Milojko Pantić: Kako je najbolji recitator i nesuđeni glumac postao omiljeni sportski novinar (1980)

Avgust 1980: Nema, valjda, profesije u kojoj se za kratko vreme toliko toga doživi i preživi kao u novinarstvu. Ono što novinari dožive za deset godina ljudi drugih profesija ne dožive slično ni za svih dvadeset - kaže poznati novinar Milojko Pantić...

Kada sam daleke 1959. kao učenik VI razreda Osnovne škole u malom rudarskom naselju Resavici poslao Dečjim novinama iz Gornjeg Milanovca vest da je Desanka Maksimović posetila naše mesto, i kada sam zatim od Dečjih novina dobio foto-aparat i reportersku legitimaciju, predodređena je bila moja životna sudbina. 

Naravno, to tada još nisam znao. Jer, iznad svega sam voleo glumu.

Kao prvak školske dramske sekcije maštao sam o tome da jednog dana budem i profesionalni glumac. Želeo sam da radim taj posao pa makar to bilo u nekom provincijskom pozorištu. 

I šta se dogodilo? 

Po želji roditelja posle osnovne škole morao sam da steknem diplomu, da obezbedim "parče hleba u rukama", kako su rekli, a zatim da studiram šta hoću. Tako se dogodilo da i pored averzije prema
naukama krenem za starijim bratom u Elektrotehničku školu "Nikola Tesla" i da posle četiri godine postanem elektrotehničar. 

Naravno, "svoju ljubav" nisam ostavljao. Sa Milanom Lanetom Gutovićem, danas jednim od najboljih mladih glumaca, sa Aleksandrom Mandićem, danas više nego produktivnim televizijskim i filmskim rediteljem, nastavio sam glumačku "karijeru" u dramskoj sekciji škole "Nikola Tesla". Štaviše, bio sam dva puta prvak Beograda u recitovanju za srednjoškolce.

Sve to, međutim, nije bilo dovoljno da se pređe prag Pozorišne akademije. 

Posle dva bezuspešna pokušaja da postanem student glume, setio sam se reporterske legitimacije Dečjih novina, zapravo slučajno sam je primetio prebirajući po nekim starim fotografijama i odluka je pala: studiraću novinarstvo na Fakultetu političkih nauka.

Usledile su godine napornog rada da bih nadoknadio ono što i da sam hteo nisam mogao da naučim u elektrotehničkoj školi: sociologiju, istoriju, fIlozofiju, političku ekonomiju... 

Ni čiste desetke iz svih tih predmeta nisu bile, niti će ikad biti, dovoljne da se postane novinar.

"Novinar se rađa u redakciji, a ne u školi" - rekao nam je već na prvom času profesor Sergije Lukač. 

Veđ sutradan sam otišao u Takovsku 10 i na portirnici zatražio da me primi direktor televizije. Bio je više nego ljubazan ali i iznenađen "drskošću" jednog studenta koji traži razgovor sa direktorom jedne tako važne institucije, predstavlja se i moli da bez ikakve naknade radi bilo šta, samo da bude što bliže novinarstvu i redakciji. 

Zvuči pomalo nestvarno ali je istinito: tako sam postao novinar. 

Jer, sve ostalo bila je formalnost.

Dve godine "besplatnog" svakodnevnog rada, uz nastavak studija, bile su dovoljne da konkurs za novinara sportske redakcije pretvore u formalnost.


Dva razreda visoke škole



Bilo je, naravno, i u mojih deset godina staža "sličica" za nezaborav. Tu su, na prvom mestu, Olimpijske igre u Montrealu 1976. To je uostalom nekakav vrh u poslu sportskog novinara. 

Ali ne pamtim taj događaj zbog toga. Pamtim ga zato što sam u Montrealu "završio" još dva razreda visoke škole novinarstva. Reč je, naime, o petnaestodnevnom intenzivnom druženju sa takvim asovima u mom poslu kakav je bio pokojni Radivoje Raća Marković i kakvi su i danas Dragan Nikitović i Mladen Delić.

Reč je isto tako o gorkom ali velikom iskustvu ("Novinarstvo je profesija slatke gorčine" - Miroslav Radojčić) koje smo moj kolega i vršnjak iz zagrebačke televizije Božo Sušec i ja stekli u Montrealu.

Upijao sam svaku Raćinu reč, "kupovao" sam sve što u pripremama za prenos radi Mladen, pamtio svaki detalj iz posla kojim se bavio Nikita. 

Ne može se opisati kakva je to škola primenjenog novinarstva. Dovoljno je podsetiti da sam Nikitinu školu ležernosti primenjivao u raznim emisijama, da sam Raćinu elokvenciju koristio u prenosima proslave Dana mladosti, da mi je Mladenova škola koristila i koristi u svakom prenosu...


Dvojac bez kormilara



A šta o Sušecovom i mom iskustvu? Bili smo mladi, vredni, rešeni da na Olimpijskim igrama pokažemo da smo talentovani - jednom rečju da iskoristimo šansu. Ukazano nam je poverenje da komentarišemo najteži sport za komentarisanje na televiziji - atletiku.

Spremali smo se i spremili tako da je greška u identifikaciji bilo kog od 2.000 atletičara bila isključena. I ne samo to. Naučili smo sve što se može naučiti o svakoj atletskoj disciplini da bismo koliko-toliko zadovoljili i sujetu atletskih stručnjaka. 

Ali, želeli smo i više od toga. Kao što to priliči mladim ljudima uopšte - želeli smo promene. 

Dogovorili smo se da gledaocima ne uskratimo nijednu informaciju, a da između disciplina ne ćutimo već da prenos "obogatimo" ležernim neobaveznim ćaskanjem, opservacijama, dosetkama.

I, to je bila greška. Nismo pronašli pravu meru u tome. Kritika nas je dočekala na nož. Niko više nije želeo da vidi da mi atletiku radimo besprekorno, da nijednu faktografsku niti stručnu grešku nismo napravili. Svi su se "uhvatili" za to naše neobavezno ćaskanje.

Nazvali su nas dvojcem bez kormilara, direktori su se javljali iz zemlje sa zahtevom da prestanemo sa takvim načinom rada ili da se odmah vratimo kući. 

Naravno, prestali smo, ali i danas smo ubeđeni (svakako uz normalne korekcije) da će to biti način rada nekih budućih komentatora. 

Jer, sport će kad-tad iz ove svoje prevelike "ozbiljnosti", iz pravog rata na borilištima, morati da vrati svetu i one rekreacione, relaksirajuće, zabavne komponente.


Radosti koje se pamte



Zauvek sam zapamtio radost koju sam doživeo sa košarkašicama Crvene zvezde kada su prošle godine u španskoj La Korunji osvojile titulu prvaka Evrope. 

Sa kolegom snimateljom Blagojem Topličićem pratio sam sve njihove utakmice, družio se sa tim skromnim devojkama gotovo dva meseca, upoznao sve njihove vrline, svo košarkaško umeće, gotovo se saživeo sa njima i to me je strašno opteretilo u prenosu finalne utakmice. 

Ali kada su pobedile prvaka Mađarske, radosti nije bilo kraja. Takva radost se ne zaboravlja.

Ne zaboravlja se ni druženje sa Draganom Životićem, prvakom Jugoslavije, Balkana i Mediterana na 800 metara. Ni njegovo obećanje da će, za moju ljubav, postati veliki šampion.

Ne zaboravljaju se ni sve ispovesti velikog sportiste Nenada Stekića koga neviđenim sadizmom želimo da uništimo. 

Ni česti susreti sa jednim Matom Parlovom, Kićom, Mokom, Prajom, sa Miljanićem, Džajićem, gimnastičarima iz sveta i naše zemlje i tolikim drugim velikanima sportske scene.

Sve je to lepo i nezaboravno.

Međutim, tužno je što jedna mala Nataša i još manja Ivana praktično nemaju oca, što njihova majka Jelena viđa muža češće na ekranu nego u kući. Kada su mi pričali da je to sudbina svakog novinara koji ozbiljno shvata svoju profesiju, nisam verovao. Sada kada sam se uverio, kasno je za bilo kakve promene.

Napisao: Miodrag Markuš (Zdravo!, 1980.)


Nakon završetka OI '80: Telegrami, pisma i razglednice 



Čestitke na sportskom junaštvu košarkaškima i našem Slobodanu Kačaru. Čestitamo i vama u sportskoj redakciji na uspešnom reprezentovanju događaja sa Olimpijade...

Konjički klub " Graničar " Novi Sad

Sportistima, uredniku, voditeljima i svim suradnicima Slobodne sportske srijede te suradnicima prethodnih emisija s Olimpijade čestitam na izuzetno dobroj emisiji koja bi po načinu kako je i što u njoj prikazano mogla nadigrati i pobijediti gotovo sve nesportske emisije jugoslavenske RTV, posebno one iz kulture i umjetnosti.

Maja Hribar Ožegović iz Zagreba

Druže uredniče,

Hvala na dobro vođenoj emisiji, svima koji su učestvovali na realizaciji olimpijskog programa, kao i gostu Miroslavu Radojčiću.

Tokman Miroslav, Sarajevo

Čestitam! Odlični ste!

Miro Radojčić i Milojko Pantić pravo su osveženje u ove letnje dane. Smatram da je ovo za sada najkvalitetnija i najgledanija emisija televizije u 1980. godini. Puno pozdrava.

Milica Simić, Smederevo

Ćao drugovi!

Kako ste? Jeste li dobro? Znam da jeste, a kako i ne bili posle onog trijumfa naših košarkaša. Zaista su zlatni. I zato i u ime moje prenesite im najlepše čestitke i želje da samo tako nastave. Čestitke prenesite i svim ostalim osvajačima medalja.

Čestitke upućujem i vama za iscrpne snimke sa Olimpijskih igara, a i za onako divno pripremljenu sinoćnju emisiju...

Drugarski pozdravi od gimnazijalke Sneške Semberke



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment