Božo Kučić, ispovest najusamljenijeg čoveka u Jugoslaviji: 80 godina živi sam na vrhu Kornata (1968)

Ostrvo Kornat, avgusta 1968: Starina Božo Kučić, suv i čvornovat kao grana davno usahle masline, dremao je pod vrelim jadranskim suncem na stepenicama oronule kamene kuće.

Kad smo iznebuha ispali pred njega prenuo se i u njegovim, od dugog života već zamućenim očima pomešao se strah sa nezadovoljstvom. Hteo je da pobegne od ljudi, tih nametljivih stvorova koji neprekidno nešto govore i uvek hoće nešto da saznaju, od tih galamdžija što remete zuk pčela...

... kvocanje kokošiju, poneki krik galeba i blejanje ovaca, jedine zvuke na koje je u svom pustinjačkom životu navikao.

Božove staračke kosti bile su preslabe: uspeo je samo da se osovi na noge i da bespomoćno negodujući odmerava drske uljeze.

Tek kad mu je naš vodič, veseli Murteranin Ljubo Lovrić, koji na svom brodiću neprekidno krstari Kornatskim arhipelagom, pa jednom u godini ili dve doluta i do starog usamljenika na vrhu Kornata, pružio dva kavala, starčevo lice obraslo gustim belim čekinjama se pokrenulo:

- Riba, divice gospo! - otelo se iz njegovih bezubih usta.

Tako je pao zid netrpeljivosti. Starac je pristao na razgovor.


Sin na prodaju



- Koliko ti je godina, Božo? - zapitao je Ljubo kad smo posedali na stepenice.

Starac je dugo u sebi računao mičući usnama.

- Biće da je devedeset i šest - rekao je sasvim tiho, naširoko razdvajajući reči. - Da! Biće toliko!

- Kad si doša' ovamo na Kornat?

- Ne znam pravo. Biće da mi je bilo petnaest ili šesnaest. Ne sećam se.

Pre punih osam decenija dečak Božo sišao je s ocem sa surove planinčine Dubovice koja se uzdiže iz Ravnih Kotara. Spustio se u nizinu, jer u bednoj dubovičkoj pustolini nije bilo dovoljno kukuruza i krompira za odrasle dečake. 

Ne seća se Božo baš najbolje tog davno prohujalog dana, ali zna da ga je otac, kao što i dan danas poneki očevi to čine, doveo na pijacu u Obrovac, gde se u blizini zelena Zrmanja uliva u Novigradsko more. Otac je tamo razgovarao s nekim ljudima i najzad se sa jednim od njih rukovao.

- Božo! - rekao je otac sinu. - Ovaj čovek ti je od sada gospodar. Čuvaćeš njegove ovce. Pođi s njim i slušaj ga!

Otac je od gospodara Ivana Božikova dobio vreću krompira i demižon ulja i vratio se u Dubovicu gde su ga očekivala gladna usta mlađe dece. Božo je sa gospodarom krenuo na put. Stigli su na bogato ostrvo Murter. Tu se momče iz Dubovice prvi put u životu do grla najelo i bilo je vrlo srećno.

Gospodar je Božu ukrcao u čamac i poveo ga na pusto ostrvo Kornat.

Mi smo do usamljenika Bože stigli istim putem. Doplovili smo do puste uvale Ropotnice. Onda smo se pola sata uspinjali po zastrašujuće surom i oštrom, od sunca, kiša i vetruština ispucalom krečnjaku, uz padinu koja je ličila na deo neke tajanstvene planete nastradale u ognjenoj katastrofi.

Na vrhu padine, gde su iz kamena već rasli kržljavi čuperci kao slama suve trave jakog mirisa, uplašili smo desetak kuštravih ovaca koje je predvodio crni ovan. Podivljale životinje su se u panici nadale u bekstvo, skačući brzo i spretno kao divokoze s kamena na kamen. Mogli smo da ih fotografišemo samo iz daljine.

Zatim smo na zaravni sa koje pogled puca na pregršt Kornatskih ostrva i ostrvaca rasutih po moru, naišli na mali vinograd, na po koje stablo badema, na masline neobično izuvijanih grana, na krupne crne trnjine, na divlju mirtu, na skrletne, kao lakirane cvetove narova i na jednolično zujanje neumornih pčela koje su tragale za kaduljom.

Prošli smo kroz tu malešnu oazu izgubljenu u golom kamenjaru i naišli na mesto zvano Knježak, na rastočenu kuću i zadremalog starca Božu na njenim kamenim stepenicama.


Pustinjak na kamenu



- Jesi li igda odlazio s Kornata, Božo? - zapitao je naš vodič.

- Jesam jednom prilikom - pustinjak se, nevičan razgovoru, mučio da sastavi rečenicu, pokazujući nam iskrivljenu levu podlakticu. - Kad je bio rat oterali su me u soldate i ranili me u ruku na mestu zvanom Piava.

Taj prvi sveteki rat Božo Kučić neće zaboraviti. Već je počeo da se odvikava od ljudi. Već je godinama lutao s ovcama ljutim kornatskim kamenjarom. Gospodar je imao mnogo ovaca, hiljadu, možda i više. Bile su divlje kao i one što smo ih sreli. Jedino se Bože nisu plašile. On ih je izvlačio iz dubokih škrapa, iz kamenih rupa u kojima bi neoprezno potražile zaklon od sunca, pa više ne bi mogle da se izvuku. 

On je u kamenu kuću, koja je tada još bila zdrava i čvrsta kao što je bio i on, donosio iznemoglu jagnjad i negovao je. Spavao je s ovcama po špiljama i pod otvorenim nebom kad je bilo osuto zvezdama.


Mesecima sam



Gospodar je dolazio na svoj kornatski posed jednom ili dva puta godišnje da obere grožđe i masline. Boža nije s gospodarom i težacima koji su s njim dolazili mnogo razgovarao. Poterao bi ovce niz kamenjar i pričao s njima. 

I zvezdama se poveravao radije nego ljudima, jer su one bile tihe i mudro su gledale s visina. Za svaku je izmislio po neko ime. Prepirao se i sa suncem kad je palilo kamenjar suviše žarkim zracima.

Bio je sit i to je bilo najvažnije, jer se glad nikad ne zaboravlja. Imao je mleka, mesa i grožđa, a ponekad i kruha. Što bi čovek više?

I baš tada kad je bio srećan pedantni kajzerovi činovnici otkrili su da na Kornatu živi čovek koji bi mogao braniti monarhiju.

Neki ljudi su došli po Božu i oterali ga u infanteriju. Usamljenika sviklog na tišinu gurnuli su u ludnicu gde su ljudi vikali, pucali jedni na druge i boli se bajonetima među sobom, a zatim Boži, ni krivom ni dužnom, jednim kuršumom prebili levu podlakticu.

- Kad su me pustili ća iz špitala vratija sam se ovamo - rekao nam je starac. - Lipo je ovdi!

Ljubo Lovrić koji je jedini umeo od starca da izvuče pokoju rečenicu, zapita:

- Greš li kadgod u Murter, Božo?

- Grem! Grem! - reče starac.

- Kad si bija u Murteru zadnji put?

- Skoro sam bija - odgovori pustinjak. - Lani sam bija. Nekako u proleće.

Kad se vratio iz rata sa nakrivo sraslom podlakticom Božo Kučić je nastavio usamljenički život među ovcama. Sve je ređe odlazio u Murter među ljude. U stvari samo o Božiću.

- Božo mi je ime - objasnio nam je nekom svojom logikom. - Zato na Božić idem u Murter!

Posle prvih pedeset godina provedenih u samoći na ostrvu počeo je da gubi pojam o vremenu. Danas, posle osamdeset godina, za njega vreme uopšte ne postoji, postoje samo dani i noći, hiljade i hiljade dana i noći, ko bi ih, gospe ti divice, brojao?

Zato nije nikakvo čudo što je poneki Božić prošao a da ga Božo nije primetio, pa nije otišao u Murter. A već odavno i ne voli da ide u ogromni grad Murter gde živi gomila od dve i po hiljade ljudi, sve nametljivih galamdžija s kojima se uvek zavadi.


Vreme za umiranje



- Jesi li se ikad ženio, Božo?

- Nisan! - ozbiljno je starac odmahnuo glavom. - A gdi sam moga’ nać’ žene?

- A onako, Božo, jesi li igda bio sa nekom divojkom?

- Jesan, kad sam bija u Abaciji! - na starčevom licu se prvi put ukazalo nešto slično osmehu. - Bija sam s jednom!

- Pa kako ti je bilo, Božo?

- Ne znam! Ne sećam se! - sedi usamljenik je nabrao čelo. - Znam samo da je bilo lipo! Šetali smo rivom.


*****



Taj se značajni događaj zbio u vreme prvog svetskog rata. Bio je to prvi i poslednji bliži susret Boža Kučića s nekom ženom. Jedan od tih retkih uzbudljivih trenutaka u njegovom dugom životu. 

To što je Ivo Božikov pre trideset godina prodao svoje kornatsko imanje, pa sa njim i pastira Božu, Mudronji Filipiju, za Božu ne znači ništa. I jedan drugi su za njega samo gospodari, a njihova imena nemaju nikakvog značaja.

Pustinjak je ćutao i s vremena na vreme se na vrelom suncu zimogrožljivo stresao. Razmišljao je napregnuto o nečem.

Odjednom je pogledao Ljubu.

- U Abaciji mi je, biće kad sam bija s onom divojkom, ostala roba. 

Usamljenik ne zna da se taj grad sada zove Opatija. 

- Zaboravija sam vojnička škrinja i sat. Zamolit ću gospodara da me pusti otići u Abaciju. Moga bi mi neko odnit sanduk i sat. Je li Abacija daleko?

Ni prostor, kao ni vreme ne postoje više za Božu Kučića. 

Njegov svet je Kornat i mala oaza Knježak, a vreme lanac dana i noći.

Kornatski usamljenik ispričao nam je sve što se interesantno zbilo u njegovom životu. Više nije imao što da pripoveda.

Kad smo se rastajali rekao je Ljubi:

- Ipak bi mora poć do Murtera. Za ispovidit se. Ne mogu više za ovcama. Vrime je stiglo za umrit'!

Napisao: Aca Radaković (Ilustrovana, 1968.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate






No comments:

Post a Comment