Mića Orlović (2. deo): Televizija po svojoj prirodi ne trpi granice!


Drugi deo intervjua koji je Mića Orlović dao Studiju 1987. godine, gotovo da je u potpunosti posvećen njegovom poslu urednika Programa za inostranstvo Televizije Beograd, te najnovijim načinima kako da se domaći TV program "dostavi" našim ljudima koji žive i rade van granica Jugoslavije - nastupila je era masovnog korišćenja video kaseta! Ako vam ova tema nije toliko interesantna, svakako pročitajte Mićina sećanja na prve kviz emisije i mini-esej koji je napisao za knjigu Ljubinka Kožula "TV lica"...



Trideset televizijskih godina i valjda isto toliko različitih poslova, tri braka, nezaposlena kći, usponi i padovi, svijet na dlanu, a dlan u praznom TV-džepu... Mića Orlović ponovo je, nakon desetogodišnjeg izbivanja, u beogradskom Dnevniku...

- S obzirom na radnike u inozemstvu, vjerojatno mnogo putujete. Odakle vam novac? Vjesnikovci npr. sami plaćaju putovanje, da bi dobili novac od matične kuće tek nakon nekoliko mjeseci.

- Putujem mnogo, nema šta! Bio sam u Francuskoj, u New Yorku, sada ću u Norvešku... Inače, ovde ne da nema novaca, nego je to katastrofa! Snalazimo se s tim našim partnerima na osnovu reciprociteta - mi vama sada, oni nama tada. Muka živa! Znaju to dobro vaše kolege u Zagrebu. 

Kao voditelj Dnevnika (1987) - snimio: Ljubinko Kožul

Kakav je to boravak napolju, molim vas, ako za četiri i po dana morate snimiti dve emisije od po trideset minuta o New Yorku? Usto, dobijete neke polovne dnevnice ako su vam plaćeni spavanje i hrana, a znate šta danas znači imati četrdeset dolara dnevno u jednoj Americi. Strašno!

- Gledali smo vašu reportažnu emisiju o jugoslavenskom TV-programu na 47. američkom kanalu. Rekli ste mnogo, posebno među recima. Zašto baš tako?

- Kako da vam kažem? Hteo sam biti pomalo diplomata, da pomirim dve strane. Moj je nastup tamo prenošen uživo. Istovremeno ga je snimala i posebna kamera za potrebe naše emisije, namenjene gledaocima u Jugoslaviji. Ne znam jesam li ispao dobar ili loš diplomata, tek bilo je primedbi!

- Kakvih?

- Pa zbog onoga što sam rekao. Znate, ljudi napolju prigovaraju. Morao sam reći gde je sve naša krivica. Prvo, kadrovski i tehnički nismo tako snažni da bi sve naše republike i pokrajine bile podjednako zastupljene u prekomorskom TV programu. Znate i sami: najviše šalju Zagreb i Beograd.

- Kao najrazvijeniji?

Jasno! Ali sam, da tako kažem, dotakao i birokratizam pojedinih naših diplomatsko-konzularnih predstavništava u odnosu na celu tu proceduru stvaranja i primopredaje TV programa za naše ljude. Em se kasni kod nas u realizaciji pojedinih emisija za inozemce jer su kapaciteti preopterećeni, em se kasni u umnožavanju video-kaseta, jer TV Beograd jedina ima multiplikator kojim ih umnožava -ludnica jedna! - em se kasni u distribuciji, pri čemu uloga diplomatsko-konzularnih predstavništava i kulturno-informativnih centara nije mala, em je uopšte njihov odnos prema svemu ovome nekako... kako da kažem?

- Površan?

- Zapravo su nezainteresovani.


- Razložimo to na objektivno i subjektivno, da ne bude zabune. O diplomatskim predstavništvima ionako malo znamo.

- Da se odmah razumemo: i oni, diplomate, u nezavidnoj su situaciji, nemaju ni oni novaca, mnogi od njih brinu se i bore koliko je to moguće. Uzmite sjajnog i pametnog direktora Informativno-kulturnog centra u New Yorku, Damira Grubišu, ili neke konzule, npr. Vidovića i Lombardića...

Sjajni ljudi, spremni sve da naprave. Ali, imate vi punktova u SAD i Kanadi, tamo gde se emituju ti naši TV-satovi, gde je ljudima koji rade važno samo ono što se tiče njih. Kad je u pitanju neki njihov izveštaj, onda da, onda će da rade! Tu se mora nešto preduzeti. Jer taj naš TV posao za inozemce izuzetno je značajna propaganda. 

Mića Orlović (1988) - portret snimio: Ljubinko Kožul 
Da čovek tamo osigura svoju prisutnost u javnom životu, u medijima, mora imati i sredstava, a ne samo dobre volje. I tako, ne zavidim im. Neko to mora platiti. Osim toga, birokratizam koji postoji, ali stvarno postoji između ovdašnjih... Joooj! Nemam reči!... političkih i TV-subjekata i naših konzularno-diplomatskih predstavništava i kulturno-informativnih centara posebna je priča. Svašta tu ne funkcioniše.

- I tu i tamo?

- Na obe strane. Jedino je, praktično, vrlo zainteresovan taj naš kulturno-informativni centar. Nije slučajno što se sada razmišlja o nekim sastancima na višem nivou o toj temi. Ipak, neki su bili povređeni što sam ja to rekao. Nije to bila nikakva moja optužba! Jednostavno - šta treba poboljšati i kako raditi.

- Da budemo politički sasvim jasni: je li to, zapravo, nebriga o našim ljudima u inozemstvu ili samo splet okolnosti?

- Nije to nebriga, mada i nje ima. Više je to briga o tzv. ključnim problemima koji su, kako mnogi misle, bitniji od onoga što je na margini. Ja mislim baš obrnuto! Barem u ovom vidu TV propagande morali bismo biti oslobođeni proceduralnih tokova i formi, a oni nisu samo naša stavka. No, budimo pošteni do kraja: diplomatsko-konzularna predstavništva i kadrovski su osiromašena, u pitanju su velike uštede, i tu čovek mora da ih razume.

- Kakva je sudbina tih video-kazeta? Sumnjam da naš radnik, pošto uistinu odradi svoje radno vreme, umire od želje da jurne u klub i pogleda video-program.

- Zato neki naši klubovi pametno rade: organizuju sastanke petkom uveče, subotom ili nedeljom, da se to gleda. Dali smo odobrenje da mogu, kad to zažele, presnimiti kasete i odneti ih kući. Da ih tamo gledaju.

- Je li moguće da u nas nema nikoga tko bi se prihvatio proizvodnje takvih video-kaseta, u suradnji s jugoslavenskom TV; masovne proizvodnje, dakako, za prodaju. Teško da naši radnici ne bi kupovali...

- Jasno da bi ih kupovali!

- Pri tome im ne moramo snimiti Dnevnik na kasetu!

- Jasno da ne. Da vam kažem: i priloge iz Dnevnika, ako su spretno uklopljeni u celi kasetni program. Savezni sekretarijat za informacije baš je s ovom radnom grupom, doduše i s diplomatsko-konzularnim predstavništvima, obavio na terenu neku vrstu ankete. Rezultat? Naši su ljudi bili spremni da plate i po četrdeset nemačkih maraka kasetu od 180 snimljenih minuta!

- Sjajan podatak! Zar to nikoga ne privlači? Prodaja kaseta donijela bi, u prvom redu, novac za nove programske pothvate za inozemce, lakše biste disali.

- Da! Samo mi to nismo mogli napraviti. Morao je to preuzeti neko drugi. Neka i zaradi, ali neka ta naša informacija dospe do naših ljudi napolju, a njih je oko tri i po miliona - što iseljenika, što radnika na privremenom radu. Svi ćemo imati više! Ne zavaravajte se: upravo zato što je u pitanju i biznis, nikako da se dogovorimo. 

Možda uskoro, ali sve je to presporo. U te se stvari mi, kao programska redakcija, ne mešamo. To su već rešili Turci, Grci, Portugalci... Našli su sponzore, imaju agenciju koja skuplja novac i deli ga na ravnopravne delove svim učesnicima u nastanku kasete. U nas bi svako hteo celi kolač za sebe.


- Čuje se, mada sramežljivo i neprovereno, da i naši klubovi u inostranstvu ne rade kao pre, kako treba?

- Znate šta se tu dogodilo? Bili su to svojevremeno sjajni punktovi Jugoslavije u svetu. Pa su se, zatim, malo politizirali: dolazili su ljudi koji su imali malo više slobodnog vremena od drugih, već i zbog svojih funkcija u klubu, te pomalo radili na nekoj vrsti svoje karijere, sve u sklopu svoje angažovanosti.

Na žalost, isto što se događalo i u zemlji. Pa je došlo do raslojavanja. Više nije važno da li na republičke ili pokrajinske klubove; počeli su ljudi da se vezuju prema rodnom mestu ili kraju — te klub Podrinja, te klub Vranjana, pa se zatvorili u svoje uske sredinice.

Ipak, imam podatak koji vam moram reći, a koji me raduje: poslednju godinu, naravno s mnogo ne samo političkog truda iz Jugoslavije, takvo se stanje polako menja, osećaju se počeci neke stare povezanosti. Lep osjećaj, jer baš se neko vreme sve to bilo raslojilo.

- Koliko vi sada spretno, kao TV, možete uskočiti u taj pozitivni trend i poticati?

- Tu se vraćamo na stare teškoće o kojima sam govorio: sami ne možemo ništa! Srećom, u pogonu je potpisivanje društvenog dogovora u republikama i pokrajinama, pa na saveznom nivou, kojim će se određeni novac od pretplate odvojiti za tu svrhu.

- Koliko ukupno godišnje pripremite programa za inozemce?

- Četrnaest hiljada minuta, a to je, priznaćete,  značajna brojka.

- Ipak, zašto drugi studiji manje sudjeluju u izradi toga programa od Zagreba i Beograda?

- Zbog istih teškoća o kojima sam govorio, a ne zato što ne žele učestvovati. Zagrebačka redakcija ima trinaest ljudi, beogradska šest, s nešto više honoraraca od zagrebačke, ljubljanska tri čoveka od pre dva meseca, sarajevska sada takođe tri čoveka, u novosadskoj očekuju povećanje, u Skoplju na tome radi samo jedan čovek, u Titogradu takođe, u Prištini dva. Pa, vi vidite...

- Jugoslavenska javnost ne vidi većinu emisija za zapadnoevropske TV-stanice, a kamoli kasetne programe za video-klubove, pa ostaje tajna kako, zapravo, radite. Uzmimo konkretan primjer: sastanak Branka Mikulića i naših gastarbajtera, koji je poprilično odjeknuo u našoj javnosti, te izazvao nemalu zabunu u narodu; osobito nakon reagiranja člana Predsjedništva jugoslavenskih sindikata Zvonimira Hrabara ili npr. Vidoja Žarkovića... Podijelivši nas u tabore za i protiv, mada je riječ tek o ispitivanju terena. Kako ćete o svemu tome s pomoću video-kaseta izvijestiti naše klubove? Naši radnici pročitali su već štampu, slušaju i radio-program, možda su i oni zbunjeni? 

- Baš sada montiramo taj materijal! Aleksandar Đulejić, koji je to radio za našu javnost, i ja. I kasnimo! Opet kapaciteti, termini... Prilog od pet minuta već je davno otišao u zapadnoevropske stanice. To što sada radimo trajaće dvadesetak minuta, možda i više. 

Ima tu nešto malo obaveznog »blabla«, ali puštamo devet pametnih ljudi koji sjajno govore, koji ulaze u konfliktne situacije i osetljiva područja, kao i neke naše ljude, uz Mikulića. Prava reportaža koja, baš zbog reagovanja koja ste pomenuli, a koja su već doprla do naših ljudi napolju, neće proći bez našeg odgovarajućeg komentara. Valja nam pokazati pravo stanje stvari, objektivno, iz mnogo uglova. Naš čovek tamo, napolju, nije više naivan.

- Nakon trideset godina rada, ako to nije tajna, koliko zarađujete?

- Reći ću vam: petnaest starih miliona mesečno. Osnovna plata. Bude tu i viška, ali - prosečno - manje od osamnaest miliona. Da vam ne kažem koliko dobivaju naši stručnjaci, snimatelji, montažeri... Sramota me! Između osam i dvanaest miliona. Dobivao sam ponude da odem. Ali, kuda? Ovo je moja kuća! Mladi tako ne razmišljaju. Kažu -  ma, idite vi u peršun! I odu.

- Uhvati li vas očaj ujutro pred ogledalom, kad se pogledate i shvatite da ne može bolje ili više?

- Lepo ste to primetili. Samo, to kratko traje. Znaš da moraš dalje. Idemo... Idemo!

Dubravko Stojsavljević


Odlomak iz Mićinog intervjua TV Novostima (decembar 1991) - povod: početak emitovanja
mini-kviza Slavija banke na III kanalu Televizije Beograd

Dobro, taj podatak se verovatno zna: vodio sam prvi Dnevnik Televizije Beograd, 23. avgusta 1958. godine. Tada sam imao 24 godine i na mali ekran dospeo sam sa talasa Radio Beograda u kome sam radio kao spiker.

Moj dobar jezik i govor, koji su me u mladim danima vinuli do radio i TV aparata u svakom domu, posledica su porekla (otac sa Kosova, iz Ibarskog Kolašina, majka iz Valjeva) čitanja, studija književnosti... Na žalost, danas više čak ni Radio, a kamoli Televizija, ne vode računa da se svaki glas mora jasno izgovoriti, tečnom melodijom i sa pravim akcentima. Ko vas još pa za to pita...

Šta još? Još: bavio sam se, i dan-danji, novinarstvom, ranije i sportskom reportažom, direktno prenosio utakmice za radio i televiziju, snimio sam petnaestak igranih filmova. Posle filma Ne ubij reditelj Klod Otan Lara ponudio mi je angažman u Parizu. Prelomio sam to u sebi: ostao sam čovek televizije, što jesam i danas. Prošao sam raspon od kvizova i drugih voditeljskih poslova (čak sam i pevao u zabavnim emisijama) do reporterskog zaranjanja u život radnika, i to onih najnesrećnijih — gastarbajtera...

Svedok sam višedecenijskog razvoja televizijske tehnike, od isključivog rada uživo do snimanja, dosnimavanja, presnimavanja, glačanja, ponavljanja, trikova — sad ga vidiš, sad ga ne vidiš — i znam posle svega jedno: nema te tehnike ni čarobnog štapića koji mogu da zamene čoveka. Nikakve sjajne šljokice ne mogu da sakriju čovekovo neznanje i prazninu, i ni najprimitivnija tehnika ne može da naudi onome ko zna i ume. A TV kamera je nemilosrdna, sve postavlja na svoje mesto.

Kao masovni medij, TV ekran je meta juriša raznih šarlatana koji misle da će varljiva popularnost koju steknu trajati večno. Oni i ne znaju da će brzo biti pročitani — ta njihova demonstracija ničega. Ne znaju ni to da su u stvari manipulisani. Manipulanti (pojedini direktori i urednici) jesu iz istog soja, jer drukčije i ne umeju. Ne ceneći tuđe stvarne vrednosti, oni ne cene ni sebe. Tada je sve moguće, makar privremeno.

Izdržati u takvim uslovima trideset i više godina, znači „obeleti" u svakodnevnoj borbi za očuvanje sopstvenog identiteta, profesionalnog i moralnog. To sam činio prvog dana i to činim i danas. To košta, mnogo, a jadikovanje ne pomaže, ono je bespredmetno: ili ste ovakvi, ili onakvi, i tu pomoći nema. Osim onoga što zovemo mirnim snom, što nije malo: osećanje da ste sačuvali suštinu svoje ličnosti je veoma mnogo.

Televizija može da bude vrlo opasna „igračka", čak i onda ako se shvati samo kao „žvaka za oči", tj. ubivreme. U tom slučaju ona ubija duh, pasivizuje čoveka, umrtvljuje njegov smisao za akciju bez koje ni danas, u ovim teškim vremenima, nema boljitka. Ali ja verujem u televiziju, onu drugu i drugačiju, koja nije sama sebi cilj, već služi čoveku, čovečanstvu zapravo, jer može da dopre svuda i da poveže sve. Samo još da takvu televiziju hoćemo... 

Televizija po prirodi svojoj ne trpi granice, a mi smo je bili isparcelisali u osam zabrana!


Mića Orlović za "TV lica" Ljubinka Kožula (1989)








Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)