Magnus Pyke ("Ne pitajte mene") oduševljava domaće gledaoce '80: A naša TV lica - smrtno ozbiljna...

Avgust 1980: Ma kakav Čkalja! Taj Britanac (Magnus Pyke) koga ste možda gledali u seriji "Ne pitajte mene"("Don't Ask Me"), dr nauka, i tako to, ponašao se tako spontano, iz svoga bića, temperamentno, žustro, reklo bi se čak neurotično.

Sa pričljivošću i gestikulacijom Italijana objašnjavao je na vrlo razumljiv način neke na prvi pogled obične stvari. Recimo, kako je pronađen i koji je princip patent zatvarača, zipa, rajsferšlusa, ili kako se već naziva ta spona na ženskim suknjama i od posleratnih vremena na šlicu muških pantalona.

To je bilo samo jedno od njegovih tumačenja u kojima od obične pojave stigne prečicom do nekakvog zakona fizike ili hemije, ali se zapravo ne zna šta je privlačnije: to što smo saznali, ili neuporediv način na koji on to čini.

Jer, taj čovek se ne krije pred kamerama: svom silinom svoje prirode, menjajući boju glasa, ne bojeći se ni nekih za nas euforičnih tonova, on se u ovom naučno-popularnom programu pokazuje bez ostatka. 

Tako isto činio je i njegov kolega, takođe neki doktor, možda i akademik, koji je opisivao u čemu je tajna kamiline grbe: da je to samo jastuk sala "koji ja imam na stomaku", a ona ga lepo stavlja u taj njen silos.



Knedla u grlu



REČ JE, očigledno, o ponašanju ljudi pred kamerama. Kod nas su obično svi isti, smrtno ozbiljni, odmereni, uglavnom neduhoviti, dosadno distancirani. Niko da pokaže tračak nečeg što bi moglo biti osobina ili osobenost ličnosti. 

Svi su jednaki, ubitačno dostojanstveni, nesalomljivi, pribrani i nepogrešivi... 

Čast izuzecima, nekima, tv profesionalcima, koji su uvek i oduvek unezvereni pred kamerom i rado bi im čovek ponudio čašu vode samo da progutaju onu knedlu što im je večno u grlu.

A ipak, nije sve izgledalo da će tako biti, bar po nekim pojavama. Jedan od njih bio je, i valjda do danas ostao, Anton Marti. Sve je radio, osim što je režirao, pokušavao da glumi, da bude Šarlo ili bilo ko iz onog sveta neme komike, ne bojeći se da će mu pasti kruna s glave što čini ono čega se drugi stide. Jedva je imao poštovaoce u toj svojoj ulozi klovna koji hoće da služi narodu i da pokaže kako se ne treba strašiti te kamere, ne praviti od nje ikonu.

Ovih dana i meseci ima on nekog svog drugara u Radetu Brankovu iz "Beogradske hronike", onog momka što se prerušava i svašta čini da bi izmamio malo smeha i radovanja. I to bi, uglavnom, bilo sve. Time počinje i završava se broj ličnosti koje se ne boje da će neko o njima misliti da su blesave zato što pokazuju ili glume ono što drugi ne bi ni u bunilu uradili.


Za špicu serije "Ne pitajte mene" korištena je tema grupe Focus




Oh, incident



IPAK, nije sve, nije to sve. Prisetite se onih "Jadranskih susreta" koji su, kao i obično, počeli naučenim govorima i pozivom na igru, saradnju i upoznavanje, a okončali se neslavno, nekom scenom koja je mirisala na deljenje bubotaka. 

Dosadilo ljudima da se prenemažu, da cene svaku sudijsku odluku, ili kompromis, da budu fini pred licem javnosti, i bogme sa svom strašću zaigranih učinili da televiziju sram izjede i da se posle od tog sveta ogradi. 

O, ljudi, zar je to moguće da se u običnoj igri pokaže toliko zagriženosti, da se niko ne priseti da je to ipak samo jedno nadmetanje, zabave radi i uveseljenja, i da se baš niko pribran ne nađe da to obuzda!

Pa, istinu govoreći, nije baš nužno da bude ovakvih scena, niti tv prenosi ovu i druge igre, fudbal recimo, zarad incidenata, žutih i crvenih kartona. Ali, ni to se ne može izbeći, sreća je da to TV ne izbegava jer je to deo sporta, kao što je i deo života. 

I zar onda ne pomislimo da je to ono nešto autentično, nerežirano, istinsko kao i ono drugo, lepo i krasno, uljuđeno i doterano, kako bismo hteli da večno izgledamo.

I između te dve krajnosti baš prija kad se neko pokaže onakvim kakvim je uistinu, bez doterivanja i glancanja. Još kakva bi sreća bila da incident ne bude tome jedini povod.

Spektator II (TV novosti, 1980.)


Magnus Pyke "repovao" je u jednom od najvećih 
80's hitova Thomasa Dolbyja:





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment