"Smrt gospodina Goluže": Reportaža sa snimanja novog filma Živka Nikolića u Bratislavi (1982)

Bratislava, februara 1982: Atmosfera je prepoznatljiva. Podseća na onu koja je bila toliko bliska dobrom starom Nušiću. Mali grad, zadojen intrigama i pohotom za vlašću. U ovom slučaju, pitanje ko će biti gradonačelnik treba da odluče poštar i njegova žena. 

U odsustvu pozorišta, za kojim ovaj bračni par žudi, oni postaju režiseri, gradić njihov mizanscen. Igraju svi dokoni, isprazni i usamljeni meštani. A takvih je mnogo. Događaji se konstruišu anonimnim pismima, proizvodi ih poštarica, a raznosi njen muž, poštar. 

Središte intriga je Anka, naravno, lepa udovica. I putnik namernik gospodin Goluža, mali uplašen čovek pred svojom prvom životnom šansom: palankom u koju slučajno zalazi, u kojoj prvi put od kada zna za sebe oseća da postoji, pravi momenat za buđenje sopstvene fašisoidnosti.

I tu napuštamo vidokrug našeg komediografa. Postajemo maštovitiji: sredina, ogrezla u svojoj jalovosti i uzaludnosti, od namernika će tražiti i nešto više od obične žrtve svojih intriga. Samu njegovu glavu. Na svečanosti kojoj prisustvuje ceo grad, pred proždrljivim provincijskim bogovima Goluža će je i položiti.

Naravno, ovo se ne dešava u Bratislavi. Mada je "Smrt gospodina Goluže", film koji se snima po istoimenoj noveli Brane Šćepanovića, inače veoma popularnog pisca u Čehoslovačkoj, glavni bratislavski događaj na petnaestom podeoku ispod nule.


Goluža sa Kolibe



Naime, u gradu, pored toga što je hladno, na osoben način je i - mrtvo. Tramvaji, glavno prevozno sredstvo Bratislave, jedna su od retkih zabava koje pruža ovaj grad. Čovek se budi tek kad ugleda pred sobom šine. Bešumnost tih gvozdenih monstruma zaista opčinjava. 

I zato, članovi naše filmske ekipe, čim se pojavi neko novi od naših, upozoravaju: "I pazite na gvozdence". I taj novi zaista pazi, a to znači odriče se koje čašice "borovičke". Da, to je "nacionalni lekoviti napitak". A on se uzima od ranog jutra, što predstavlja i najveću radost, ne znamo da li samo stranaca.

Na vrhu jednog od mnogobrojnih brežuljaka Bratislave, Kolibi, u istoimenom slovačkom filmskom preduzeću, snimaju se enterijeri filma "Smrt gospodina Goluže". Dovode nas do vrata sa natpisom "Smrt pana Goluže".

Unutra, poznata lica iz hotela, članovi naše produkcije i filmske ekipe koji na čistom  srpskohrvatskom bez problema razgovaraju sa svojim slovačkim kolegama koji im, sa svoje strane, živo uzvraćaju na čistom slovačkom. Ano, ano...

Odlazimo do ateljea. Tu je podignut Ankin dom. Građanski, kitnjast. Živko Nikolić, odrekavši se tog dana svog već tradicionalnog crnog džempera, ali ne i razbarušene grive, nervozno šetka.

- Mene interesuje taj trenutak kada se u čoveku budi neko zlo koje može da se nazove fašizmom - objašnjava Živko Nikolić svoje rediteljsko viđenje "Gospodina Goluže". - Dakle, taj tragikomičan momenat uoči rata.

Pitamo, šta je tu tragikomično?

- Obično se o pojavi zla govori kao o nekoj nesreći, ali se ono može posmatrati i iz drugog ugla, jer u tim momentima mi smo i smešni. Film ima više slojeva: može se govoriti o teskobi, o putu ka spasenju, traženju izlaza iz samog sebe, o čoveku kojim se manipuliše. Želim da se podsmevam toj nužnoj čovekovoj potrebi za tuđom nesrećom preko koje se traži sopstveno spasenje, odnosno, o toj neuspešnoj upućenosti čoveka ka razrešenju za koje niko nije našao ključ. Naravno, ni ja.

Autor "Beštija" i "Jovane Lukine", ipak, zaključuje da nije dobro govoriti o filmu koji još nije gotov iz prostog razloga što je onaj iracionalni momenat, koji uvek izmakne, i najlepši trenutak koji se dogodi u gradnji samog filma.

Pripreme za snimanje se privode kraju. 

Scenograf, član ekipe sa slovačke strane u ovoj koprodukciji "Avale-filma" i Slovenske filmove tvorbe "Koliba", Roman Rjachovski ocenjuje da ovoj filmskoj sobi jedne udovice nedostaje još neka slika. Začas se nalazi. 

Vesna Pećanac, Ankina sluškinja i desna ruka Živka Nikolića, inače i muža joj, glave obavijene neurednim kikama, poružnjena dronjavim haljinama, materinskim instinktom brine o svojoj "gazdarici".


Od teniserke do udovice



Anka, dvadesetogodišnja Savina Geršak, studentkinja iz Ljubljane, naša teniserka i fotomodel iz Štutgarta, kojoj je "Smrt gospodina Goluže" filmski debi, cvokoće od zime pod teretom šminke.

Kamera počinje da zuji. Napuštamo "Kolibu" sa Kolibe.

Tramvajem do hotela "Kijev" radi predaha i upoznavanja sa "glavnim" prolaznicima kroz Bratislavu. A ima ih u ne malom broju. Po državljanstvu su Jugosloveni, slični onima sa mnogih graničnih prelaza, bave se švercom. 

Austrija je tu, deli je istina dva kilometra duga pedantno isprepletena bodljikava žica pod naponom od 220 volti, ali to ne važi za nas. 

Jer, ko poseduje jugoslovenski pasoš, kao što je poznato, nisu mu potrebne vize, te se ta ista komplikovana granica prelazi bez teškoća. 

Prenosi se uglavnom novac radi daljih transakcija. Na ovu stranu se dolazi i zbog žena od kojih, kako reče jedan naš čovek, nigde nema jeftinijih. 

A sastajalište je tu, u hotelu "Kijev", visokoj zgradi u centru grada koju je podiglo jedno naše građevinsko preduzeće. Sve što želite da kupite ili prodate, možete da obavite ovde, u ovom utvrđenju. 

Naši zemljaci, iz svih krajeva Jugoslavije, stoje vam na usluzi i žele vam dobrodošlicu u ČSSR.


Bratislava pod borovičkom



U hotelu "Bratislava", gde je odsela naša ekipa, sve je u znaku borovičke. Ljubiša Samardžić, Goluža u filmu, za koga kažu da je odigrao jednu od svojih najboljih uloga, iskoristio je vikend da odleti do Beograda i još se nije vratio. 

Bata Kameni, čuveni kaskader i idol Beograda šezdesetih godina, čovek koji je poneo prvu "tarzanku" (frizuru) i prve kupaće gaćice sa šarom leoparda, sedi za hotelskim šankom uglavnom iz sopstvenog nezadovoljstva. U filmu je glumac, igra jednog od tri siledžije, što je za aktivnost jednog kaskadera suviše mrtav posao.

- Nikada ne bih bio glumac - kaže Bata Kameni - meni je to dosadno. Ja volim da uradim posao za pet dana i da odem.

Po hotelskim sobama Zaim Muzaferija, fotograf u filmu, inače profesor nemačkog jezika iz Visokog, Veljko Otašević, čovek koji je radio sve poslove na filmu od snimatelja do režisera, a glumi iz hobija, stari Šulja Spajić, penzionisani glumac pozorišta u Kotoru, gradu koji je svojim fasadama napuštenih kuća i praznim ulicama ponudio ono jedino što mu je ostalo: kulise gospodinu Goluži, gde su i snimljeni svi eksterijeri. 

Uz remi ubijaju vreme, čekaju svoj red za snimanje u ateljeu "Kolibe".


Znak da nešto nije u redu



Jedno je jasno, da Slovaci nisu ponudili svoje usluge i tako pokrenuli ideju o koprodukciji, ovaj film verovatno nikada ne bi bio ni snimljen. U svetu poznati kao izuzetni poslovni partneri u filmskim produkcijama, prvi posao sa Avalom-film dočekali su neverovatno organizovano i uz puno poštovanje naše filmske ekipe. 

Ipak...

- Svaka koprodukcija je znak da u sopstvenoj kinematografiji nešto nije u redu - kaže reditelj. - Po prirodi stvari mi bi trebalo sami da gradimo našu kinematografiju, bez ičije finansijske pomoći, pogotovu kad je reč o jeftinom projektu kao što je ovaj, ali mi izgleda imamo para samo za skupe. 

Koprodukcija je uvek problem: jedna zemlja ima svoje principe, druga svoje i treba uskladiti stavove. U ovom slučaju, srećom, nije bilo problema jer se radi o univerzalnom pitnju koje se tiče, koliko nas, toliko i njih. 

Lepota je ako uspete da se igrate u filmu i uvek se oseti da li ste se vi, kao neki dirigent, igrali sa svojim saradnicima ili ne. Kada je ta igra kompletna, u kadru nešto treperi. Rečju, potrebna je atmosfera, a mislim da je ovde, uz svestranu pomoć svih mojih saradnika, nje i bilo.

Napisala: Dubravka Rajh (Intervju, 1982.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment