Balašević ekskluzivno za Zdravo '79: Kako su nastali "Neki novi klinci", kome je posvećena "Zoki, Zorule"

April 1979: Postoji divan običaj u Novom Sadu, a verovatno i još nekim gradovima, da se maturanti slikaju sa razrednim starešinom i direktorom škole, pa se te slike po završenoj maturi na velikom tablou stavljaju u izlog. U kom ćete se izlogu naći zavisi od ugleda škole, pa se te slike po završenoj maturi na velikom tablou stavljaju u izlog. Obično su gimnazijalci imali mesto na korzou, u poslastičarnici "Carigrad"...

Iz "tehničkih" razloga nikad nisam dospeo na tablo, pa je to ostala neostvarena želja moje majke.

Kasnije sam postigao uspeh u drugoj oblasti, donosio sam joj novine u kojima sam bio na naslovnoj strani, zlatne ploče, nagrade.

Ipak, nijednom mom uspehu se nije obradovala toliko koliko bi joj značilo da sam "izašao" na nekom maturskom tablou. Odavno sam odlučio da ako ikad snimim album, na omotu ploče ispuniću tu želju moje majke.

U tom kontekstu, sve što se nalazi na ploči treba shvatiti kao neki moj maturski rad. Sve ovo je rečeno u onih četrdesetak sekundi koliko "uvod" traje. To nije kompletna pesma već samo ilustracija naziva, nešto kao usmena posveta. Pesmu ću završiti i izvodićemo je na koncertima.


Strana A



Prva pesma na ploči se zove "Sve je dobro kad se dobro svrši". To je neka svakodnevnija verzija "Prve ljubavi". Poslednja strofa kaže: "Lana je imala muža, al' ja sam imao Lanu". Svašta se dešava u životu. Tu pesmu je odbio žiri zagrebačkog festivala. Poslao sam ukupno tri pesme. Dve su primili, a ovu, srećom odbili. Obrazloženje je bilo da zvuči pomalo staromodno, a "Veče šansona" je predviđeno za neku progresivniju muziku. Obradovao sam se zato što mi je ta pesma bila najdraža. Jedino sam nju imao u planu za ovaj album.

Lana je moja simpatija iz mladosti. U stvarnosti se ne zove Lana, ali nisam smeo da pomenem njeno stvarno ime, pošto u tom slučaju ne bih smeo da dolazim kući kasno uveče, sam, mračnim ulicama. To je velika ljubav koja traje godinama i koja nema šansi da se ostvari. Oročena je na bar još pet godina. Značajno je da u ovoj pesmi svira Jovan Kolundžija, naš poznati violinista koji se inače ne bavi ovom muzikom. Pristao je da nam pomogne u snimanju ploče kad je čuo materijal, što je za mene veliki kompliment. Nadam se da je ovo tek početak naše saradnje, ukoliko se pokaže da je takva saradnja uopšte ostvarljiva. Jovan Kolundžija može pomoći nama, samo ne znam kako mu to možemo vratiti.

Druga pesma se zove "Drago mi je zbog mog starog". Posvećena je ocu jednog poznatog fudbalera. S tim momkom sam proveo puno dana i uvukao se posredno u fudbalske redove, kad već nisam mogao da igram. Izvesno vreme sam patio što nismo mogli zajedno na teren, ali i to je prošlo. I danas mu ponekad zavidim nedeljom po podne ali to brzo prođe. Družeći se s njim upoznao sam puno fudbalera i uspeo da bar sam sebi objasnim zašto naš fudbal tone. Lova je sve pokvarila. Prvu strofu sam napisao u nekom zanosu, trebalo je da to bude himna fudbalu. U međuvremenu sam malo razmislio i napisao drugu strofu koja je pravi odraz zbivanja u našem fudbalskom cirkusu.

Zatim ide "Jedan Saša iz voza". Pesmu sam napisao po priči jedne devojke, a peva je Biljana. Tema je doživljaj sa letovanja. Ne znam koliko se uklapa u ovo doba godine, ali valjda će se održati do leta. Ovde je "hor" koji sačinjavamo Biljana i ja divno otpevao svoje delove. Ima puno ritma, gledao sam da što više pesama bude u ritmu, da budu življe i brže od "Snaše". Na primer, na ploči ima svega, od valcera do roka, pa mislim da će svako pronaći nešto za sebe.

U pesmi "Uticaj rođaka na moj životni put", na neki način ispričao sam svoj život, s tim što u mom slučaju uticaj rođaka nije postojao zato što ih nemam. Potičem iz porodice u kojoj su sa obe strane deca jedinci već nekoliko generacija, tako da nemam ujake, tetke, stričeve... Na mene su uticali neki drugi ljudi koje nisam mogao staviti u pesmu, pa sam ih prekvalifikovao u rođake, što je i tehnički izvodljivo. Ako je moguće usvojiti dete, zašto ne i ujaka ili strica? Mislim da je ujak značajna ličnost, pošto sam i ja ujak jednoj maloj devojčici koja još ne zna da priča, niti će mnogo slušati ovu ploču, ali će joj jednog dana kad krene u školu verovatno biti milo kad kaže: "Onaj moj uja..." Pesma je autobiografska iako nisam tri puta pao u školi, ali to je bilo neophodno zbog simetrije.


I ovo je važno



Poslednja na ovoj strani je "Mnogo mi znači to". Radi se o još jednoj strogo autobiografskoj pesmi. Tema je moja devojka, moj pas i moja mašta. Postojala je i četvrta strofa u kojoj se govori o mom drugu sa kojim sviram bluz, ali je iz tehničkih razloga došlo do skraćenja pesme. Strofa o psu je karakteristična za početak pesme, nisam mogao drugačije početi. Devojka je takođe morala ostati da ne bih doživeo neku težu frakturu, a mašta je ipak moto svega, pa je drugar - izvisio.

Sad je vreme da se ploča okrene, pa ću u međuvremenu ispričati kako je nastala. Pripremajući materijal razmišljao sam kome bih poverio izradu aranžmana. To je bio veliki problem jer je veoma važno da aranžer oseti atmosferu mojih pesama. Bočeka sam upoznao prilikom snimanja "Računajte na nas", kad sam se uverio da je pravi majstor i veliki profesionalac. To je bio moj prvi bliži kontakt s njim, ne računajući one prilike kad sam ga kao klinac gledao u Korni grupi i oduševljavao se kako je svirao "Put na istok" i "Glas sa obale boja".

Odlučio sam se za njega i nisam se prevario. Napravio je izvanredne aranžmane. On je producent i, narevno, odsvirao je sve gitare koje se čuju s ploče. Klavijature je svirao Sloba Marković, bas gitaru Bojan Hreljac, a bubnjeve Vladimir Furduj. Specijalni gost, pored Jovana Kolundžije, je i Mića Marković koji je svirao saksofon. Pevački deo posla smo obavili Biljana Krstić i ja, pošto je Verica Todorović nedavno napustila grupu. Posebno bih se zahvalio snimatelju Tahiru Durkaliću koji je često ostajao sa nama do jutra u studiju, naravno van radnog vremena.

Predvideli smo turneju za kraj marta ili početak aprila. Planirali smo dvadesetak koncerata po većim gradovima, jer zbog obaveze na fakultetu ne možemo izdvojiti više vremena. Tokom turneje Rani mraz će sačinjavati muzičari koji su učestvovali u snimanju ploče i dve nove devojke. A sad...


Strana B



"Neki novi klinci" je mala nostalgična pesma o detinjstvu, konkretnije o mom detinjstvu, od početka do kraja, i nekim današnjim danima. Jednom, gledajući drveće u Ulici Jovana Cvijića u Novom Sadu, shvatio sam koliko je vremena prošlo otkad je posađeno. Nikad nisam obraćao pažnju na drveće, ali sam se setio kako su nekad davno sekli stare glogove i sadili nove. Sad je to već staro drveće. Tad sam počeo da razmišljam šta se sve dogodilo od 1960, kad sam bio jedan od boljih klikeraša u ulici. "Klince" sam nedavno napravio, to je poslednje što sam uradio.

Izvesno vreme nisam ništa pisao, bio sam u krizi. Ulazak u svet šou biznisa nije prošao bezbolno. Ova pesma mi je vratila poverenje u sopstvene sposobnosti i najdraža mi je na albumu.

Druga pesma na ovoj strani je "Zoki, Zorule". Napravio sam je još 1972. Posvećena je devojci sa kojom sam već sedam godina. Bio sam u dilemi da li da je stavim na ploču, jer sam iskoristio refren istoimene pesme Dragana Tokovića. Međutim, kad sam mu se obratio pokazao je puno razumevanje. Mislim da je to potencijalni hit, ima dosta ritma bez obzira što je nastala kad sam imao 19 godina i tek učio gitaru.

"Moj frend ima rokenrol bend". Sve što sam rekao u ovoj pesmi je istina. Naime, oduvek sam želeo da napravim rok grupu, ali kao "lala" i izraziti ravničar nemam dovoljno temperamenta za rok. Ja sam klasičan antirokerski tip u svakom pogledu, bez obzira što volim da slušam tu muziku. Ipak, nisam odoleo a da ne napravim jedan rok, pogotovo što sam imao izbanrednu ekipu koja je mogla da odsvira sve što sam zamislio za razliku od nekih ranijih pokušaja Ranog mraza.

Ovo je pesma koja na neki način treba da nasledi "Razdeljak". Zove se "Brakolomac". Kažem, na neki način jer nema istu formu, nije tango niti je u drugim elementima bliska "Razdeljku", ali ima štos. To je "švalerska", dvosmislena pesma. Mislim da će je pevušiti u preduzećima, ujutru u autobusima... Recimo, komšija komšinici s kojom se "gleda" godinama. To je pesma za neku "srednju" generaciju, mlađi još nisu u tim vodama.

Pesma koja zatvara album je "Prodaje se prijatelj". Ne odnosi se na nekog posebno. U jednom trenutku sam se razočarao kad sam primetio da se razišlo moje društvo koje se svaki dan okupljalo kod samoposluge "Galeb" u Novom Sadu. Neki su se zaposlili, neki otišli, neki se sasvim okrenuli devojkama. Mislio sam da ćemo biti drugari celog života, da ćemo se zezati svakog dana oko podne...

Prevario sam se. Izgleda da drugarstvo ima vek trajanja, negde do dvadesete, a onda neki postaju suviše zlobni, da bi mogli provoditi dane zajedno. U vreme kad je pesma nastala to mi je teško palo, ali sam u međuvremenu malo analizirao ovu pojavu pa mi više i nije toliko žao. Onda mi je bilo teško da budem sam između dvanaest i dva, da nema nikog ispred samoposluge. Sad sam već navikao.

To je bila poslednja pesma na ovoj našoj ploči, a ovo što sad slušate... to nije pesma.

Zabeležio: Saša Strižak (Zdravo, 1979.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment