Beograd 1989: Glumci revoltirani zbog kolektivnog straha i mogućih posledica po njihovu generaciju

Februar 1989: Posle uspeha sa predstavom "Klasni neprijatelj" mladi glumci, pretežno studenti Fakulteta dramskih umetnosti, nastavljaju ekspanziju adaptacijom "Tri sestre" Čehova pod naslovom "Sto godina kasnije"...

Udarac u pleksus, što se boksa tiče, spada u one najteže, ali, za onesposobljavanje protivnika, i najefikasnije. Zahteva veliku brzinu i veštinu.

Naravno, sve to, na prvi pogled, nema nikakve veze sa pozorištem, bar na prvi pogled.

Ali, kad je reč o ekipi mladih beogradskih glumaca, pretežno studenata Fakulteta dramskih umetnosti, koji sebe nazivaju grupa "Pleksus Boris Pilnjak", onda se ponešto i povezuje.

U njihovom najnovijem pres-manifestu stoji:

"Grupa Pleksus Boris Pilnjak nastala je krajem 1987. godine. Oformili su je studenti Fakulteta dramskih umetnosti sa ciljem da na jedinom sebi dostupnom mestu SCENI pokušaju da stvore generacijski stav prema društvu u kome žive i čije probleme nasleđuju.

Grupa je primila udarac u PLEKSUS

grupa se nazvala PLEKSUS

grupa vraća udarac u PLEKSUS

grupa savetuje da čitate Borisa Pilnjaka (sovjetski pisac stradao u Staljinovim čistkama - prim. Z.P.)

grupa je napravila predstavu "Klasni neprijatelj"

grupa je napravila predstavu "Sto godina posle/Tri sestre"

Grupa su Aleksandar Lukač, Branka Pujić, Anica Dobra, Olja Bećković, Darko Tomović, Dragan Bjelogrlić, Milorad Mandić, Goran Radaković, Nebojša Ljubišić..."


Prvi udarac


Dakle, kao što se vidi, reč je o grupi mladih stvaralaca i studenata od kojih su neki već afirmisani u javnosti. Reditelj Aleksandar Lukač je tvorac nekoliko desetina predstava na pozorišnim scenama glavnog grada, a adapter je "Klasnog neprijatelja" sa kojim je "Pleksus" prvi put zadao "udarac" javnosti ne samo Beograda.

Među glumcima su najpoznatiji, pa čak, može se reći i već popularni, Dragan Bjelogrlić i Anica Dobra, ali vreme efikasno radi i za ostale.

Sa štampom najviše komuniciraju Bjelogrlić i reditelj Lukač i oni su i sastavili tekst koji treba da najavi njihov novi poduhvat. U njemu oni kažu:

"Sto godina posle/Tri sestre" je scenski projekat nastao u Zvezdara teatru i stvoren je kao nastavak dijaloga grupe "Pleksus Boris Pilnjak" sa vremenom i društvom u kome živi. Posle Klasnog neprijatelja očekivali smo da ćemo moći da usmerimo svoja estetska i tematska istraživanja u drugim pravcima. Strah od mogućeg ishoda krize oko nas i obaveza koju smo preuzeli radom na prvoj predstavi, nisu nam to dozvolili.

Pokušavajući da stvorimo scensku projekciju kolektivnog straha i da izrazimo revolt što takav strah uopšte postoji, posegli smo za delom "Tri sestre". Ne sa namerom da, iskustvom svoje mladosti, damo prilog za definiciju A. P Čehova nego za željom da istražimo kako tim delom definisati naše vreme".


- U odnosu na Klasnog neprijatelja naša grupa se uvećala za dva člana - objašnjava nam Dragan Bjelogrlić. - To su Olja Bećković i Nebojša Ljubišić. A inače kao gosti ove predstave u Zvezdara teatru pojavljuje se i Mira Furlan i Boris Komnenić.

Oni su naši prijatelji i možda i članovi grupe. I Mira i Boris su naši istomišljenici još od "Klasnog neprijatelja" gde su bili samo publika. Mira Furlan će sve češće raditi u Beogradu jer ovde i živi u poslednje vreme.


Nije vreme komedija


Prema tome grupa "Pleksus Boris Pilnjak" se širi i uvećava, a u ekspanziji je i njeno delovanje po beogradskim scenama. Posle "Scene kod Konja" pozorišta "Boško Buha" sada je na redu "Zvezdara teatar". Zašto baš tamo - tumači reditelj Aleksandar Lukač:

- Ovo je znatno veći i ambiciozniji projekat od "Klasnog neprijatelja" i mislimo da je za tu predstavu pogodnija scena Zvezdara teatra. "Tri sestre" sam ja adaptirao ali to procentualno više i nije adaptacija nego je originalan tekst po motivima Čehovljeve drame. 

Šta je tu bitno? Bitno je da je reč o našem vremenu.

Pokušali smo da neke teme kojima se bavio Čehov preslikamo u naše vreme. Posle "Klasnog neprijatelja" naša namera je bila da pravimo možda i neku komediju, ali se u međuvremenu u našem društvu sve ovo dešavalo i shvatili smo da nemamo šanse nego da ipak uradimo ovo.

Dakle reč je o tom nekom strahu od mogućih posledica koje će poneti naša generacija.

Razgovarao: Z. Predić (RTV revija, 1989.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment