Margita Stefanović Magi, EKV '86: Milan i ja poludimo kad Bojan pokuša da zabavlja ljude na koncertima

April 1986: Otvoriti jednu stranu ploče ("S vetrom uz lice" biće u prodavnicama otprilike kad ovaj broj budete imali u rukama), od koje se grupa sigurno neće obogatiti, samoironično sa "uvek sam želeo da osetim dodir, novac u rukama" postupak je dostojan uvažavanja. Nema u tom stavu egzotike krave pred soliterom ili šarenih očiju. Uglavnom, i trećim albumom Ekatarina Velika nastavlja svojom jednosmernom ulicom (pogrešili ste ako mislite - napred) u vis.

Milan trenutno snima glavnu ulogu u, kako je planirano, našem prvom filmu o rock and rollu "Crna Marija".

Glumi mlađanog muzičara koji dinosaurus grupu izvlači iz krize.

Sa Magi, najlepšom i najnežnijom četvrtinom Ekatarine, nije lako razgovarati.

Ili je isuviše lako, ako odustanete od pokušaja svrstavanja u jednu od dve moguće kategorije naših ženskih rock zvezda: prve, što godinama gaje imidž, dobijaju nervne slomove kad na ulici sretnu frizuru sličnu svojoj, kukaju da su neshvaćene, a bez stida pevaju bljuzge Sanje Ilića, i one druge, koje zbog silne želje za dopadanjem ljudskom rodu u kosmičkim razmerama, treba staviti u počasni odmor za doček malih Gremlina.

Magi je nešto drugo. Arhitekt koji će praviti solitere jedino od snova.

Negde osamdesetih sa monodramom Svetozara Cvetkovića "I na kraju... BB", napravljenoj od isečaka Brechtovih tekstova i songova, obilazila je zemlju Srbiju, a i šire.

Svirala u monster predstavi Ljuše Ristića "Crna ruka", pravila solističke klavirske koncerte...

Magi je zaista nešto drugo.


Kao životinje...



GLAS OMLADINE: "S vetrom u lice" izlazi tačno godinu dana posle "Ekatarine Velike". Šta se u međuvremenu dešavalo sa grupom? Niste bili baš previše aktivni.

MAGI: Pa, za ovih godinu dana dešavalo se uglavnom jedno veliko ništa. Jako malo koncerata, jedno petnaestak, nikakvih intervjua za novine, pojavljivanja na televiziji i, naravno, nikakvih para od svega toga. Najvažnije je da smo ipak stekli neki mir, pošto su se stabilizovali odnosi u bendu. Postao nam je najzad jasan naš status.

GLAS OMLADINE: Drugi album pomogao vam je da učvrstite svoj status medijske grupe, popularne pre svega u većim centrima. Šta sada misliš o toj ploči?

MAGI: Bilo je tu puno neverovatno lepih pesama, kakve odavno nismo pravili. Jedina greška koja je, čini mi se, napravljena (možda to u stvari i nije propust, jer se zove godine plus neiskustvo u odnosu na tehnologiju) je da je ploča preproducirana. Mislim da bi bila mnogo lepša da je na nivou ove, na kojoj se čuje šta je i kako svirano. Kad kažem lepša mislim za nas, ne za pesme. One su savršene.

GLAS OMLADINE: Tiraž i pored svega nije bio slavan. Smatraš li to bitnim?

MAGI: Naravno, to je praktično jedino moguće merilo kvaliteta. Jedino realno. Možemo ti i ja satima sedeti i pričati o kvalitetu, ali nam se mišljenja nikada neće potpuno poklopiti. Onda ćemo pomenuti brojke, liste popularnosti, ankete, jer ljudi reaguju na kvantitet, na broj pojavljivanja
na radiju i televiziji. Uostalom, sve je to normalno, jer takvo je vreme. Olovno.

GLAS OMLADINE: Mada je samo snimanje prošle ploče, kako je Milan jednom rekao, prošlo u mračnom raspoloženju, ipak je ispala prilično otvorena. Ova je malo hermetičnija, okrenuta prvenstveno vama.

MAGI: Ova ploča je prošla ceo jedan krug. Nije krenula od mračnih stvari ka nekim setnim pesmama ili obrnuto. Kad smo počinjali da je radimo, postojale su "Novac u rukama", "Stvaran svet oko mene", "Soba" i "Ti si sav moj bol". Jedina prava spona ča prethodnim albumom bila je "Soba". Onda smo, na moju veliku žalost, zaglibili u rock and roll vodama tipa "Novac..." i uz božju pomoć izašli na drugu stranu vedrijim pesmama kao što je "Sarajevo" i "Budi sam na ulici". Sve su to stvari koje se ostvaruju u jednom popodnevu. Jer, užasno je teško raditi u nemogućim uslovima raznih domova omladine, gde ni samu sebe ne čujem kad sviram i normalno je da se pojavi pesma kao što je "Ulica".


Bez zavođenja



GLAS OMLADINE: Jeste li ovakvim pristupom hteli da se oslobodite balasta onog dela publike kome se "Ekatarina Velika" i nije obraćala?

MAGI: Druga ploča je imala lepe pesme, kakve ova nema, te zaista nije vesela ploča. Ima jakih stvari, sa bilo kakvim stavom, ali nijedan nije okrenut ka napolju. Bitno je da, kad ne radiš sa ciljem da povedeš ljude, praviš pesme koje ih neće zavesti u nekom lošem smeru, već ih uvući u bilo kakvu priču. Zato su pravljene bez mamca koji pravi produkcija i šest slatkih, lepih reči, da bi se ta stvar volela. Ne pravimo muziku da bi ljudi zaboravili na sebe.

Puno važnih ljudi pre mene je reklo da postoji objektivna muzika, objektivna arhitektura i sve su to sfere čovekovog življenja čiji je smisao da kod svih proizvedu isti osećaj. On se, međutim, nigde ne nalazi spolja, nego direktno u tebi. A koliko ti je strašno ili lepo znaćeš kad se obratiš samome sebi. Muzika nije ni putokaz kuda da kreneš, već kako da se vratiš...

GLAS OMLADINE: U kontekstu "Ekatarine" pojam "vedra pesma" zvuči pomalo čudno.

MAGI: To je vedrina u smislu otvorenosti sa obe strane, ne samo od mene ka napolju ili da se od spolja može zaviriti unutra, već i da traje. Ne kao rađanja sekvenci u filmu. Valjda je to Jim Morrison rekao: "Prozori su lepši od ogledala, jer rade na dve strane". Znači, vedrina koja može da radi, diše. "I've always loved you" traje, ali je upućena na jednu stranu, ako je na spolja onda je to tako jak rif, da kroz njega ništa ne može da se probije.

Kad sam prvi put posle snimanja slušala "Budi sam..." sugerisala mi se slika dečaka koji sedi na četrnaestom spratu nekog solitera i sa rukom napred poleće kao Superman. Ništa lepše nisam mogla da vidim, ali možda to i nije tako vedro.

U stvari, niko od nas iz grupe ne zna da se zabavlja, osim Bokija koji je suštastvo duhovitosti, ali smešteno u jednog toliko nesavršenog i nezadovoljnog čoveka, da izbija samo posle neke super uspešne svirke. Ovo ionako nije muzika za zabavljanje.

GLAS OMLADINE: Za razliku od prva dva albuma, ovaj je muzički drugačije postavljen, nekim maltene minimalističkim pristupom, gde i međuprostori stvaraju atmosferu. Takva je, recimo, pesma "Kao da je bilo nekad".

MAGI: Hteli smo da zapišemo muziku onako kako je sviramo i to smo najzad uspeli. Volela bih da snimimo koncertnu ploču. A opet s druge strane, u smislu brojeva, tiraža i prodaje ploča, fali nam peti čovek, producent. Dereta je, recimo, napravio spot za "Oči boje meda". Bez obzira koliko se to meni dopada ili ne, svideo se ljudima od kojih to nisam očekivala. Možda nema veze sa tom pesmom, ali moja mama, koja nema živaca da sluša našu muziku, može da gleda! U tom smislu potreban nam je peti čovek da nas prebaci iz jednog vremena u drugo. Užasno nas opterećuje to što stalno jurimo ispred, brzo starimo...

U "Kao da je bilo nekad" ima strašno malo muzike, a puno preciznog teksta, lepe priče o jednom sazrevanju, i najviše se odnosi na Milana. Jer, u krajnjoj liniji, on peva sve tekstove, bez obzira da li su njegovi ili ne. Kondenzator je svih naših energija na koncertima i ploči. Sve su to guste slike, priče o čoveku koji ima 28 godina i najzad može da dozvoli da bude romantičan. On je u celu muziku ušao sa malo iskustva, nikada nije naučio note, ali je imao užasno jak poriv da se time bavi, izašao je iz Šarla, i danas na sve to može da bude ponosan. Napravio je ceo krug, od najtežeg do najtežeg mesta.


Anatomska poezija



GLAS OMLADINE: Ceo album se zasniva na uglu koji je imala tvoja pesma "Zaboravi ovaj grad" (sa prošle ploče), na potpuno slobodnim slikama.

MAGI: Možda. Ljudi se menjaju kad žive zajedno i sigurno da smo uticali jedno na drugo. Uostalom, puno vremena provodimo u toj muzici, stajali smo iza onoga što govorimo i došlo je krajnje vreme da uživamo u procesu stvaranja koji se odnosi na ploče, tekstove... Milanovi su svi tekstovi, jer je on čovek koji ih užasno spontano piše, iz jednog daha i uglavnom iz jednog stanja, mada su u krajnostima od "Kao da je bilo nekad" do "Budi sam..."

Tu njegovu poeziju Bojan i ja nazivamo anatomskom, u fazonu kakav je u "Budi sam ..." "staklo na očima, rukama, licima, srcima, ušima" ili "imam trag pod levom miškom". Uglavnom, sve je vezano za telo. Ja teško pišem, jer mi treba puno vremena da smislim sliku.

GLAS OMLADINE: Svi vaši tekstovi nose svoju filmičnost, s tim što se na svakoj ploči povećavao prostor između pojedinih slika. Kao da su izbacivani kadrovi koji su ih vezivali.

MAGI: Filmskim pristupom očekuje se od ljudi da puno stvari podrazumevaju. Zato su američki filmovi dobri, jer smo kroz neke simbole mnogo saznali o Americi. Naša prva ploča jeste bila narativna, na drugoj ima prostora za propadanje između nečega što je stripovska slika, koja se može smestiti u jednu rečenicu, i muzike. Sad je mnogo više, kako ti kažeš ubačenih kadrova, i pesme su jasnije.

Već sam rekla da pesme nisu putokazi, već poziv za pokret. Tako u "Ti si sav moj bol" (koja bi bila divna stvar, da nema onog wah wah dela cry, baby, cry) to je baš "probudi se, pokreni se" - užasno malo, ali preciznog teksta. Nema poziva, ni nekakvog intelektualnog previranja, već podsticaja na bilo kakav gest, fizički pokret. Da bi bili sami, a ipak zajedno - uskoči, uskoči, uskoči... ako možeš da razumeš.

Ili, evo primera iz arhitekture: Novi Beograd, ma koliko bio vešlačka tvorevina, jedini je Beograd koji treba da postoji. Ima solitere, najlepše nebo i reku. Možda je on surov, ružan, možda proizvodi 52 samoubistva godišnje, sve to nije bitno, jer ljudi mirno pristaju da tamo žive.


Muška pesma



GLAS OMLADINE: Za Milanov pesnički izraz nije baš karakteristična ogoljena emocija kao u "Sav moj bol" ili samoironija u "Stvarnom svetu..."

MAGI: Najbliže što mogu da kažem o "Ti si sav moj bol", je da je prava muška pesma.

GLAS OMLADINE: Muška u smislu šovinistička?

MAGI: Ne, kad kažem muška, mislim užasno energična, ona koja nosi. Još jedna od pesama koja se meni nije dopala, ali Milan i Bojan su istrajali u insistiranju na njoj.

Što se tiče "Stvarnog sveta..." Milan je napunio dosta godina, dostigao neki stepen umetničke zrelosti u onome čime se bavi i smogao snage da bude na sceni nežan, hladan ili jak kao što je oduvek bio ili čak smešan samom sebi ili drugima. Da ima malo samoironičnu distancu koja ne škodi.

GLAS OMLADINE: Ako se ne varam, u jednoj od strofa "Grada" Milan recituje delove iz Biblije.

MAGI: "Grad" je pesma o postatomskom dobu i čoveku koji potpuno sam, praznih ruku, ide po pustinji. Na njemu je puno metala, kao na Mad Maxu, ali još više. Ne primećuje ništa oko sebe i jedino ga pokreće vetar, koji se povremeno pojavi okrenut njemu u lice.

Biblijski deo je prema Jevanđelju po Jovanu (3/8) i glasi: "Vetar diše gde hoće i glas njegov čuje, odakle je ne znam i gde mu je kraj, tvoj dah kuda ide, dal' meni se javlja, ko zna". U suprotnosti je sa "Sobom" gde te muzika upućuje na samog sebe. Ovo je pesma o čoveku koji ne može da stigne do sebe i sazna...

I sama nemogućnost sopstvenog sagledavanja užasno je ljudska.


Volim Bojanov glas



GLAS OMLADINE: Pojedini aranžmani i tvoje deonice ostale su nedovršene i po malo nelogične i imaju određeno psihološko dejstvo. Namerno?

MAGI: Nisu nelogične. Kao kad složiš rečenicu na ovaj ili onaj način i svi to prepoznaju kao tvoj književni rukopis. Isto tako postoji i muzički rukopis. Npr. čovek koji obara svetske rekorde u raznim stvarima. Prince, pravi veliku, prepoznatljivu i nelogičnu muziku. Jedino merilo je da se njemu baš takva dopada, bez obzira što ne valja ili je imbecilna.

Najbolje objašnjenje ti je ovaj i naš intervju. Npr. ako si ti neraspoložen ja ću ili da se potrudim i utvrdim zbog čega si u takvom raspoloženju i biti s tobom neraspoložena, ili ću se odmah baciti u depresiju. Isto se dešava u sviranju: ako jedan od nas u grupi krene u stranu, ne postoji nikakav aranžman koji će nas odvući u racionalnu svirku. Zato najčešće sviraš kao čovek sa kojim radiš. Zato i volim Bojanovo prepoznatljivo sviranje basa. Tako ne svira niko, čak ni Neša Japanac, koji je fantastičan.

GLAS OMLADINE: Smolecov snimatelj Čačinović, producent ove ploče, napravio vam je drugačiji zvuk.

MAGI: Pored Čača, kao koproducenti potpisani smo Milan i ja, samo u onom smislu što smo tu ostali do kraja, a inače u tehnologiju se uopšte ne razumemo. Na ploči je svirao, kao dobri duh iz priče, Stanko Juzbašić, vlasnik Oberheima (čuje se i na "Boleru"), čovek koji mnogo zna o tehnici i stvarao je one čudne zvukove na emulatoru.

Udaraljke se slabo čuju na ploči, svirao je Uroš Šećerov, (Milanov novosadski sindrom) inače Firčijev pravni zastupnik u sporu sa Plavim orkestrom oko prihoda sa "Soldatskog bala" i menadžer našeg novog Pogorelića, a starog Kemala Gekića, koji je nekada bio savršen, a sada svira svašta. Rista violinista, miljenik cele grupe, svirao je: u "Kao da je bilo nekad" i rado bismo ga vodili na celu turneju, ali ne možemo zbog finansijskih razloga. Alceo je u "Novcu" školski dobro odsvirao na tenor saxu jedan čudni i veseli solo.


Od toga Milan i ja poludimo



GLAS OMLADINE: Pojavila se teza da su se umorili ljudi koji su svojom energijom izgurali novi talas.

MAGI: Uzmi, na primer, Idole. Ako napraviš ploču na kojoj je "Moja si" ("Odbrana i poslednji dani"), a zatim "Čokoladu", ne postoji više ništa za šta se možeš vezati, a što nisi probao u životu. Divljan sigurno nije umoran, celog života će se baviti muzikom, ali ostavio je jako malo prostora da bi išao dalje.

GLAS OMLADINE: Vaša komunikacija sa publikom i dalje se svodi na slučajnost, na vaše dobro ili loše raspoloženje.

MAGI: Milan nije komunikativan čovek u smislu da na koncertima priča viceve ili zabavlja ljude. Bojan jeste takav, ali nije u poziciji i ne želi da to radi. Ponekad učini nešto na tom planu, od čega Milan i ja poludimo. Jer to je rasprodaja naše priče na koju smo užasno sebični. Nije to svesno
uzdržavanje, ali takvi smo. Možda će jednom i postojati ta verbalna komunikacija sa publikom, kao što pre dve godine ne bih svirala pojedine pesme, niti znala da ih napravim.


Bajagin kabare



GLAS OMLADINE: Simboličan je sam naziv ploče "S vetrom uz lice". Ekatarina Velika predstavlja opoziciju jednoj ustaljenoj estetici.

MAGI: Ekatarina jeste opozicija, ali ne namerna. Nismo sedeli i definisali šta je u stvari naš rock and roll i pravili nešto suprotno od toga. Mi smo, a i ja sama, vremenski jako uslovljeni. Godinama, događajima kod nas i u svetu. Narativnost koja je postojala proisticala je baš iz takvog vremena kakve su bile osamdesete. Sećaš se Šarlove "Ona se budi" i stripa koji je Kordej radio na osnovu te pesme. Sve to posedovao je i Bora, koji je u to vreme harao Jugoslavijom.

Ako smo i postali opozicija, to je zbog opšteg trenda, zbog činjenice da, recimo, Jugoton podržava grupe kao što je Plavi orkestar ili Crvena jabuka i sve što dolazi iz Bosne. Oni jesu divna, superprofesionalna kuća, najbolje rade posao, ali pitam se koja će od tih ideja opstati kroz godinu dana, osim Riblje čorbe, Bijelog dugmeta, tih giganata, dinosaurusa, mastodonata i kako su ih već sve nazivali. Opstaće i Bajaga kao kabaretski sled dešavanja, dobrih muzičara i zabavljača. Dobro je što on nema nikakvih drugih ideja osim zabave.

GLAS OMLADINE: Jeste li ipak ponosni na taj uski, odabrani krug ljudi koji su se vezali za koncept Ekatarine?

MAGI: Nama je užasno važno što se bavimo muzikom, ali teško je uz nju trajati kad nemaš na to nikakve materijalne uspomene: ni gramofon, ni instrumente, vežbaš u nemogućim prostorijama...

Kad radiš muziku, definitivno je ne praviš za ljude i koliko će im biti bliska zavisi od tvog životnog iskustva. Srećna sam što su se neki određeni i neodređeni ljudi vezali za našu muziku, ali to je ipak samo slučajnost. Ne bi ta sreća rasla u srazmeri sa brojem tih ljudi.

Uostalom, BUDI SAM NA ULICI.

Razgovarao: Miladin Lazović, snimio: Goran Basarić (Glas omladine, 1986.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment