Toma Zdravković '91: Ne zameram kolegama što me ne obilaze u bolnici, pevači se plaše bolesti

Jul 1991: Teško bolestan i napušten gotovo od svih Toma Zdravković već tri nedelje leži na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. 

Izvađen mu je i drugi bubreg, pa bez aparata za dijalizu ne može da živi. Svoje nevolje junački podnosi, ali mu srce ranjava to što ga do sada nijedan kolega nije posetio...

Ima li kraja mukama i nevoljama Tome Zdravkovića? Taman pomislimo da je "dotakao dno života", da niže ne može, kad se neka nova boljka navali na njegova pleća. 

Pre tri nedelje saznali smo da je Tomi, posle niza komplikacija, izvađen i drugi bubreg, te da se ovaj pevač tužnih pesama svakog trećeg dana podvrgava dijalizi.

Zaputili smo se na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu, gde Toma leži na odeljenju urologije. Pored njega zatičem suprugu Gordanu, koja ga svakodnevno obilazi, tačnije tu obitava kako bi ga negovala. Za sad Toma prilično teško podnosi dijalizu, pa smo za posetu izabrali dan, kada se odmara i oporavlja. Pomišljamo da li će susret i razgovor za njega predstavljati veliki napor, kad njegov setan osmeh odagna takvu slutnju. Toma nas uzima za ruku, dugo je ne ispušta.

- Vi ste mi jedino došli!

Ovu opasku shvatamo kao prijateljsku dobrodošlicu jer on nikada u novinarima nije gledao samo suve profesionalce, već prijatelje i obične ljude. Između reči shvatamo da postoji i prekor, kolegama jer niko od njih nije došao, da ga obiđe, a već tri nedelje je u bolnici. Ipak, Toma ih pravda.

- Nisu oni krivi, pevači se plaše bolesti, nemaju vremena za boljke. Ne pomišljaju da i njih nešto može da strefi. Uz pesmu i muziku ne misli se o ružnim stvarima. Eto, pre neki dan ovim hodnikom je prolazio Miroslav Ilić, sreo je mog brata Novicu i kada je čuo da ja tu ležim, rekao je da mu je teško zbog toga i da nema snage da me vidi tako bolesnog. Potpuno ga razumem.

Ali, zato je supruga Gordana stalno u prilici da odgovara na telefonske pozive, nekad i po celu noć. Najviše zabrinut za Tomino zdravlje je Zoran Kalezić, a javlja se i Lepa Lukić. Česti su i pozivi iz Sarajeva. Odatle je započeta i akcija da se konkretno pomogne Tomi.

- Dirnula me je pažnja Erne Perić, urednice Televizije Sarajevo. Odmah je predložila da se operišem u Sarajevu i da mi se tamo izvrši transplantacija bubrega. To, međutim, nije bilo ostvarljivo. Moj lekar, koji me sve ove godine prati dr Dušan Manojlović smatra da treba od operacije najpre da se oporavim i tek posle šest meseci da se razmotri ideja o transplantaciji. A to i neće biti baš tako jednostavno, jer kod nas ta oblast nije zakonski regulisana.

Saznajemo da se takva operacija može izvršiti u Bostonu, a za to je naravno potrebno mnogo novca. No, pre toga, Toma će morati da nabavi aparat za dijalizu kako bi po dolasku kući mogao da prečišćava krv. Slušamo i Tomin zdravstveni bilten.

- Izvađena su mi odjednom tri organa, bubreg, bešika i prostata. Pre tri godine kada mi je izvađen bubreg, mislio sam da ću poput nekih ljudi bez problema živeti sa jednim. Na žalost ni drugi nije izdržao, stvorio se tumor, sve je bilo obuhvaćeno i operacija je bila neizbežna. Eto, deset godina doktor Manojlović me je "plašio" i govorio da svoje zdravlje treba ozbiljno da čuvam, a sada se desilo da sam ja njega uplašio, zato jer mi je i život bio u pitanju!

Toma se godinama saživeo sa svojim zdravstvenim problemima. Od 1974. godine kada mu je u Americi dijagnosticiran papilon bešike, često se podvrgavao operacijama. Bolest se obnavljala. A poslednjih deset godina, i to uvek u maju, Toma je odlazio na kliniku. Prošle godine desilo se da je doživeo saobraćajnu nesreću i da je opet u maju bio u bolnici. Sudbina se sa njim surovo poigrala. Kada tumori "miruju", Toma se polomi sa kolima! Tako mu početak svakog leta ostaje u ružnom sećanju.

Da bismo uneli malo optimizma u tužnu bolničku atmosferu raspitujemo se kada će se Toma "aktivirati"? Ovaj legendarni boem nije mogao da miruje, punim srcem bavio se estradom, kafanom, vašarima, ali i kockom i životom. Na svim poljima davao se do kraja, do poslednjeg dinara...

O sebi je toliko "brinuo" da je u dertu bio spreman da izgricka i pojede čašu! Brinuo je i o nepoznatima, ženi što naplaćuje upotrebu toaleta dao bi bakšiš u visini nečije plate! Imao je faze: ozbiljnost i trezvenjaštvo smenjivali bi se sa "ludošću" i zaboravom. Dok prepričavamo neke zgode i nezgode, Toma srkuće vodu, vodeći računa da ne pretera - u toku jednog dana, izričito mu je rečeno, sme da popije samo dve čaše.

A jeste li pitali doktora koliko čaša špricera smete da popijete?

Ovo naše pitanje ga razgaljuje, ali istovremeno njegovom licu daje odlučnost. Moramo da mu verujemo kada kaže:

- Kakvo vino, kakvi špriceri, nema svrhe više! Čemu to, kada mi i voda smeta?

Tomi prija naše prisustvo. Željan je priče i šale. Ljudska reč ga okrepljuje i ohrabruje. U posetu dolazi i brat Novica, pa se govori i o rodnom selu Pečenjevici, gde još ne znaju da je Toma u bolnici. Strepe kako će majka reagovati kada iz "Sabora" vidi da joj je sin bolestan. Kada god majka Kosara pozove telefonom, snaha Gordana, ili unuk Saša, kažu joj da je Toma na putu. Zato
Toma koristi priliku da preko novina uteši majku.

- Majko, ne brini, sada je sve dobro, oporavljam se i jedva čekam da dođem u naše Pečenjevce!

Novica se šali da će njegov brat da "krene u svet" već za svetog Iliju. Toma ne veruje da će smoći snage, ali veruje da će se pridići u septembru. Dijaliza će ga u mnogome ograničavati, ali verujemo da će se sroditi i sa njom. Zar se već toliko puta nismo uverili kako kao Feniks kreće ispočetka?

Zbog toga su mnogi bili spremni da odmahnu rukom i prokomentarišu kako je Toma "folirant". Oni pravi prijatelji, izražavali su, međutim, samo divljenje i čudili se odakle mu snaga i volja da stalno pobeđuje bolest. U tom malom telu krije se džinovski duh, koji mu ne da da poklekne.

Tomi se dive i izražavaju poštovanje pevači i muzičari i iz drugih fahova. On, zapravo nikad nije bio narodnjak - bio je pevač sa dušom!

Zato mu je, čuvši za tešku bolest, Goran Bregović poručio da će čim se oporavi, napisati pesme i uraditi specijalno za njega novu ploču! Tomi je ova ideja došla kao melem na ranu. Dok nam o tome govori, često mu se prekida dah, izgleda kao da smo ga zamorili. Međutim, radi se o nečem drugom...

- Naprotiv, ovako govorim jer sam uzbuđen. A prvi put u životu desilo se da sam osetio kako mogu punim plućima da pevam. Posle operacije, dijafragma me nije pritiskala i poželeo sam kao nikad do sada da pevam, pevam... Ne, onako estradno, publici, već samo za sebe, da pevam iz sve snage, da čujem svoj glas, da isteram iz sebe svu muku i energiju koja me je ophrvala!

Napisala: Zorica Konić (Sabor, 1991.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate






No comments:

Post a Comment