Avgust 1980: Nema, valjda, profesije u kojoj se za
kratko vreme toliko toga doživi i preživi kao u novinarstvu. Ono
što novinari dožive za deset godina ljudi drugih profesija ne
dožive slično ni za svih dvadeset - kaže poznati novinar Milojko
Pantić...
Kada sam daleke 1959. kao učenik VI razreda Osnovne škole u malom rudarskom naselju Resavici poslao
Dečjim novinama iz Gornjeg Milanovca vest da je Desanka Maksimović
posetila naše mesto, i kada sam zatim od Dečjih novina dobio
foto-aparat i reportersku legitimaciju, predodređena je bila moja
životna sudbina.
Naravno, to tada još nisam znao. Jer, iznad svega
sam voleo glumu.
Kao prvak školske dramske
sekcije maštao sam o tome da jednog dana budem i profesionalni
glumac. Želeo sam da radim taj posao pa makar to bilo u nekom
provincijskom pozorištu.
I šta se dogodilo?
Po želji roditelja
posle osnovne škole morao sam da steknem diplomu, da obezbedim
"parče hleba u rukama", kako su rekli, a zatim da studiram
šta hoću. Tako se dogodilo da i pored averzije prema
naukama krenem za starijim bratom u
Elektrotehničku školu "Nikola Tesla" i da posle četiri
godine postanem elektrotehničar.
Naravno, "svoju ljubav"
nisam ostavljao. Sa Milanom Lanetom Gutovićem, danas jednim od
najboljih mladih glumaca, sa Aleksandrom Mandićem, danas više nego
produktivnim televizijskim i filmskim rediteljem, nastavio sam
glumačku "karijeru" u dramskoj sekciji škole "Nikola
Tesla". Štaviše, bio sam dva puta prvak Beograda u recitovanju
za srednjoškolce.
Sve to, međutim, nije bilo dovoljno da
se pređe prag Pozorišne akademije.
Posle dva bezuspešna pokušaja
da postanem student glume, setio sam se reporterske legitimacije
Dečjih novina, zapravo slučajno sam je primetio prebirajući po
nekim starim fotografijama i odluka je pala: studiraću novinarstvo
na Fakultetu političkih nauka.
Usledile su godine napornog rada da bih
nadoknadio ono što i da sam hteo nisam mogao da naučim u
elektrotehničkoj školi: sociologiju, istoriju, fIlozofiju,
političku ekonomiju...
Ni čiste desetke iz svih tih predmeta nisu
bile, niti će ikad biti, dovoljne da se postane novinar.
"Novinar se rađa u redakciji, a
ne u školi" - rekao nam je već na prvom času profesor Sergije
Lukač.
Veđ sutradan sam otišao u Takovsku 10 i na portirnici
zatražio da me primi direktor televizije. Bio je više nego ljubazan
ali i iznenađen "drskošću" jednog studenta koji traži
razgovor sa direktorom jedne tako važne institucije, predstavlja se
i moli da bez ikakve naknade radi bilo šta, samo da bude što bliže
novinarstvu i redakciji.
Zvuči pomalo nestvarno ali je istinito:
tako sam postao novinar.
Jer, sve ostalo bila je formalnost.
Dve godine "besplatnog"
svakodnevnog rada, uz nastavak studija, bile su dovoljne da konkurs
za novinara sportske redakcije pretvore u formalnost.
Dva razreda visoke škole
Bilo je, naravno, i u mojih deset
godina staža "sličica" za nezaborav. Tu su, na prvom
mestu, Olimpijske igre u Montrealu 1976. To je uostalom nekakav vrh u
poslu sportskog novinara.
Ali ne pamtim taj događaj zbog toga.
Pamtim ga zato što sam u Montrealu "završio" još dva
razreda visoke škole novinarstva. Reč je, naime, o petnaestodnevnom
intenzivnom druženju sa takvim asovima u mom poslu kakav je bio
pokojni Radivoje Raća Marković i kakvi su i danas Dragan Nikitović i Mladen Delić.
Reč je isto tako o gorkom ali velikom iskustvu
("Novinarstvo je profesija slatke gorčine" - Miroslav Radojčić) koje
smo moj kolega i vršnjak iz zagrebačke televizije Božo Sušec i ja
stekli u Montrealu.
Upijao sam svaku Raćinu reč,
"kupovao" sam sve što u pripremama za prenos radi Mladen,
pamtio svaki detalj iz posla kojim se bavio Nikita.
Ne može se
opisati kakva je to škola primenjenog novinarstva. Dovoljno je
podsetiti da sam Nikitinu školu ležernosti primenjivao u raznim
emisijama, da sam Raćinu elokvenciju koristio u prenosima proslave
Dana mladosti, da mi je Mladenova škola koristila i koristi u svakom
prenosu...
Dvojac bez kormilara
A šta o Sušecovom i mom iskustvu?
Bili smo mladi, vredni, rešeni da na Olimpijskim igrama pokažemo da
smo talentovani - jednom rečju da iskoristimo šansu. Ukazano nam je
poverenje da komentarišemo najteži sport za komentarisanje na
televiziji - atletiku.
Spremali smo se i spremili
tako da je greška u identifikaciji bilo kog od 2.000 atletičara
bila isključena. I ne samo to. Naučili smo sve što se može
naučiti o svakoj atletskoj disciplini da bismo koliko-toliko
zadovoljili i sujetu atletskih stručnjaka.
Ali, želeli smo i više
od toga. Kao što to priliči mladim ljudima uopšte - želeli smo
promene.
Dogovorili smo se da gledaocima ne uskratimo nijednu
informaciju, a da između disciplina ne ćutimo već da prenos
"obogatimo" ležernim neobaveznim ćaskanjem,
opservacijama, dosetkama.
I, to je bila greška. Nismo pronašli
pravu meru u tome. Kritika nas je dočekala na nož. Niko više nije
želeo da vidi da mi atletiku radimo besprekorno, da nijednu
faktografsku niti stručnu grešku nismo napravili. Svi su se
"uhvatili" za to naše neobavezno ćaskanje.
Nazvali su nas
dvojcem bez kormilara, direktori su se javljali iz zemlje sa zahtevom
da prestanemo sa takvim načinom rada ili da se odmah vratimo kući.
Naravno, prestali
smo, ali i danas smo ubeđeni (svakako uz normalne korekcije) da će
to biti način rada nekih budućih komentatora.
Jer, sport će kad-tad
iz ove svoje prevelike "ozbiljnosti", iz pravog rata na
borilištima, morati da vrati svetu i one rekreacione, relaksirajuće,
zabavne komponente.
Radosti koje se pamte
Zauvek sam zapamtio radost koju sam
doživeo sa košarkašicama Crvene zvezde kada su prošle godine u
španskoj La Korunji osvojile titulu prvaka Evrope.
Sa kolegom
snimateljom Blagojem Topličićem pratio sam sve njihove utakmice,
družio se sa tim skromnim devojkama gotovo dva meseca, upoznao sve
njihove vrline, svo košarkaško umeće, gotovo se saživeo sa njima
i to me je strašno opteretilo u prenosu finalne utakmice.
Ali kada
su pobedile prvaka Mađarske, radosti nije bilo kraja. Takva radost se ne zaboravlja.
Ne zaboravlja se ni druženje sa
Draganom Životićem, prvakom Jugoslavije, Balkana i Mediterana na
800 metara. Ni njegovo obećanje da će, za moju ljubav, postati
veliki šampion.
Ne zaboravljaju se ni sve ispovesti
velikog sportiste Nenada Stekića koga neviđenim sadizmom želimo da
uništimo.
Ni česti susreti sa jednim Matom Parlovom, Kićom, Mokom,
Prajom, sa Miljanićem, Džajićem, gimnastičarima iz sveta i naše
zemlje i tolikim drugim velikanima sportske scene.
Sve je to lepo i nezaboravno.
Međutim,
tužno je što jedna mala Nataša i još manja Ivana praktično
nemaju oca, što njihova majka Jelena viđa muža češće na ekranu
nego u kući. Kada su mi pričali da je to sudbina svakog novinara
koji ozbiljno shvata svoju profesiju, nisam verovao. Sada kada sam se
uverio, kasno je za bilo kakve promene.
Napisao: Miodrag Markuš (Zdravo!, 1980.)
Nakon završetka OI '80: Telegrami, pisma i razglednice
Čestitke na sportskom junaštvu
košarkaškima i našem Slobodanu Kačaru. Čestitamo i vama u
sportskoj redakciji na uspešnom reprezentovanju događaja sa
Olimpijade...
Konjički klub " Graničar "
Novi Sad
Sportistima, uredniku, voditeljima i
svim suradnicima Slobodne sportske srijede te suradnicima prethodnih
emisija s Olimpijade čestitam na izuzetno dobroj emisiji koja bi po
načinu kako je i što u njoj prikazano mogla nadigrati i pobijediti
gotovo sve nesportske emisije jugoslavenske RTV, posebno one iz
kulture i umjetnosti.
Maja Hribar Ožegović iz Zagreba
Druže uredniče,
Hvala na dobro vođenoj emisiji, svima
koji su učestvovali na realizaciji olimpijskog programa, kao i gostu
Miroslavu Radojčiću.
Tokman Miroslav, Sarajevo
Čestitam! Odlični ste!
Miro Radojčić i Milojko Pantić pravo
su osveženje u ove letnje dane. Smatram da je ovo za sada
najkvalitetnija i najgledanija emisija televizije u 1980. godini.
Puno pozdrava.
Milica Simić, Smederevo
Ćao drugovi!
Kako ste? Jeste li dobro? Znam da
jeste, a kako i ne bili posle onog trijumfa naših košarkaša.
Zaista su zlatni. I zato i u ime moje prenesite im najlepše čestitke
i želje da samo tako nastave. Čestitke prenesite i svim ostalim
osvajačima medalja.
Čestitke upućujem i vama za iscrpne
snimke sa Olimpijskih igara, a i za onako divno pripremljenu sinoćnju
emisiju...
Drugarski pozdravi od gimnazijalke
Sneške Semberke
