Relja Bašić o svom druženju sa svetskim muzičkim zvezdama: Na pivo sa Keithom Richardsom

Džuboks, 1969: Na svetloj mansardi zgrade na Trgu Petra Svačića u Zagrebu magnetofon reprodukuje snimke velikana džeza Čarli Parkera, Dizija Gilespija, Oskara Pitersona, Kvinsija Džonsa. 

Svaka od interpretacija pripada biserima džeza i odabrana je suptilnim i istančanim ukusom starog znalca i muzičkog sladokusca. 

Kroz zagrcnute sinkope i ritmove crnačkog „soula” jedva čujno dopiru i nostalgično zvuče reči našeg popularnog glumca Relje Bašića:

— Predajte se za časak tim čarobnim ritmovima, koji vas celog prožimaju i plene vam dušu. Zar onda iko može da ospori da je džez crnaca uvek bio napredniji, uvek korak dalje od koraka belaca. Džez belaca je mnogo intelektualniji, mnogo hermetičniji, izvode ga više mozgom nego osećanjima.

Kod crnaca je takozvana ,,soul" muzika — muzika duše uvek dolazila u prvi plan. Izvesni primitivizam se kod njih uvek nadoknađivao spontanošću interpretacije. Njihova muzika je uvek bila manje matematička, manje umna, i više osećajna i duševna...

Iza ovih reči našeg poznatog glumca sa pozornice, televizijskih i filmskih ekrana, krije se ne samo strasni poklonik već i iskusni poznavalac džeza. Relja Bašić je i više od toga: od svojih mladićkih dana, kada je i sam bio protagonista i interpretator džeza, on je do danas ostao, kako kaže, „pupčanom vrpcom vezan za tu svoju mladićku ljubav”.

— Počeo sam da sviram još kao student i da se prehranjujem svirajući na letnjim angažmanima po moru. Čitavu svoju mladost, sve do 19. godine, kada sam otišao u Pomorsku akademiju, proveo sam sa članovima plesnog orkestra Miljenka Prohaske. 

Svi zagrebački džez-muzičari moje su stare kolege i znanci. A kad sam se ponovo vratio u Zagreb sa Pomorske akademije, počeo sam da sviram prvo kontrabas i klarinet, a zatim i fagot.

Prijatelj velikana džeza

Kada je jednom završio Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Zagrebu, a svoj kontrabas, klarinet i fagot zamenio glumačkom maskom i šminkom, Relja Bašić se ipak nije odrekao džeza. I kao glumac on nalazi načine da mu služi, stavljajući ovog puta u službu i svoj glumački dar: on predstavlja zagrebačkoj publici velikane svetskoga džeza koji gostuju na džez-koncertima. 

Niko kao on ne ume da stvori taj neposredni kontakt između publike i izvođača, niko ne može sa toliko šarma da muziku približi auditorijumu. Majstori džeza klase jednog Luisa Armstronga-Sačma ili Dizija Gilespija to dobro osećaju, prepoznaju u Relji istinskog poslenika svoje muzike, silaze sa svog trona muzičkih zvezda i pružaju mu ruku prijateljstva. Tako Relja Bašić postaje odani prijatelj velikana džeza.

— Prvi moj koncert koji sam vodio bio je i prvo moje veliko poznanstvo sa Sačmom Armstrongom, koji me je uveo u svet svoje muzike. Posle toga usledili su koncerti i poznanstva sa Dizijem Gilespijem i "Modernim džez-kvartetom”. Od tada datira i moje intimno prijateljstvo s glavnim pijanistom ovog poznatog kvarteta — Džonom Luisom, koji me je kasnije pozvao u Ameriku na festival džeza u američkom gradu Njuportu.

Relja Bašić zatim vodi koncert slavnog orkestra Kvinsija Džonsa, a zahvaljujući svom poznanstvu sa Džonom Hendriksom iz čuvenog tria ,,Lambert-Hendriks-Ros” - on uspeva da ovog muzičara dovede nedavno u Jugoslaviju gde je snimio jednu emisiju u TV studiju Beograd.

Prijateljstvo sa šefom „Modernog džez kvarteta" — Džonom Luisom otvorilo je Relji Bašiću vrata ekskluzivnog kluba vrhunskih američkih džezista, prilikom njegove posete Njuportskom džez-festivalu. Tu se susreće sa mnogim slavnim muzičarima: Tonijem Skotom, čiji je koncert već vodio u Jugoslaviji, sa Kvinsijem Džonsom i drugima.

— Proveo sam tada osam dana i noći sa džez-muzičarima u Americi, priča Relja Bašić. — Kako sam bio specijalni gost direktora Njuportskog festivala, to mi je specijalna propusnica omogućavala da kročim u taj začarani krug zvezda džeza. Tako sam se upoznao i s toliko osporavanom kontradiktornom ličnošću jednog od najvećih američkih „šoumena” — Frenkom Sinatrom.

Frenkijev mehanizam

Tog susreta sa Frenkom Sinatrom Relja se i danas živo seća, jer su mu se u pamćenje urezala sva ta atmosfera i spektakl koji je pratio dolazak ove velike američke zvezde:

— Bio sam jedan od nekoliko ljudi koji su mu bili predstavljeni tog dana. Imao sam priliku da sve vreme budem u njegovoj neposrednoj blizini, na samo dvadesetak santimetra ispod njegovih nogu, odakle sam ga fotografisao i pratio njegovo ponašanje. Obezbeđenje prilikom dolaska Frenkija u Americi se tako organizuje kao da dolazi neki veliki državnik. 

Gledajući ga na pozornici iz neposredne blizine, imao sam neodoljiv utisak da je to jedan od najvećih svetskih ,,šoubiznismena”, ne samo u poslu, već i u kvalitetu interpretacije, estradnog izgleda, ponašanja, šarma. ozbiljnosti. 

Na svakom koraku osećao se jedan veliki mehanizam koji stoji iza njega, ne samo po tome što je on izvanredno spretan poslovni čovek, već i vrhunski umetnik koji zna i ume da večito ostane mlad. Bio sam iznenađen koliko ga visoko cene i poštuju američki džez-muzičari.

Neobičan doživljaj u Bratislavi

Prošle godine u Bratislavi, gde je snimao glavnu ulogu u nemačkom filmu „Mihael Kolhas” Relja Bašić je doživeo još jedno neobično poznanstvo, ovog puta iz sveta popularne muzike.

U Bratislavu je doputovao popularni član „Roling Stounsa” — Kit Ričards, da poseti svoju prijateljicu, glumicu Anitu Palenberg, koja je u filmu „Mihael Kolhas” igrala Reljinu ženu.

S njim i Anitom, Relja Bašić je proveo nekoliko nezaboravnih trenutaka.

— To je moj prvi susret — priča on — s jednom poznatom pop-zvezdom iz tako uglednog sastava kakav su Roling Stounsi. — Moram vam priznati da sam bio iznenađen kada mi je Kit Ričards pričao o svom bogatstvu i bogatstvu svojih kolega. To je za naše pojmove fantastično.

Jedne večeri, dok je sa Anitom Palenberg, Kitom Ričardsom, Anom Karinom, Dejvidom Vornerom i prošlogodišnjim pobednikom Pesme Evrovizije Udom Jirgensom sedeo u jednom bratislavskom baru, Relji Bašiću se dogodio jedan sasvim neočekivan i neobičan doživljaj:

— Sedeli smo tako i pričali srećni što nas niko nije prepoznao i što nas niko ne ometa. Odjednom, usred večere, prišli su mi trojica ljudi i na iznenađenje mojih slavnih prijatelja obratili mi se: „Druže Bašiću, dajte nam molim vas svoj autogram. Mi smo iz Bosanske Dubice, putujemo za Prag”. I nisu otišli od stola dok nisu dobili autogram. Možete da zamislite kako su se osećali moji prijatelji, koje niko nije prepoznao.

Po mišljenju ovog iskusnog poznavaoca džez-klasike, vreme džeza u Evropi definitivno se završilo pre tri, četiri godine kada je sve preplavila pop-muzika, koja je osvojila i svoju novu publiku.

Pa ipak, Relja Bašić nije pesimista i ne veruje da će džez ikada pasti u zaborav:

— I pop-muzika — rekao nam je na kraju razgovora — danas se sve više oslanja na džez i sve se više uvode džez-instrumenti u električarske sastave.

Ja verujem da će za tri, četiri godine doći do simbioze džeza i pop-muzike.

Ne verujem da ovakva kakva se izvodi pop-muzika može da se razvija i da ide dalje. Gotovo sve mogućnosti su iscrpljene, jer je u tehničkom smislu muzika u studijima dovedena do savršenstva.

Napisao: Jovan Angelus (Džuboks, 1969.)

http://www.facebook.com/yugopapir