Umetnik fotografije: Ljubinko Kožul - Slast otetog od ništavila (1989)

Vreme: Početak jeseni 1989. Mesto: Brod-restoran "Split", usidren na savskom pristaništu u Beogradu. Događaj - promocija monografije "TV lica", kojom je Ljubinko Kožul predstavio svoj blistavi dugogodišnji fotografski rad u TV Beograd. O tome izveštava novinar Studija, a u nastavku sledi zabeleška samog autora...



ljubinko kozul tv beograd tv lica osamdesete
Na slikama: Ljubinko Kožul potpisuje 
"TV lica", novinarka Gordana Suša i 
reditelj Božidar Kalezić, jedno od 
najpopularnijih TV lica 
Mića Orlović, glavni urednik 
TV Bg Slobodan Novaković, a za
istim stolom je i današnja 
urednica "Trezora" RTS-a 
Bojana Andrić
"TV lica" Ljubinka Kožula, svojevrsna portretna kronika, okupila je oko sedamdeset znanih i neznanih autora s Televizije Beograd.

Nasmijani, kao da je taj posao »med i mlijeko«, TV-lica, njih oko sedamdeset, ispred objektiva Ljubinka Kožula zapravo pokazuje prirodu televizije: ona i nije baš sasvim dokumentarna, nego često iznuđena, namještena. 

U svakom slučaju, to je svojevrsna portretna kronika gdje sami autori, od kojih su se neki u povodu promocije te zanimljive knjige prije desetak dana našli na brodu »Split« (restoran usidren na savskom pristaništu u Beogradu), napisali ponešto o sebi i svom poslu:

Bojana Andrić, 

Dragan Babić, 

Mila Stanojević-Byford, 

Srđan Barić, 

Dunja Blažević, 

Stanko Crnobrnja, 

Filip David, 

Boris Dimitrijević, 

Branimir Miljković, 

Nebojša Đukelić, 

Radivoje Lola Đukić, 

Milica Ejdus, 

Dušanka Kalanj, 

Božidar Kalezić, 

Zora Korać, 

Milan Kovačević, 

Voja Lukić...

I tako redom, TV-poslenici svih profila.

- Televizijsko novinarstvo više je od ostalih žurnalističkih žanrova kolektivni čin — objašnjava svoj »profil« Goran Milić. - U štampi postoji tekst autora i njegov potpis. Sve je ostalo sporedno.

Na radiju, majstor tona može donekle uljepšati ili pokvariti dojam o novinarskom doprinosu.

Ali, na televiziji, u igri su još snimatelj, majstor svjetla, laboratorij, montaža, režija i »uloga« priloga u sklopu mozaične emisije.

Zato se TV-novinar češće pita »S kim radim?«, nego »Što radim?«...

Ta stalna kolektivna kombinatorika, u kojoj najmanje zakazivanje i neprofesionalnost mogu uništiti trud desetine ljudi jest televizijska svakodnevica.

U televizijskoj ekipi, kao i u sportskom timu, jedan igrač može pružiti maksimum rada i nadahnuća, ali u krajnjem rezultatu — pretrpjeti poraz! 

Tko duže živi na televiziji, shvatit će da njegovi suigrači to isto doživljavaju i da se uspjehu mogu radovati ili svi ili nitko! 

Zato je televizija lijepa, jer je različita — zaključuje na kraju jedan od naših vodećih TV-novinara.

Zabeležio: Slobodan Šterić


Ljubinko Kožul: Kako je nastala portretna hronika



ljubinko kozul
Ljubinko Kožul (snimio: Stanko Crnobrnja)
Glavni razlog zbog koga se jedno delo stvara nalazi se u samom činu stvaranja. Najdublji motiv koji čoveka vodi u stvaralačku akciju nije vizija budućeg dela. Nije to ni njegova tema, ni poruka. To nije ni nagrada koju bi ono moglo tvorcu da donese. Ono što nas u tome pokreće jeste neodoljivo osećanje potrebe za stvaralačkom akcijom, za onim stanjem grozničave napetosti u kojoj čovek otima od ništavila, za slašću posedovanja otetog i za slobodom raspolaganja njime prožetom slatkom zebnjom pred neizvesnošću konačnog ishoda akcije i neiskazanom radošću naziranja njenog mogućeg ostvarenja.

(Pasternak)

S proleća 1968. godine, posredstvom Studentske zadruge, došao sam na peti sprat u Takovskoj 10. Bilo je tu odeljenje Koordinacije programa i Magnetoteka, u kojoj sam i danas.

Zalazeći u studije primetio sam da su puni televizijskih kamera, a da su retko prisutni ljudi sa foto-aparatima. Kako je to bilo vreme dobre zarade, u izobilju foto-opreme i materijala, mnogi problemi su bili rešivi... 

Krajem 70-tih godina dolazim u foto-klub „Beograd", gde su se ponedeljkom i četvrtkom mogla slušati zanimljiva predavanja o fotografiji i sresti značajni autori iz cele zemlje. Jednom od njih, Đorđu Bukilici, dugujem zahvalnost što me je pravovremeno uputio u tajne fotografije, laboratorijskog rada, doprineo da naučim da radim selektivno...

Iskustva sa putovanja puno su mi značila, donosila mogućnosti sagledavanja načina rada, nova razmišljanja... potvrđujući ili negirajući mnogo šta od učinjenog.

Biti u prilici da imaš „pristup" od male intimne proslave u Kući do sednice Predsedništva SFRJ, mogućnosti da snimaš anonimnog čoveka i već afirmisanu ličnost, podstiču na dvostruko angažovanje. Uraditi radni zadatak, ali isto to i za svoju dušu... 

Svakodnevno prateći stvaranje televizijskog programa ispred i iza TV kamera, kolege se navikavaju na moje prisustvo, čime su bili otklonjeni mnogi problemi.

Koliko je ta saradnja bila uspešna vidimo u ovoj Portretnoj hronici koja je deo našeg a i televizijskog vremeplova. Ovim fotografijama, u stvari, rezimiram dosadašnji rad uz jubilej TV Beograd (1958—1988) ali i uz 150 godina fotografije u svetu, predstavljajući niz stvaralaca i pregalaca naše televizije. Okom fotografske kamere pratio sam ih godinama u autentičnim ambijentima gde žive i stvaraju, gde se kreću i druže, samuju i razmišljaju.

Stotine drugih TV lica ostaju mi u dragom sećanju i fototeci čekajući drugu priliku da progovore sa stranica budućih projekata.

Napisao: Ljubinko Kožul ("TV lica")