Pino Tomažič, poslednja pisma najmilijima '41: Teško mi je samo zbog svih vas koji ćete patiti zbog mene...

Poslednje reči ljubavi: Umirali su, a tako su voleli da žive. 

Imali su osamnaest, dvadeset ili trideset godina kada su morali da umru. 

Ali, ma koliko to saznanje bilo surovo i neumitno, ono nije moglo ništa oduzeti lepoti njihove žrtve i uzvišenosti njihove drame. 

Umirali su stoički lepše i dostojanstvenije no iko pre njih.

Ima u toj etici umiranja jugoslovenskih rodoljuba i revolucionara hrabrosti, nesebičnosti, ljubavi i gordosti više no što je u sličnim okolnostima ikada ranije bilo.

I sam čin njihove smrti bio je izraz velike odanosti životu i ljubavi za čoveka. Pisma pisana nekoliko časova ili samo nekoliko trenutaka pre izlaska na gubilište to nedvosmisleno potvrđuju. Ujedno to su najneobičnija, najiskrenija i najpotresnija pisma ljubavi za koje se zna...


Pino Tomažič (1915-1941)



Josip Tomažič-Pino (poznatiji kao Pinko Tomažič)
Tršćanin Pino Tomažič počeo je veoma rano da propagira komunističke ideje, još za vreme studija na Zagrebačkom univerzitetu. Vičan pisanju, često je sarađivao u naprednim ilegalnim listovima "Iskra" i "Plamen". 

Kad se vratio sa studija, njegov rodni grad je uveliko tresla groznica fašističke euforije. 

Pokušao je da u svesti svojih sugrađana, Slovenaca i Italijana, probudi iskru otpora i savesti. 

Tršćanska policija, koja je znala za njegovu antifašističku delatnost, uhapsila ga je još 2. juna 1940. godine.

U zloglasnom zatvoru "Kazaneo" Tomažič je proveo 18 meseci, a potom sa još 70 istomišljenika izveden pred fašistički sud.

Suđenje je održano pred takozvanim Specijalnim sudom u vremenu od 2. do 14. decembra 1941. godine u Rimu.

Ishod je bio unapred poznat: Tomažič i drugovi su morali biti osuđeni. I osuđeni su i to na kaznu smrti! Kako bi drukčije mogao fašistički sud suditi komunistima?!

Egzekutori su jedva čekali da im poznati antifašista i istaknuti slovenački intelektualac padne šaka. Odmah posle suđenja Tomažič je prebačen u Opčine, a već sutradan, 15. decembra 1941. godine, streljan. 

Plašeći se i mrtvog revolucionara, fašisti su njegov leš odneli na sigurno mesto, u Trevizo.

Pisma, koja je Tomažič tajnim kanalima uspevao da pošalje iz zatvora, puna su revolucionarnih ideja, patriotskih osećanja, ljudskog razumevanja i intelektualne zrelosti.


26. III 1941.


Mili moji!



Kao što se i očekivalo, izgleda da su me predali Specijalnom sudu. Vest sam primio sasvim mirno i hladnokrvno. Takvo je doba. Nadam se da i vi stvar nećete shvatiti suviše tragično, jer nema smisla, a ne bi koristilo ni vama ni meni.

Naravno, ne možete sve razumeti i stvari vam nisu tako jasne i jednostavne kao što su meni, ali okolnosti i moj karakter, od mene su tražili da idem putem koji je sasvim drukčiji od vašeg. U svom životu svako ide cilju koji je za njega pravilan i koji odgovara njegovim životnim potrebama. Iako je ranije bila velika razlika između generacija, ona se u naše vreme nesumnjivo još povećala. Nju je skoro nemoguće prebroditi, naročito u našem slučaju, kada svako živi za svoj, sasvim različiti svet.

Ovim nikako ne mislim optuživati samoga sebe, a i ne pada mi na pamet da vama nešto prebacujem. Naprotiv! Zahvalan sam vam na svemu što ste učinili za mene i dobro razumem da ste sa mnom, ali ima mnogo teškoća i muka. Ja nisam mogao raditi drukčije, jer za mene život ima smisao samo u tom slučaju ako sledim određena načela!

Uostalom, današnje burno vreme zahteva od svih nas mnogo hrabrosti i jake nerve. Nemate samo vi teškoće i brige, već veliki deo čovečanstva.

Još ne znam kako će se cela stvar razvijati, ali bi svaki vaš pokušaj da mi pomognete (na primer advokat) bio uzaludan.

Ma kako primili ovo moje pismo, napisao sam ga jer mislim i nadam se da vas neće suviše iznenaditi.
Inače sam uvek zdrav i raspoložen. Pozdravljam sve rođake i poznanike. Zdravo!

Pino


2. IV 1941.


Dosad još nisam dobio nikakvo zvanično obaveštenje u pogledu moje predaje Specijalnom sudu. Zaključujem samo po tome, što su mi to rekli moji drugovi iz ćelije, a i po oznakama na pismima. Zbog toga se mnogo ne sekiram, sve će se nekako urediti. Sadašnje vreme je vrlo nezgodno i čovek ne može mnogo da bira, zato mi se čini da moja situacija nije baš najslabija.

Daničino pismo od 23. dobio sam 31. Pisao sam joj nekoliko puta otkako se vratila, nije moja krivica što nije dobila. Možda moja pisma imaju istorijsku vrednost i zbog toga ih treba čuvati u državnim arhivima! (ovom pismu nedostaju smajliji - op. Y.) Nadam se da će dobiti ono, koje sam joj pisao 29.

Srdačno hvala za poslati novac. Izgleda da ću sada moći da kupim knjige, verovatno sada primaju na kapiji i one koje ste mi vi kupili.

Odelo ne treba slati, jer je šteta. Zadržaču ovo na sebi, a kada otopli, i te kako ćemo biti svučeni. Možete poslati letnje košulje i kratke čarape, jer ih obuvam samo prilikom šetnje. Pošaljite mi gaćice za kupanje, trebaće za kupanje i gimnastiku.

Ne pravite velike troškove za Uskrs. Bilo bi mi vrlo neprijatno kada bi mi poslali to što i sami teško dobijate. Već sam vam više puta rekao da ne treba brinuti u pogledu moje ishrane. Ovde sve dobijam! U poslednje vreme kupujem i mandarine i smokve. Zatvorska hrana je zaista dobra.

Sviđa mi se bakina slika iz "borjače" (koju je sigurno poslala Dani). 

Srdačne pozdrave vama i ostalim rođacima

Pino


*****


11. decembra 1941.


Drugovi!



Fašistički Specijalni sud je tražio za mene i za druga Dujca smrtnu kaznu.

Pišem vam nekoliko reči, drugovi i drugarice, da bih bio povezan s vama preko eventualne smrtne presude.

Star sam 26 godina i volim život. Koristio sam svaki njegov trzaj, njegov i najmanji trenutak. Volim ljude, volim decu, volim prirodu, naš Kras, naše planine i more. I baš zbog toga što volim sve što me okružuje, dajem bez ikakvog žaljenja život za partiju, za budućnost, za ukidanje robovanja, za ukidanje eksploatacije čoveka po čoveku, za pobedu komunizma.

Moja smrt statistički ima malu vrednost, jer sada u celom svetu milioni drugova i drugarica koji su nesumnjivo bolji i vredniji da žive nego ja, žrtvuju svoje živote.

Kada budete pravili analizu našeg rada, sigurno ćete naći mnogo grešaka, mnogo mana. Ali, oprostite mi, kao i svima onima koji se sada bore protiv imperijalizma, jer je naša borba teška, a naše snage su slabe. Pokušajte da razumete naše greške, pokušajte da ih opravdate našim istorijsko-političkim položajem. Znajte da smo se uvek borili svim snagama protiv građanštine za pobedu radnih masa, za pobedu proletarijata, za osnivanje slovenačke sovj. rep. i za savez sovj. rep. celog sveta.

Kada slovenačka omladina, komunistička omladina, bude živela u svojoj sovj. rep. neka se seti nas i svih onih boraca koji su se pre nas, i koji će se posle nas boriti za ukidanje kapitalizma, za komunizam, za nastavljanje puta koji smo mi obeležili uz velike žrtve.

Mi smo dali za partiju najviše što možemo dati: život!

Živela pobeda komunizma.

Pino Tomažič


14. dec. 1941.


Mili roditelji!



Teško mi je da pišem ovo pismo, ne radi sebe, jer sam miran i skoro zadovoljan. Teško mi je zbog vas i tužan sam samo kada pomislim na vas, na sve rođake, drugove i prijatelje, kao i na tugu koju vam nanosim, mada nehotično.

Pokušao sam da vam više puta dokažem da je moj put drukčiji od vašeg i da se moji ciljevi ne mogu složiti s vašim. Ne znam da li ste me razumeli, ali znam da me dobro poznajete i naslućujete zašto sam tako radio, zašto sam živeo na takav način, zašto je bilo neizbežno da se desi to što će se desiti.

Zahvaljujem vam na svemu što ste učinili za mene, za sav trud, za sve muke koje sam vam hotimično ili nehotimično naneo.

Majka, koja me u ratnom vihoru nosila po svetu, za mene je najdraža uspomena, najlepši lik moje majke, majke begunice. Otac, koji me je vezao za onu našu zemlju, na seoski život, to je moj dragi otac.

Dragi roditelji, preko vas i preko bake sam upoznao težak život našeg naroda i neopisive muke ratnih godina, to je bila osnova na kojoj sam izgradio svoj životni cilj.

Oprostite mi za svu tugu koju vam nanosim, jer znate da to nije zbog moje pakosti. Vreme je takvo ...

Moje knjige koje ovde imam, molim vas dajte Vilku (Guido) Vremec, a novac i odelo Srećku Coli (Felice Zoli). Već sam im obećao. A knjige kod kuće neka da Danica kome hoće.

Zdravo!

Pino


Draga sestrice!



Danas mi možeš verovati da Ti nikad nisam hteo učiniti ništa nažao, mada je tebi izgledalo drukčije. Naravno, razumljivo je da si sa tvog novog (posle 39 godine) stanovišta gledala na mene s nekim predrasudama, ali se ja nisam menjao, bio sam tvoj najbolji prijatelj, i nije moja krivica, ili je vrlo mala, što ti nisam mogao uvek pomoći. Svakako, uvek sam se tobom ponosio i Ti si mi bila jedan od najlepših uzora žena. 

Opet Ti ostavljam težak zadatak da tešiš roditelje. Oprosti mi za sve teškoće i nevolje koje sam Ti zbog toga naneo u toku mnogih godina.

Verujem da dobro razumeš moj duševni mir i moju hladnokrvnost. Ja gledam na svoj položaj sa statističkog stanovišta, i među milionima ljudi koji će morati da izgube svoje živote, biću samo jedan od mnogih.

Završiću Jiří Wolkerom: Smrt neni zla, Smrt je jen kus života těžkého! (Smrt nije zla, smrt je samo deo teškog života - op. Y.)

Pozdrav svim poznanicima, drugovima, rođacima, Tebi stežem ruku, svoj cilj sam postigao.

Pino

Ini ne pišem, ne mogu joj pisati ovo što naslućuje i jasno razume, jer me poznaje, jer je sa mnom uživala u lepotama Vipave, Krasa i mora. Znam da će biti jaka, znam da će znati ovo da podnese, jer je to moja želja.

Sutra će doći sunce i Kras će biti divan.


5 časova, 15. decembra 41.



Mila devojko!



Mislio sam da će biti dovoljno ono što sam napisao u prvom pismu, ali me nešto goni da još pišem. Možda sećanja, možda činjenica da sam dobro spavao i da sam miran i spreman. Istina, neću moći da kažem sve što želim i što bih hteo, jer šta znači dejstvo reči? 

Žao mi je što je ovoga u mom životu bilo suviše malo, žao mi je što ću odneti sa sobom ono što se nagomilalo u mom mozgu u toku dugih godina. To nije mnogo, ali sam uvek imao dobru nameru da koristim čovečanstvu.

Iznenadno sam se setio dece na Krasu i kraj Braniče. Mili moji, dragi prijateljčići, uveren sam da ćete me zadržati u sećanju, da ćete se setiti kada sam se sa vama igrao i zadirkivao vas.

Kako su bili lepi popodnevi na Krasu i dolinicama, kako je pevalo more u Cedasu, a srebrna Vipava je mirno vijugala u sanjivoj, čarobnoj mesečevoj svetlosti.

Lep je bio život, koristio sam svaki njegov trenutak, svaki zrak sunca, najsitniju kap kiše. Pa ipak mi nije žao što je tome kraj. Milioni ljudi žrtvuju u ovim godinama užasa svoje živote, malo je među njima koji razumeju kao ja, da smrt nije ništa strašno, možda čak dužnost prema čovečanstvu.

Malopre je ovde bio sveštenik i mirno smo razgovarali. Rekao sam mu da je moj put obeležen i da ga ne menjam. Rastali smo se kao dobri prijatelji, jer je i pored svog zvanja dobar momak.

Ponavljam, teško mi je samo zbog Tebe i zbog svih vas koji ćete suviše patiti zbog mene. Isto tako mi je bilo teško kada sam se odvojio od drugova i kada sam ih morao tešiti. Ne zadržavaj se suviše na meni: život zove i svako ko razume njegov zov, mora napred, mora živeti, jer je čovek samo kap u moru čovečanstva.

Ako vreme bude lepo biću radostan i još jedanput ću pozdraviti prirodu i svet. Neće biti "ništa teško", sve će proći u trenutku, i zemlja koju sam uvek voleo primiće me i ja ću biti njen deo, klica menjanja materije, klica novih života.

Moja draga, najmilija, Tebi sam dao poslednji poljubac, Tebi je namenjena pretposlednja misao. Ti znaš zašto pretposlednja. Živi, treba živeti i ispuniti svoj životni zadatak, svoju dužnost prema društvu!

Misli da Te ljubim u čelo.

Pino



Tržaški partizanski pevski zbor Pinko Tomažič

 ZA  SVOBODO, ZA KRUH 

Stožice 27. 4. 2013.


(Pripremio: Mihailo Blečić, Dvoje, 1979.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate