novinama. Sjetio sam se i riječi dvojice jugoslavensikih umjetnika, da bi se bar donekle odgonetnuo fenomen - Đorđe Marjanović.

Aleksandar Marinković, prvak Beogradske opere, izjavio je da je Đorđe prije svega umjetnik, pa tek onda pjevač. Rekao je da Đorđe u sebi nosi osjećajnost muzikalnosti, što kod drugih stvara zavist. To je umjetnik koji se rijetko rađa.

Bojan Adamič, poznati slovenski kompozitor, na nedavnom je festivalu »Zagreb 68«, ocjenjujući festival, izjavio da je on značajan samo po dvojici učesnika. To su, kako je on rekao, Gabi Novak i Đorđe Marjanović.

Svaki koncert Đorđa Marjanovića bio je pažljivo pripremljen: imao je, da tako nazovemo, knjigu snimanja, odnosno knjigu koncerta. Njom je Đorđe sve predvidio: izlazak na pozornicu, prve akorde orkestra, prvu pjesmu... Zato nije ni čudo što su ti solistički koncerti ostavili neizbrisiv znak u kalendaru Doma sindikata.

Svi su koncerti ostali u sjećanju. I zato nije čudo što se mnogi pitaju kad će doći na red šesti solistički koncert. Možemo reći da će to biti uskoro. Samo, domaćin možda neće biti dvorana Doma sindikata, već jedna od zagrebačkih dvorana. »Plavi vjesnik« je ponudio pokroviteljstvo solističkom koncertu Đorđa Marjanovića. Saznavši za ovu ponudu, Đorđe je rekao:

- Srećan sam što mi se pružila prilika da pevam u gradu koji volim. Zagreb je oduvek bio nedostupan kada je bio u pitanju solistički koncert. Zahvalan sam »Plavom« što će mi omogućiti godinama željeno gostovanje pred zagrebačkom publikom.

- Koji su ti festivali ostali u najdražoj uspomeni?

- Pre svega »Opatija 1960«, na kojoj sam trostruko pobedio. Zatim »Zlatan mikrofon 1961« kada nije bila dodeljena nagrada. Zatim sledi pobeda u Splitu, prva nagrada na Beogradskom proleću s kompozicijom »Devojko moga grada«, zatim »Opatija 64« s »Potraži me u predgrađu« i pobeda na prošlogodišnjoj »Karavani gradova« sa mojom pesmom »Još jedna noć«.



Prva gostovanja




- Prvo gostovanje nije bilo u Sovjetskom Savezu. Pre odlaska u ovu veliku zemlju pevao sam u Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Italiji, Izraelu, Rumunjskoj i Poljskoj. Međutim, pre nego što bih bilo šta rekao o svojim gostovanjima u Sovjetskom Savezu, pomenuo bih, vrlo kratko, svoj nastup u pariškoj Olimpiji.

To je bilo 1966. godine. Slobodno mogu da kažem da tremu nisam imao, iako za Olimpiju svi kažu da je najekskluzivniji evropski noćni klub. Pevao sam sa Draganom Stojnićem, Arsenom Dedićem, Radmilom Mikić, Višnjom Korbar i Esmom Redžepovom. To je bilo veče jugoslovenske muzike. Pevao sam Zvižduk u 8 i Ruso-ča-ča-ča.


Uobičajena slika u Rusiji - Đorđe okružen obožavaocima
Publika me je, kao i većinu mojih kolega, dobro primila. Dobio sam čak i ponudu od nekih evropskih menadžera da karijeru nastavim u Francuskoj, ali kako su mi oni rekli, karijera je trebalo da se stvara od samog početka. Nisam pristao, jer ne isplati se žrtvovati dosadašnji uspeh, renome i ugled na račun eventualnog budućeg uspeha. Na rastanku, direktor Olimpije Kokatrakis mi je rekao da ćemo se ponovo sresti.

A sada, nekoliko reči o Rusiji.

Sa Sedmoricom mladih i harmonikašem Tošom Elezovićem, pevačima Nadom Mamulom, Nadom Knežević, Ninom Spirovom, Predragom Gojkovićem i vokalnim ansamblom Dalmacija otišao sam u leto 1963. godine prvi put u Sovjetski Savez. 

Po mišljenju mnogih, otišao sam na turneju kao autsajder. Tako sam otišao, ali se tako nisam vratio. Dogodilo se čudo. Već na prvom koncertu u Rigi, pevao sam u prvom delu devet kompozicija. Zvižduk u 8, Julijana, Prolećni cvet, Beograde, Beograde, Tri godine sam te sanjao... da pomenem samo neke.

Za dva meseca, priredili smo 50 koncerata. Pevali smo u Rigi, Moskvi, Lenjingradu, Černovcu, Kišenjevu, Odesi, Kijevu...

Na kraju zajedničke turneje, Nina Spirova i ja dobili smo ponudu za produžetak gostovanja od dva meseca. Sledilo je pevanje u moskovskom Mjuzik-holu. Međutim, usledile su i obaveze u Jugoslaviji. Vratio sam se da bih ispunio ugovorene obaveze. Kada sam to završio, sledeće, 1964. godine sa Plavim ansamblom odlazim na drugo gostovanje u Sovjetski Savez.

Ovoga puta kolege su mi bili Olga Nikolić, Radoslav Grajić, Višnja Korbar i Zoran Georgijev. Za dva meseca priredili smo 90 koncerata. Ovo gostovanje mi je donelo popularnost, tako da sam snimio i polučasovni šou za moskovsku televiziju. To se dogodilo i sledeće godine, kad sam pevao samo sa Zoranom Georgijevim. Te godine ostali smo dva meseca.



Poznanstvo s Eli




Taj treći odlazak u Sovjetski Savez doneo mi je sudbonosni susret. Na našim koncertima kao gosti pevali su Poljakinja Kristina Tomaševska i Mađarica Marta Bence. Njoj je prevodilac na čitavoj turneji bila studentkinja, apsolvent lenjingradskog Filološkog fakulteta Eli Nikolajevna Borisenko. 

Dvomesečno druženje sa ovom simpatičnom, skromnom studentkinjom uticalo je da promenim pravac i način svog života. Venčao sam se sa tom mladom ženom. Nisam očekivao da će to venčanje izazvati komentare. Bilo je pozitivnih i negativnih gledanja i pitanja da li je ta žena meni potrebna i šta sam ja hteo sa mladom Ruskinjom.

U omiljenom dresu
Međutim, iz ove sasvim obične ljudske romanse nije trebalo praviti senzaciju, tim pre što svaki čovek treba da ima svoj i samo svoj život. Slobodno mogu da kažem, baš sada kada su prošle tri godine, da nisam pogrešio. Potpuno sam srećan. Priče su bile onda, priče postoje i sada - i uvek će ih biti. Srećan sam i svaki dan mi donosi nešto novo u svakodnevnom životu. Više me ne čeka prazna kuća, već čavrljanje mojih dveju devojčica Nataše i Nevene.

- Kad se u Lenjingradu rodila Nataša i kad je dobila to ime, mnogi su komentirali da baš nije trebalo da daš to ime, jer si dosta propagirao pjesmu "Natali". Uostalom, da li pjesma ima kakve veze s imenom koje nosi tvoja kćerka?

- Mnogo je devojčica koje su krštene po nazivima popularnih pesama (Marina, Lazarela, Kristina...) Pa zar Natali nije lepo ime? Tim pre što po mom mišljenju Natali nosi nešto simbolično.

Posle rođenja Nataše bio sam još dva puta u Sovjetskom Savezu. Krajem prošle godine u 52 dana pevao sam na 110 koncerata. To gostovanje mi je omogućilo da se okućim, jer sam kupio stan i sve što je u njemu potrebno. I zato sam zadovoljan.

- Sigurno koncerti u Sovjetskom Savezu, a njih je bilo mnogo, nisu bili prazni koncerti. Sigurno si imao prilike do se upoznaš s poznatim sovjetskim kulturnim i javnim radnicima. Koliko se sjećam, u Moskvi si upoznao i Žilbera Bekoa.

- Žilbera Bekoa sam sreo u Lenjingradu i mogu da kažem da to nije bio običan susret. Posle dvodnevnog druženja postali smo odlični prijatelji. Ja sam bio na njegovim koncertima, a on je bio na mojima. Izmenjali smo iskustva i posavetovali se jedan s drugim o repertoaru i stilu pevanja.

Isto je tako nezaboravan susret sa Aznavurom u Moskvi. To je nešto sasvim drugo od onoga što predstavlja Beko. Aznavur je naš čovek, slovenska duša. Zaista, veliki umetnik i velik čovek.



Bio sam u rukama svjetskog prvaka




- A od sovjetskih umjetnika?

- Nezaboravan je susret sa Arkadijem Rajkinom i Kirilom Lavrovim, poznatim filmskim i pozorišnim zvezdama. Upoznao sam i Olega Popova, kralja klovnova. Na mnogim koncertima prisustvovala je i poznata umetnica Nadežda Rumjanceva i glumac Nikita Bogoslovski Kratkin.

Bilo mi je drago kada sam na jednom od posljednjih koncerata u Moskvi sreo operskog umetnika Jurija Guljajeva. Svaki od ovih susreta nosim na svoj način u uspomeni i uvek kada razgovaram sa svojom suprugom setim se prijatnih trenutaka. Svaki mi je donosio nešto novo, ispunjavao mi je svakodnevnu monotoniju koncerata.

Đorđe i Leonid Žabotinski
Da budem jasniji, da me pogrešno čitaoci ne razumeju. Za vreme pauze, ili posle koncerata - manje-više svi koncerti idu ustaljenim redom - predstavlja osvježenje kada me u garderobi poseti neko od sovjetskih umetnika, i to oni koji znaju da cene umetnika na daskama.

Simpatičan je bio susret posle koncerta u Lenjingradu sa svetskim prvakom u teškoj kategoriji Leonidom Žabotinskim.

Kada me je taj sportista zagrlio, izgledalo je kao kada ja držim vrapca u ruci. Podigao me je, poljubio i držao nekoliko trenutaka u vazduhu. Bio je oduševljen onim što je dva časa slušao u dvorani.

Od svojih kolega, pevača zabavnih melodija, upoznao sam Maju Kristalinsku, Editu Pjehu, Josipa Kobzona, Magamajeva i dr. Mnogi od njih su po nekoliko puta dolazili na moj koncert.

Mislim da bi bilo neskromno da mimoiđem jedan susret koji će zainteresovati sve moje pristalice. To nije pevač, nije glumac, nije politički funkcionar, to je bio Jevtušenko, taj vižlavi, suvonjavi plavi čovek koji me je slušao na nekoliko koncerata. Čak je jedne večeri sa mnom učestvovao u odabiranju repertoara. Nije me napuštao nijednog trenutka. Bio je iza zavese. Nije sedeo, već je stalno šetao i posle svake pesme mi prilazio i prenosio reagovanje publike. Taj susret sa Jevtušenkom nikada neću zaboraviti.

U Zagrebu, 1968. godine
Međutim, ima nešto drugo, možda i značajnije, u čemu se razlikujemo od Sovjetskog Saveza. A to je kritika. Ona je savesna, objektivna, nije lična, nepristrasna. Spremna je da ukaže na lošije strane, ali još spremnija da podvuče i naglasi dobre strane.

- Da li to znači da te hvale?

- Ne. Mislim da me studiraju! Po njima, ja nisam pevač estrade. Oni me smatraju simbolom estradne umetnosti. Mislim da nije neskromno ako navedem citat jednog novinara koji je napisao: Naša estradna umetnost otelotvorena je u Đorđu Marjanoviću. Čovek se na tim koncertima ne samo razonodi, već se i uzbudi kao na velikim pozorišnim predstavama.

Sećam se, to je bilo nedavno, razgovarao sam s jednim sovjetskim muzičkim kritičarom koji je nekoliko dana boravio u Beogradu. Kazao mi je:

»Slušao sam Đorđa na koncertu u Odesi i ono što je on te večeri izvodio na pozornici ostavilo je na mene dubok dojam.« Rekao mi je da Đorđe kroz pjesmu poručuje gledaocima, poziva ih na razmišljanje, na osmišljavanje svega što nas okružuje. Njegovo je uvjerenje da je Đorđe objedinio estradu i kazalište.

Možda riječi toga sovjetskog kritičara navode na rješenje fenomena Đorđa Marjanovića. Jer zašto ne bismo otvoreno rekli da i mi imamo jednog kompletnog estradnog umjetnika, baš onakvog kakve ima veći dio Evrope ili Amerike. Đorđe nije Deni Kej, ali je zato - Đorđe Marjanović!






Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)




Originalni članci o pevačima pomenutim u tekstu: 

Nina Spirova (kliknite OVDE

Dragan Stojnić (kliknite OVDE)

Arsen Dedić (kliknite OVDE)


Prvi deo "Memoara Đorđa Marjanovića" je OVDE