Šta piše na nadgrobnim spomenicima šminkeru, pankeru, hipiku, rokeru, hevi metalcu... (1983)

1. novembar 1983: "Đavo u paklu rocka!" - glasi vest o novom vokalnom solisti grupe Black Sabbath, čije je ime svima poznato (a naročito ljubiteljima "teškog metala" u Jugoslaviji): Ian Gillan! Isprva je zazvučalo kao dobar vic, ali sada se oglasio i sam pevač:

"Kada sam dobio poziv, bio sam iznenađen, ali to je ujedno za mene bio izazov kome nisam mogao da odolim... "

Videćemo koliko će Gillan izdržati u ovoj formaciji - a zlobnici dodaju:

"I koliko će uspeti da nauči reči pesama... "

Užas i strahota za fanove Novih fosila: Đurđica Barlović napustila je grupu! Prema prvim glasinama, bila je ogorčena na Rajka Dujmića jer je neke njegove novije pesme "poklonio" drugim pevačicama, iako je Đurđica izrazila želju da ih baš ona otpeva...

Ovo je vreme kada praznik "Noć veštica" ne znači mnogo Jugoslovenima, mada većini nije svejedno ako usred večeri ili noći ostanu u mraku zbog povremenih restrikcija struje - na šta ih preko dana televizija podseća horor telopom "Štedimo struju!" (slika sijalice, a  na njoj polovina lica devojke)...

Evo kako se tih dana na temu natpisa na nadgrobnim spomenicima našalio Alek Marjano, koji je pokušao da osmisli poslednje poruke obožavalaca različitih pravaca domaće pop rock muzike... 


Šminker



Putniče, ja sam ti u situaciji groznoj, ležim u domaćoj zemlji, a ne u uvoznoj. Isto tako ovde nema, nikakvih parfema.

Nekada sam bio sav kao papagaj šaren i lepršav, a sad je došlo dotle da ja, ne mogu da odlepršam do "Papagaja".


Rokabil



Putniče, nema tu ili ili, među odabrane spadaju samo rokabili, ja sam briljantan, mogu to o sebi da kažem,

jer kosu briljantinom mažem, a kakave peripetije doživljavam, more mani, jer ovi nedoterani i nenanamazani ismejavaju jednu tako finu osobinu.


Neoromantičar



Razočarao sam se kad sam čuo da će "Slomljena stakla", održati koncert u kulturnom centru pakla,

da idem na njihov koncert više nemam volju, jer ja, kao jedan anđelak, ne podnosim publiku đavolju,

zamisli, putniče, kako to izgleda kad groznih đavola puna sala, arlauče uz zvuke "Slomljenih stakala".


Hevi metalac



Putniče, ne shvataš da ja nisam neki metalac levi, koji pravi neke šrafove i cevi, ja sam, bre, hevi, viknem ti ga kevi, i meni je bilo ispod časti, da radim bilo šta, u bilo kojoj oblasti.

Kad sretnem boga reći ću mu da ja imam svoje svece, a to su "Sakson" i A-Ce/De-Ce.

Isto tako ću na svetog Petra dići graju, što "Divljih jagoda" i "Paklene pomorandže" nema u raju.


Hipik



Putniče, ja sam hipik, zalagao sam se da se vodi ljubav a ne rat, ali je smrt na mene imala pik, i tako ja iz čistog mira skrših vrat.

Dogodilo se to na nekoj cesti, kad nisam bio sasvim pri čistoj svesti, pa zaboravio da je pogibeljno na kolovoz sesti. 

Putniče, nadam se da ćeš me tvojim kolima povesti, jer ne mogu da mirujem u carstvu večnog mira, ja i mrtav moram da stopiram.

Hipica



I pred vojskom sam izvikivala miroljubive parole, da ljudi ne treba da ratuju nego da se vole, složi se vojska sa mnom da čovek čoveka ne treba da vređa, i u znaku solidarnosti ceo puk se na meni izređa. 

Posle sam upražnjavala fiks, ali mi se dogodio kiks: fiksnula sam malo više, i prestala da dišem.

Panker



Hteo sam da sredim nekog gada, kad iznenada, ja riknu, a nada mnom trava niknu. Umesto da ode u posetu nekom dotrajalom čiči, smrt mene opiči. Nije meni što sam ostao bez duše, nego što više nemam na šta da stavim minduše, dok gore ni poslednjoj šuši, ne fale uši.

Ovde nema ni sviranja, ni tetoviranja, ove oko mene ne mogu ni da pljunem, ni da popišam, jedino je dobro što mi kosa ne raste, pa ne moram da se šišam.


Roker



Putniče, stojiš pred spomenikom rokera, koji je dovde dotero kera, i to ne našu džukelu, nego španijel kokera.

Pošto sam ja bio na velikom motoru, dao sam keru veliku foru, ali se na jednoj krivini strmeknem, nisam stigao ni da kmeknem.

Ovde niko ne vrši popravke sitne, a na narukvici su mi popustile nitne, ništa nije ostalo ni od moje jakne, čizme su mi još dobre, ali šta to vredi kad ne mogu da se maknem.

Napisao: Alek Marjano, ilustrovao: Miloš Krnjetin (Maxi, 1983.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate