Danilu Kišu uručena nagrada "Skender Kulenović" '86: Rudari Ljubije poklonili piscu rudarski šlem

Septembar 1986: Ove godine dodeljena je po deveti put književna nagrada "Skender Kulenović". Dobitnik je Danilo Kiš, romansijer, esejista i prevodilac...

U dugoj, kilometarskoj koloni u kojoj zakasneli gastajbajteri pretiču kamione sa prikolicom i krupnom oznakom TIR, putujemo iz Beograda, punih šest sati, prema Kozari. Vreme prekraćujemo ćaskanjem o literaturi i jelu. Kiš vidno ignoriše drugu temu, što ga ne sprečava da sa velikim uživanjem proba većinu specijaliteta u jednom slavonskom motelu.

Na Mrakovici, najlepšem proplanku Kozare, ispred hotela, Odbor za doček. Predsednik Odbora XXIII književnih susreta na Kozari, Marko Šarić i predsednik žirija nagrade "Skender Kulenović", Ljubo Jandrić, žele svom cenjenom gostu, Danilu Kišu, toplu dobrodošlicu.

A onda svečana večera, mnogo zdravica i mnogo razgovora, književnih. Govori se o Skenderu Kulenoviću i Branku Ćopiću, čija su imena vezana za Bosansku krajinu, o drugim dobitnicima ove ugledne jugoslovenske književne nagrade Čolakoviću, Kaštelanu, Kranjecu, Oljači, Popi, Laliću, Koneskom.

A zatim o Andriću, Krleži, Crnjanskom.

Ljubo Jandrić, jedan od najpoznatijih jugoslovenskih andrićologa, priča o svojim susretima sa Andrićem, i tako nam otkriva niz zanimljivih podataka o jednom od najpovučenijih i najzatvorenijih naših pisaca.

Kiš priča o svojim susretima sa Krležom.

Šteta što ove razgovore niko nije zabeležio, onako kako su oni izgovoreni u malom salonu hotela "Kozara". Beležimo samo priču Mila Muntića, jednog od osnivača Književnih susreta na Kozari:

"Počelo je tačno pre dvadeset tri godine. U prijedorskoj gimnaziji, koja je tu nedavno proslavila stogodišnjicu, postojala je tradicionalno dobra literarna sekcija. Onda su jednog dana dva mlada banjalučka pesnika, Ranko Preradović i Ranko Pavlović, predložili meni i Vladimiru Krčkovskom da organizujemo prvi skup mladih pesnika na Kozari..."

Ovde, na Mrakovici, gde se danas nalazi memorijalni kompleks, gde se danas održavaju pesnički susreti u amfiteatru dostojnom grčkih priredbi, izviđači su postavili šatore. O hotelu se u to vreme, sigurno još nije ni razmišljalo...

"Pozajmili smo dva vojnička kazana - nastavlja Muntić - doveli smo školsku kuvaricu i tako je nastao prvi pesnički logor..."

"Komandant tog prvog pesničkog logora bio si ti Muntiću, zar ne?" - dodaje neko sa druge strane stola.

"Da, a onda su nam svi pritekli u pomoć i već posle pet-šest ovako organizovanih susreta, Književni susreti na Kozari su postali ugledna jugoslovenska pesnička manifestacija" - ne bez vidnog ponosa, zaključuje prvi pesnički komandant.

U pomoć mladim pesnicima pritekli su među prvima rudari Rudnika Ljubija. Ostaće uz njih i ovih dana kad se na Poetskom času pred spomenikom na Mrakovici okupljaju, da svoje stihove govore građanima Krajine i njihovim gostima iz cele Jugoslavije, najeminentniji pesnici.

Od istih tih rudara poteći će i ideja za književnu nagradu pod imenom autora najčuvenije naše poeme, "Stojanka majka Knežopoljka", Skendera Kulenovića, poeme koju je prvi put izgovorio 1942. godine borcima na Paležu, ovde, u srcu Kozare.

Programom je predviđeno da se dobitnik nagrade "Skender Kulenović", Danilo Kiš, sledećeg dana sretne sa rudarima Ljubije.

Na jesenjem suncu blistaju se beli rudarski šlemovi. Rudnik koji posećujemo liči sa svojim usečenim stranama na neki kanjon.

Danilo Kiš dobija na poklon statuu rudara (koja neodoljivo podseća na Maksima Gorkog) i rudarski šlem. Uveče, u sali Prijedorskog pozorišta biće mu uručena nagrada.

U holu Prijedorskog pozorišta gužva kao pred neku veliku pozorišnu premijeru. Svečana odela, čak i poneki beli smoking, leptir mašne i stroge večernje toalete.

Mnogo pre početka uručenja veliki broj onih koji se nadaju da će ipak nekako ući. Ne možemo a da se ne setimo popularnih beogradskih sala za vreme književnih večeri.

Među publikom prepoznajemo poznata pesnička imena. Svi su oni, pošto su govorili svoje stihove u raznim mestima Bosanske krajine, došli da čestitaju svom kolegi na nagradi. Tu je Darinka Jevrić, pesnkinja iz Prištine, Kolja Mićević, pesnik i prevodilac iz Banjaluke, Jovan Zivlak iz Novog Sada, Stevan Tontić iz Sarajeva, Marino Zurl Zagreba...

Program počinje Skenderovim stihovima, zatim peva omladinski hor koji služi kao muzički fon za reči koje izgovaraju devojčice od kojih skoro da nijedna nema više od sedam godina. One govore tekst Marina Zurla, o deci sa Kozare koju odvode u logore, pokrštavaju, o deci koja dobijaju nova imena, nove datume rođenja, ponekad i nove roditelje.

Kad se jedna od njih upita svojim iskrenim detinjim glasom šta će da se desi ako se zaljubi u svog brata ne znajući da je on to, ove reči zazvuče kao da su uzete iz antičke drame.

A onda govori i uručenje nagrade. Marko Šarić, predsednik odbora, kaže da

"Nije slučajno što smo danas u ovom književnom kolu radnika, intelektualaca, omladine, narodnih heroja, generala, đaka, seljaka, ratnika, pionira, političara, umetnika, baš na Kozari i to već dvadeset treći put. Na Kozari smo radi Kozare i radi pjesme. U ovom književnom kolu svako će reći svoju pjesmu iz kojih će Kozara stvoriti jednu posebno lijepu našu zajedničku pjesmu. Suština Književnih susreta na Kozari je upravo u toj zajedničkoj pjesmi."


Ljubo Jandrić, predsednik žirija za dodelu nagrade "Skender Kuienović", čita obrazloženja da se nagrada za izuzetan stvaralački opus dodeli:

"Danilu Kišu, romansijeru, esejisti i prevodiocu, koji je danas, bez sumnje, jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih pisaca srednje generacije i čije je impozantno književno delo, mada na putu da tek bude zaokruženo, već širom otvorilo vrata ne samo našoj već i evropskoj i svetskoj čitalačkoj publici i kritici..."


Danilo Kiš, kao reč svoje zahvalnosti, čita esej  "O Skenderu Kulenoviću".


Odlomak iz eseja Danila Kiša "O Skenderu Kulenoviću"

Umesto "Eseja o Danilu Kišu", Ljubo Jandrić je odabrao da razgovara sa Kišom i da kroz pitanja i odgovore prisutnima da portret ovog "jednog od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih pisaca srednje generacije".

Danilo Kiš već godinama odbija da daje intervjue.

- Intervjui, velika prisutnost pisca u novinama (sem ako njegovo delo nije u pitanju) neka je vrsta propagande koja piscu ne treba, a ja je i ne volim.

Međutim, Kiš krši sopstvene principe jer ga na to, kako sam kaže, obavezuje ova nagrada.

- Ranije sam davao intervjue skoro povodom svake knjige, a onda sam video da se književni prikazi zasnivaju na komentaru mog sopstvenog komentara. Odlučio sam da sa "Enciklopedijom mrtvih" napravim eksperiment. Povodom te knjige nisam dao nijedan intervju. Rezultat kakav sam i očekivao: kritika je vrlo malo rekla i zbog toga je, manje-više, ova knjiga i ostala neobjašnjena, jer je sam nisam objasnio.

Sutradan, na terasi hotela "Kozara", molimo Jandrića i Kiša da rekonstruišu ovaj izuzetno zanimljiv razgovor.

Jandrić to čini sa sebi svojstvenom ljubaznošću.

Kišova mrzovoljnost se topi na blagom popodnevnom jesenjem suncu.

(Intervju je OVDE... )

Zabeležila: Nada Bojić, snimio: Žak Rober (Svet, 1986.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment