Ko su bili najbogatiji Zagrepčani u Jugoslaviji i kako su stekli svoje bogatstvo: Ne mešati se u politiku

Februar 1991: Otac ih je školovao, usadio im shvatanje da su rad i poštenje najvažniji i da se nikad ne mešaju u politiku. A Mirsad i Sead Pipić, inženjeri iz Zagreba, od očeve male radionice uspeli su da stvore prave fabrike kompjutera, mašina i raznih alatki. Do sada su samo za porez dali šest miliona maraka. No, iako zadovoljan onim što je postigao, Mirsad čezne da se vrati svojoj najvećoj ljubavi - slikanju...

Poznati su ne samo u Zagrebu, Hrvatskoj, već i u Srbiji, Bosni, Makedoniji, pa i van granica Jugoslavije. 

Braća Mirsad i Sead Pipić važe za uspešne i bogate poslovne ljude. Vlasnici su nekoliko radionica, pravih malih fabrika u kojima proizvode kompjuterske kase, razne mašine i alate. Poseduju i računski centar, predstavništva u Hong Kongu, Singapuru, na Tajlandu, u Beču...

Bave se i uvozom i izvozom, otvaraju svoje prodavnice tekstila u Zagrebu. Godinama su najveće platiše poreza u Jugoslaviji - u deset godina, koliko postoje, za porez su dali oko šest miliona maraka. A imovina, objedinjena u firme "Elmer S i M Pipić" i "Centrum" procenjuje se na oko pet miliona maraka. U našim uslovima, oni su izuzetno bogati ljudi, ali gotovo uglas Mirsad i Sead kažu:

- Bogatstvo je relativna stvar, jer sve što smo zaradili uložili smo u nove pogone i mašine. Nikada nam nije bio cilj samo novac, jer naše pravo bogatstvo, a to zaista mislimo, bez lažne skromnosti, su naša porodica, zajedništvo, naše diplome, jezici koje znamo, prijatelji koje imamo širom svijeta...


Diplome kao ulog


A do pre deset godina nisu ni sanjali da će se baviti svim ovim poslovima, da će se toliko obogatiti. Činilo se pre toga da će im životni putevi ići u sasvim drugom pravcu. Mlađi brat, 44-godišnji Sead, priča:

- Naš otac je bio komunista još prije rata, bio je i u partizanima, ali je zaglavio po IB 1948. godine. Tada je odlučio da zauvijek napusti politiku i pošto je bio električar, u Zagrebu je, otvorio elektro-mehaničarsku radionicu. Dobro je radio, omogućio nam je pristojan život, ali mu je bilo najvažnije da školuje sva tri sina.

Najstariji Mirsad diplomirao je elektrotehniku, Sead mašinstvo, a najmlađi Nedim medicinu.

- Kao student prodavao sam tuđe slike na moru ođ Makarske do Ulcinja - priča Mirsad. - I kada je jedan slikar počeo da me ucjenjuje, resio sam da počnem sam da slikam.

Ne samo da je slikao, već je počeo da i prodaje svoje slike. Svoj talenat otkrio je slučajno, ali mu to nije ništa smetalo da uspešno organizuje izložbe u Rimu, Nici, Njujorku, Moskvi.

- Kada sam završio studije, nisam radio u struci - nastavlja Mirsad - živeo sam od slika. Četiri godine sam živeo u Moskvi, uradio slike za Olimpijadu, u Moskvi, što je tada bilo nezamislivo da to učini stranac. U tih nekoliko godina od slika sam zaradio oko 250.000 dolara.

Dok je Mirsad slikao po svetu, Sead je radio za američku firmu "Westinghouse" na nuklearnim centralama, a najmlađi Nedim je specijalizovao otorinolaringologiju i postao poznati svetski stručnjak.

- Pre deset godina nam je umro otac - kaže Sead. - Ostavio nam je radionicu. Porodica se sastala i tada smo odlučili nas dvojica, Mirsad i ja da preuzmem posao. Uložili smo sve što smo zaradili u inostranstvu i počeli da radimo, iako nismo nikada mislili da ćemo se tim baviti.

U deset godina razvili su posao, otvorili radionice, osvojili nove proizvode. Mirsad i Sead ulažu svaki po 50 odsto, a na isti način i dele prihode. Imaju čak i zajedničku kancelariju, u Preobraženskoj ulici. Kancelarija velika, elegantno nameštena sa dva istovetna pisaća stola, telefona, sa dve iste lampe. Sve dele bratski. Mirsad se malo više bavi trgovinom, uvozom i izvozom.

- Naš ured nazivamo Alcatraz - kaže Sead - jer najviše vremena provodimo u njemu, ovdje se rješavaju svi naši problemi. Ponekad se i posvađamo, ali brzo se pomirimo, jer treba dalje raditi. A nama je najvažnije da stalno ulažemo, proširujemo proizvodnju, osvajamo nova tržišta. Naš uspjeh je možda i u tome što možemo uvijek da se preorijentišemo na nove proizvode i to činimo kad god zatreba. Recimo, naša industrija je sada u vrlo teškom položaju, ne možemo da sarađujemo više sa onim fabrikama sa kojima smo do sada radili i, moramo da menjamo proizvodne programe.

- Mi smo već toliko zaradili da od toga mogu da žive i naša djeca - kaže Mirsad, čije slike vise i u kancelarijama njihove direkcije u Zagrebu. - Ali nama je važno da radimo, da stalno nešto novo stvaramo. Obojicu nas goni neki kreativni duh koji nam ne da mira.


Bogatašica bez bunde


Kako žive braća Pipić, sigurno u vrhu najbogatijih Jugoslovena? Ponekada ih porede sa Carringtonovima, iz "Dinastije", ali se oni ne slažu s tim, jer, kažu žive od svog rada.

- Imamo visok standard života koji smo zaista zaslužili svojim radom, ali nikada ne pretjerujemo, ne razbacujemo se - kaže Sead.

Sead živi u kući od 500 do 600 kvadrata. Supruga, koja je magistrirala farmaciju, radi i, naravno ima pomoć u kući. Jedna žena se stara o kući i kuvanju, a druga o deci.

- Moja supruga i ja odijevamo se kod poznatih italijanskih kreatora, ja kod Versacea, ona kod Ferréa. Ne činimo to iz snobizma, već što smatramo da je imidž sastavni deo poslovnog čovjeka. Sastaje se sa svjetskim poslovnim ljudima i važno je i kako smo odjeveni, moramo biti na njihovom nivou. U tom svijetu je važno sve, od toga koju pastu za zube koristiš, do čarapa koje nosiš.

Sead ima dvoja kola "mercedes 560" (jedan od najboljih i najskupljih modela ovog automobila), a njegova supruga "pežo 205 gtx". Letuju uglavnom na moru u kući Seadove tašte. On priča:

- Ne znam kada sam poslednji put išao na ljetovanje, odem samo na par dana da obiđem porodicu. Često, međutim, idem na skijanje u Švajcarsku ili na Bled gdje preko vikenda igram golf. Mogu sve sebi da priuštim u životu, ali nemam vremena. To ne znači da mi ne znamo i da uživamo u životu. Istina radimo i danju i noću, a ponekad i lagodnije živimo, jer jednom se živi. Dešava se često da večeram u Minhenu, sutradan ručam u Njujorku, ali ne činim to iz bijesa, već je to uvijek povezano sa poslom. U stvari, vrlo često znam da spojim korisno sa ugodnim. No, to nije ipak rijetko. Ne sjećam se, recimo, kada sam išao sa djecom u šetnju, a na koncerte i u pozorište idem, uglavnom, kada sam negdje vani.

Sead je odlučio da iduće jeseni pošalje 15-godišnju kćerku na školovanje u Švajcarsku, tako će je češće viđati, jer zbog posla u proseku pola godine nije u Zagrebu. A njegov stariji brat Mirsad, u duši umetnik, tvrdi da za svoje mogućnosti živi veoma skromno.

- Imam nekoliko stanova u Zagrebu, ali živim u jednom na Gornjem gradu, koji ima preko 100 kvadrata, a gornji sprat koji sada preuređujem imaće oko 250 kvadrata. Stan je lijepo opremljen sa, naravno, puno slika, najviše mojih koje nikada neću prodati.

U stanu Mirsad živi sa svojom drugom suprugom i sinom od dve i po godine. I njegovoj supruzi, koja ne radi, pomaže jedna žena za čišćenje i peglanje.

- Moja žena kuva, ja najviše volim kada ona pripremi hranu. Ona još studira i završiće fakultet, ali neće raditi, tako smo se dogovorili. Kada dođem kući, volim da me čeka svježe jelo, a ne podgrijano. Naravno, da imam malu platu, radila bi i ona kao većina naših žena.

Izbegava da kaže koliko su mu mesečna primanja, ali ne krije da ima veliku platu koja varira od uspeha na poslu. Čim nastanu problemi i on i njegov brat sami sebi smanje plate. I on se odeva kod poznatih kreatora, ali retko nosi odela i kravate. Voli ležernu, boemsku odeću, nosi kožna odela, svilene košulje. Nema automobil, ne voli da vozi, a koristi dva šofera i automobile firme. Kaže:

- Imamo pomoć u kući da bi moja supruga bila više sa djetetom, a i na taj način smo omogućili toj ženi koja dolazi da nešto zaradi. Ali bez ikakvog licemjerstva, mislim da skromno živimo. Eto, moja žena nema nijedne bunde. Voli sportsku odjeću, farmerice i tenisice...

Istina, da na poklon Mirsadova supruga dobija dijamante, da se događa da Mirsad dođe kući i kaže joj: "Nismo se dugo vidjeli zbog posla, vodim te u petak u Singapur"...

Odmor koriste najčešće u Dubrovniku u apartmanu hotela "Belvedere", koji je Mirsad dobio na korišćenje, jer hotel nije imao novaca da mu plati sliku, ali planira da sagradi ladanjsku kuću na Tajlandu.

Mirsad će još koju godinu da radi, pa da se povuče i posveti svojim najvećim ljubavima, slikanju i pisanju, a Sead je opsednut novim mašinama i poslovima. Na kraju Sead Pipić kaže:

- Postigli smo mnogo i ponosni smo. Zadovoljni smo što dobro žive i naši radnici, što u prosjeku imaju platu tri hiljade maraka, što im poklanjamo automobile i što cijenimo njihovo znanje i rad.

A Mirsad dodaje:

- Nikada ne zaboravimo siromašne, poplavljene, uvijek pomognemo. Ali pored bogatstva ni brat ni ja ne bismo bili srećni da nemamo ono najosnovnije, toplinu porodičnog života.

Napisala: Jelena Marinčić (Nada, 1991.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment