"Ljubica" se trenutno kao drama igra u Mađarskoj, prevedena je i u Poljskoj, a u DR Nemačkoj je ušla u antologiju savremenih jugoslovenskih pripovedaka...
Sticajem okolnosti, gledamo odjednom dva vaša ostvarenja (TV serije "Bilo, pa prošlo" i "Naše priče" - jedinstven slučaj u istoriji JRT da su se ovako "back-to-back" emitovale dve serije istog autora - op. Y.), koja jedno sa drugim nemaju nikakve veze, i to u terminu koji nije "predviđen" za taj žanr...
Moja prva reakcija bila je: vi ste ludi! A onda su počeli da me ubeđuju da to neće biti tako strašno. Ja sam i dalje mišljenja da dve serije nisu za nedeljni termin, one su rađene za neko, uslovno rečeno, kamernije vreme. A drugo, osećao sam se neprijatno, bilo mi je nelagodno što u udarnom terminu, idu dve serije istog čoveka, koje nemaju nikakve druge zajedničke elemente. Mislio sam da će to biti napadno. Čak sam rekao, da sam ja kojim slučajem u novinama, ja bih imao sjajan materijal da opalim tog tipa koji se nametnuo nedeljom...
To su bili samo moji verbalni utisci. Nisam mogao ništa da promenim, nisam mnogo ni želeo, stvari se uvek u životu pa i na televiziji, odvijaju onako kako moraju. Sad mi se čini da je to prošlo, odnosno prolazi nešto malo bolje nego što bi trebalo, a uz to mi se još čini da bi to prošlo jako dobro da je emitovano onako kako je planirano.
Postoji navika u TV gledalištu da nedeljom uveče gledaju humorističku seriju...
Ili humorističku, ili igranu. A ovo je pola humorističko, mada ona prva nije strogo humoristička, a druga čak ni u jednom svom elementu. Ona je, pre svega, literarna dramska forma koja ima elemenata humora, kao i u literaturi uopšte. Međutim, tu je problem kao i kod svega na televiziji: još nismo na tom stepenu da televiziju gledamo kad hoćemo i koliko hoćemo i zato su termini bitni. Inače kad bi čovek televiziju gledao zbog onoga što se na televiziji emituje, onda bi mu bilo svejedno da li se emituje u ponoć ili... Ja fudbalske utakmice ne gledam zbog termina nego zato što me zanima fudbal. Kleja sam gledao u tri noću, iskrcavanje kosmonauta na Mesecu u pet ujutro...
Verovatno ste videli materijal pre gledalaca?
Prvo, nisam video materijal ranije. Novosadsku seriju uopšte nisam video, prvi put je gledam sada, sa svima ostalima, a beogradsku "Naše priče" delimično sam video. Ja spadam u one pisce koji su uvek zadovoljni ekipom koja je učestvovala u realizaciji. Mislim da je Jovan Ristić učinio najviše što je mogao od onoga što sam mu dao, a Aleksandar Mandić, inače moj dobar drugar, uradio je to onako kako se i moglo. Serija "Naše priče" ipak je najviše moja, jer su to priče koje su već imale svoju ocenu, svoje mesto u literaturi, svoj neki život i sada su na televiziji više Mandićeve. To je njegovo viđenje te moje literature. Ja, kao i svaki pisac, mogu da budem nezadovoljan što nije sve tu, to su samo neki delovi koji su bili pogodni za televiziju, ali je on to uradio sasvim dobro, onako kako se od njega očekuje.
Da li je to pitanje poverenja? Koliko pisac može da ima uticaja na ostale u "lancu"?
Ja sam stvarno dosta radio za televiziju, na neki način sam tu profesionalac, kako kažu, i imam apsolutno poverenje ne samo u određene ljude, nego u taj posao. Moj posao je da napišem, reditelj, glumci, scenograf, svi učesnici u tom poslu, takođe imaju pravo da urade onako kako misle da treba. Ja ne idem na snimanje, materijal ne gledam uopšte, kad se montira i pregleda, retko gledam, jer smatram da sam ja završio onog trenutka kad je tekst bio gotov. Možda bi reditelji koji su radili moje tekstove mogli da govore, ali ja zaista poštujem reditelje, i glumce, dosad nisam bio nezadovoljan...
TO JE BIO DRAMATIČAN...
Veoma mladi ste počeli da pišete. Čak izuzetno mladi?
Pa, ne znam tačno od kada sam počeo... Još kao klinac u osnovnoj školi sam počeo, pa sam dobijao i nagrade, one tradicionalne Zmajeve nagrade koje je dodeljivao časopis "Zmaj". Upravo sam nedavno sreo Arsena Diklića i on se setio da me je nagradio još kad sam imao deset godina. To je sve bilo školski, učiteljica da temu, onda posle istrgne iz sveske i pošalje... Ali, mislim da je neko ozbiljno interesovanje za literaturu došlo kada sam imao trinaest godina i kada mi je poginuo otac... To je bio... dramatičan trenutak. Ja sam na čudan i bizaran način video i doživeo smrt, ne samo smrt oca, nego smrt uopšte. Dogodilo se to upravo u trenutku kada sam se približio ocu, kada smo bili izuzetno bliski. Neposredno pred njegovu smrt proveli smo dva meseca zajedno u Švajcarskoj i Italiji. I on je tada poginuo...
Tada se u vama nešto uzbunilo?
Mislim da se tada ta neka bitnija linija, bitnija crta mog posmatranja sveta i života probudila i da je to bio taj presudan trenutak kada sam shvatio besmislenosti života i nemoć čoveka, pa sam video da je možda jedina šansa da se tome oduprem, da o tome razmišljam, a da ne odem u ludilo, kroz pisanje. Posle dve-tri godine ja sam neke pesme već objavio... U zagrebačkom "Telegramu". Tu su bile ozbiljne pesme, ozbiljni pesnici, već uvedeni i odjednom su bile objavljene moje pesme. Kada sam se ponovo javio i napisao koliko imam godina, više nikad mi nisu objavili!
Koliko je to bilo vaših godina?
Imao sam šesnaest-sedamnaest godina. Mislim da su to bile pesme o smrti, ne na banalan način, kako bi se od dečaka moglo očekivati... Tada se probudila ta pritajena crta mog karaktera, mog gledanja na život i mislim da sam već sa sedamnaest godina bio siguran da ću biti jedino pisac i ništa više. Takođe mislim da od onda do danas nisam napisao nijednu reč za koju onda nisam bio siguran da ću je napisati. Mislim da ja sada variram samo neke teme i neka razmišljanja iz tog vremena.
Tu ne računate i rad na porudžbini?
Naravno. To je čist zanat, uradi se sa nešto malo znanja, nešto malo veštine, ali kad je u pitanju ono bitnije, kad je u pitanju proza, po neka televizijska drama, kad mogu da budem privatan i svoj, onda prodajem razmišljanja i osećanja iz pedesete godine, kad sam imao trinaest godina.
MISLIO SAM DA SAM...
Kada, kako pišete?
Radim šest-sedam meseci u godini. Tada ležem oko osam-pola devet, ustajem ujutro oko šest, radim od sedam do jedanaest - pola dvanaest i to je sve. Kad ne radim, onda ne radim ništa. Kad sam bio mlađi, mislio sam da sam strašno pametan i da mogu odmah, čim sednem, da napišem sve što mi padne na pamet. Tada sam verovao mašini. Sada, poslednjih nekoliko godina, pišem na nekim papirićima, to uzmem pa prekucavam...
Ovih dana vam je izašla knjiga "Kako se prekalio čelik", u izdanju "Prosvete". Vi ste tu knjigu relativno davno najavili?
Negde od 1973-1974. ja sam objavljivao delove te knjige. To je ciklusna proza, trinaest pripovedaka o jednom istom čoveku, oficiru OZN-e. Knjiga je situirana u periodu od 1945. do 1948. To je "zlatni period", period opšteg zanosa, ali i period nad kojim se natkrila strašna, tamna senka. Mislim da će knjiga biti zanimljiva za najširi sloj čitalaca jer je njen, uslovno rečeno, stil blizak tom širokom krugu čitalaca, a tematski opet zanimljiva. Rečeno, dovoljna su tri podatka da se shvati šta je ta knjiga...
To su?
Naslov, koji nije parodičan u odnosu na onaj socijalistički roman "Kako se kalio čelik" Ostrovskog. U mojoj knjizi su se kalili... kalili, suviše se prekalili, jer kad se čelik prekali on se upropasti. To je jedno, pravo značenje. Još jedan bitan podatak su korice. Na koricama je fotografija srušenog Staljinovog spomenika, a i vreme 1945-1948. govori čitaocima šta tu sve mogu da nađu.
To je vreme kada ste vi bili dete?
To je vreme kad sam se rodio i prohodao. Sve dramatične okolnosti koje se zbivaju oko nas postaju na neki način javne kroz četiri-pet godina. O tom vremenu 1945-1948, govorilo se 1950. čak se i preživljavalo. Ja sam tada bio klinac i verovatno te stvari ostaju duboko urezane u čoveku. Atmosferu sam zapamtio posredno... Inače, ja sam pročitao dosta materijala, literature, istorijske, naučne, i mogu da kažem da mi je izuzetno pomogla knjiga Vladimira Dedijera "Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina", knjiga za koju verujem da je jedna od najvažnijih istorijskih knjiga, knjiga koju bih voleo da vidim u školskoj lektiri.
Da li ono što se sada događa oko nas na neki način pretačete u knjige?
Nešto potiče iz vremena detinjstva, nešto iz ovih neposrednih susreta. Ja, eto, živim u bloku 45, u takozvanom radničkom naselju, živim sa tim ljudima, iako se ne družim sa njima, ne poznajem ih. To je verovatno neki izvor, rudnik... Serija "Naše priče" koja govori o savremenom životu, o ljudima iz određenog socijalnog i intelektualnog miljea verovatno je nastala zahvalujući okolnosti što živim ovde u bloku 45. Recimo, priča "Glasovi", koju govori Čeda Petrović priča je o radniku koji je dobio stan i čini mi se da sam tu priču napisao kad sam video neka lica, ljude koji su se doselili u stan... Onda sam iza te prividne sreće video i nešto drugo. Eto, recimo, to je stalo u priču "Glasovi"...
Idu vam serije, izašla je knjiga... To, jasno, ne mora da znači da ste trenutno u periodu odmora?
Period odmora je prošao krajem leta. Radio sam dosta: imao sam obavezu prema Televiziji Ljubljana, i napisao jednu dramu, sad me čeka obaveza prema Televiziji Novi Sad, treba da radim veliki, ozbiljan posao, ambiciozni kad je u pitanju televizija. To će biti serija od trinaest jednočasovnih epizoda, zvaće se "Dunavski bruderšaft", a obrađuje period 1928-1948. Priča je, čini mi se, atraktivna: najbitnija istorijska zbivanja i previranja iz ovog veka priča će obrađivati kroz sudbinu četiri bogate, klasične građanske porodice: jedna je srpska, jedna nemačka, jedna jevrejska, jedna mađarska.
To je potpuno originalni tekst, specijalno pisan za TV?
To je autentično, specijalno pisano za televiziju. Ja sam upravo sada proučavao materijal, morao sam da pročitam dosta i o ekonomiji toga vremena, i o modi, i o svemu. Sada to treba da pišem i mislim da ću završiti negde do proleća. Onda će predstojati još neke dorade, ne znam kad će stići na ekran... Imam i neke obaveze prema Televiziji Beograd, a mislim da ću se u ovom periodu baviti i jednom novom knjigom koja me zanima, opet iz perioda 1945-1948.
To bi istovremeno postati i roman?
Verovatno, mada ja spadam u one koji dele televiziju od proza. To je televizija i ništa više. Da ja to krčmim... Ja to ne volim, to je isto kao kad bi čovek od jedne žene koju ima pokušavao da napravi tri...
Nikad niste bili u radnom odnosu?
Pisanje je postalo profesija. Nekad to nije bilo, mi se još sećamo romantičarskih vremena kad su pisci bili i gladni, žedni, bosi ili su morali nešto drugo da rade, da im je pisanje bilo hobi. Danas su, kako bi se to reklo u TV dnevniku, sazreli društveni i svi drugi uslovi da se piscu prizna pravo na rad, kao na svaki drugi rad. Verovatno se ne može naročito dobro živeti od takozvane "čiste literature", samo od knjiga, ali ja sam profesionalac, pišem ono što od mene traže, jer to jedino znam i umem. Ako jednog dana propadnem kao pisac, ja ću verovatno živeti od toga što ću ljudima sastavljati čitulje i oglase, ali ću opet raditi ono što znam. Drugo ne znam, da lečim ne umem, da zidam kuće... Prema tome, moram da pišem.
LIČI NA MOG ČOVEKA...
Neminovno je da vas upitamo i za mišljenje o položaju knjige, malim tiražima, ceni...
To je bolna, neprijatna tema... mene su sada, kao predstavnika slobodnih pisaca uvukli u neke angažmane u Udruženju književnika, da nešto malo menjamo, da se borimo za položaj knjige, međutim, knjiga ima svoju sudbinu i nikakvim društvenim akcijama ne može se na to uticati. Dobra knjiga nađe i čitaoce i kupce, a loša ide u propadanje. Bilo bi nesrećno ako bi se društvene akcije usmeravale na poboljšanje položaja loše knjige i knjige u principu. Naravno, ja sam, kao pisac, nezadovoljan i tužan kad vidim da knjiga "Kako se prekalio čelik", za koju verujem da bi trebalo da ima dosta čitalaca, košta dvadeset pet hiljada starih dinara. To je mnogo, ali tu se ne može ništa. Ona je štampana u nešto većem tiražu nego što je uobičajeno za prozu. Da je štampana u normalnom tiražu, koštala bi trideset osam hiljada! Ubeđuju me da je to ekonomska cena... Verujem u sledećih dvadeset-trideset godina, kada će nestati to malograđansko gledanje na književnost, kada će prestati da se na to gleda kao na nešto uzvišeno, kada će to biti profesija kao i svaka druga.
Dobra knjiga, dakle, nađe ima put do čitaoca?
Pa, hoće. Malo će taj put opraviti tipičnom jugoslovenskom autostradom, biće to put sa rupama i džombama, ali će se ipak doći do knjige. Meni to ostaje kao nada, jer sam sad ja u situaciji da razmišljam ko će tu knjigu kupiti. Znam, osećam da bi moglo dosta sveta da je čita, ali cena se tu malo isprečila... S druge strane, to opet i nije veliki novac: mnogo ljudi to potroši u kafani. Kao i TV pretplata koja košta kao četvrt litre najlošijeg viskija, kao flaša votke, večera u lošijem restoranu. Isto to važi i za knjigu.
Jedno klasično pitanje: da li ponekad pišete za određene glumce?
Što bi rekao Mića Orlović: "Da, ali nije bitno!" Ponekad pomislim da bi mogao da igra, recimo, Zoran Radmilović... Meni se jednom desilo, pošto se sve završilo pogrešno, neću govoriti o imenima, da sam napisao za određenog glumca i želeo da on igra. Kada sam to uradio, kad je reditelj to pročitao, rekao je da će igrati taj i taj, ja sam shvatio da je u pravu. U pitanju su bila dva sasvim različita glumca! Onda je tu zanimljiv slučaj kod ove priče "Barabe", u kojoj je igrao Lane Gutović: to je priča, nije bilo govora da će to neko nekad igrati. Međutim, kad sam na televiziji video Laneta Gutovića, on je, valjda u tekstu, našao nešto... Igrao je i govorio tako kako je izgledao taj pravi čovek koga sam ja pokušao da "skiciram". To je čovek koga sam ja video kad sam ležao u bolnici... Gutović tog čoveka nikad nije video, ali je uspeo da ga dočara...
Zapazili ste da kritika misli da ta uloga nije bila za njega?
Liči na mog čoveka, a ne odgovara kritici! Ja kritiku volim da čitam, ali dešava mi se da u jednom delu beogradske kritike dobijam krajnje negativne ocene, jedan kritičar, od kad pišem, tvrdi da sam najveći promašaj televizije od osnivanja do danas (!), drugi pišu da je to dobro. Izuzetne kritike dobijam u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, ali se ne ljutim ni kad pročitam negativnu kritiku, osim u ovom slučaju o kojem sam govorio, jer su to neke intimne stvari, lični problemi...
Zbog čega je tako?
Mi još nemamo izgrađen profil televizijskog kritičara, nemamo čoveka koji je stvarno obrazovan, koji je u toku savremenih teorija, koji bi mogao na akademski način da neutralno nepristrasno ocenjuje... TV kritika je, kao i književna, nekad impresionistička, nosi u sebi ličnu notu a kad čovek govori privatno, onda dolazimo u situaciju da jedan kaže da je sjajno, drugi da ne valja... I ne vidim ni da sam ja u pravu što mi se sviđa kako je to Gutović igrao, kao što bi bilo ružno da kažem da nije u pravu kritičar koji napiše da je on to loše igrao. Svako ima svoje viđenje.
