Kako je snimljeno "Varljivo leto '68.": I reditelj Goran Paskaljević zauvek je izgubio svoju Ruženjku...

April 1984: Mnogi posetioci koji iziđu sa filma "Varljivo leto 68." verovatno imaju osećanje, možda ne sasvim definisano, kao da su ovaj film već jednom negde videli!

Da, dobro im je poznata ta atmosfera jedne palanke, idilični sokaci koji se crvene od muškatle, male ljudske radosti ali i male ljudske drame simpatičnih stanovnika, priključenija tri generacije jedne tipične građanske porodice, jaz između njih koji se lagano i neprimetno, ali pouzdano, širi...

... prva ljubav jednog momčića i labudova pesma jednog prpošnog starca, politika koja se uvlači kroz otvorene pendžere, dramatični događaji što se, kao kakav tamni oblak, nadvijaju nad pojedinačne sudbine, prve gorke spoznaje i prve radosti seksa ...

Ima tu malo i Felinijevog "Amarkorda", i onog divnog francuskog "starog talasa", i italijanskog neorealizma, ali od svega ponajpre one dobre, zdrave češke komedije koja se, možda najviše od svih, približila običnom smešnom malom čoveku, zbunjenom i pomalo izgubljenom u svemiru, čije zakonomernosti niti razume, niti uspeva da se odbrani od straha koji pred njima oseća.

Da li takav utisak vara? Ne, Goran Paskaljević i priznaje da je želeo da napravi nešto što će ličiti na one sjajne češke filmove iz šezdesetih godina, na dela Mencela, Formana, Hitilove, Kadara i Klosa, znači stilizovane, šarmantne komedije koje pri tom nisu samo smehu posvećene već imaju ironičan odnos prema temi o kojoj govore i neretko postižu više nego politički pamfleti na te iste teme.

Razmišljajući o tim filmovima i o vremenu kad je studirao u Pragu, zaključio je da bi ovaj film trebalo da bude njegov "homage" zlatnom periodu češke kinematografije i setio se Mencelovog filma "Varljivo leto" (kod nas prevedenog kao "Hirovito leto"), divne, pastelne, tople, humane priče.

Uz pomoć Ružice Petrović, producenta u "Avali", koja je postala kuma, film je dobio konačni naslov "Varljivo leto 68".


Onda je došla 1968.



Otuda je ovaj, kao i ostali Paskaljevićevi filmovi, uostalom kao i ostvarenja drugih praških đaka (Karanović, Marković, Grlić, kasnije Kusturica) obojen sentimentalizmom i izrazitim osećanjem za humorni detalj, za detalj uopšte, za neusiljenu metaforu, veštinom - tipičnom za češke stvaraoce - da se o grubostima govori na nežan način.

- Ali, postoji još nešto što nam je zajedničko - govori Paskaljević - a to je dobro poznavanje zanata. Mi se tamo nismo bavili lepom umetnošću, beskrajnim raspravama i seminarima, već smo se učili režiji igranog filma.

Meni je literaturu dva meseca predavao Milan Kundera, bio je to kurs o Dostojevskom, govorio je o građenju likova, o odnosu Dostojevski - film, učili smo o tome kako da izbegnemo zamke kad sami budemo režirali, kako da se izvučemo iz eventualnot škripca.

Otokar Vavra, moj profesor, nije nas kljukao estetikom nego nas je učio praktičnim stvarima: na primer, kad u jednoj sceni skidamo glumicu, da je skinemo četiri časa ranije kako bi se izbegli useci od grudnjaka na koži; kad se radi sa statistima, da to ne bude haotični pokret mase na ulici, već da se oni podele na desetine, da svaka desetina ima svog vođu...

Uza sve, maltene svakog meseca, gledali smo po jedan odličan češki film. To je moralo, naravno, da ostavi traga.

- A dušu je svako nosio sa sobom...

- Dušu nosiš ili ne nosiš, kao što je jednom rekao Drajer, koga obožavam: "Stil filma je vaša duša!"

Onda je došla prelomna 1968. godina, ona iz naslova filma, i mnogo šta se promenilo.

Samo, Paskaljević je u Pragu bio do kraja juna, završavao je prvu, najtežu godinu praške Akademije, i o studentskim demonstracijama kod nas saznavao je samo preko novina koje su stizale s nekoliko dana zakašnjenja.

Kad je doputovao u Beograd, sve je već bilo završeno. Međutim, bio je svedok onog čuvenog "praškog proleća", Dupčekovih pokušaja da stvori "socijalizam sa ljudskim likom", kako su to tamo zvali.

Šta je u dubokoj političkoj pozadini stajalo iza toga on, dabome, nije mogao ni znati ni procenjivati, ali je bio očaran navalom sloboda u štampi i govoru, bila je to bujica jednog novog duha koji je zahvatio sve, i trenuci kad češki umetnici stvaraju svoja možda najbolja dela.

Kada su ušli sovjetski tenkovi, Paskaljević opet nije na licu mesta. Bio je došao kući, na letovanje, a pridružuje mu se devojka Čehinja, s kojom provodi mesec dana na moru. Čehinja se 20. avgusta vraća u Prag - dan pre oružane intervencije!

Posle je otišla nekud i on je nikada više nije video niti išta čuo o njoj.

Baš takav detalj postoji i u filmu. Mladi Petar (Slavko Štimac) sreće muzičarku-ferijalku Ruženjku (Sanja Vejnović) i s njom doživljava prvu pravu ljubav, noć pre nego što će se ona, navrat-nanos, sa svojim ženskim orkestrom vratiti u domovinu koja doživljava teške trenutke.

Samo u daljini Petar će videti prašinu što ostaje iza točkova autobusa koji Ruženjku zauvek odvodi od njega.

Gotovo autobiografski podatak!


Deo dva života



Paskaljević tvrdi da nije jedini i da je mnoštvo detalja iz "Varljivog leta 68." istrgnuto iz njegovih, kao i uspomena scenariste filma Gordana Mihića. To je i normalno. Kad se postavljaju likovi ili rešavaju pojedine scene, scenarista i režiser moraju razumeti svoje junake, moraju znati kako bi oni reagovali. Na sreću, slično misle - već tri filma su zajedno napravili - i njihova saradnja je tekla kao po loju, mada je nastala neočekivano.

Mihićev scenario je dugo ležao u "Centar-filmu", pod naslovom "Samo jednom se živi" (kasnije je morao biti promenjen zbog Grlićevog filma "Samo jednom se ljubi") i bio je namenjen Živojinu Pavloviću.

Došlo je, međutim, do nekih nesporazuma pa je ponuđen Paskaljeviću. Ovaj je, pročitavši tekst, predložio da se priča iz savremenih dana, o odnosima deda - sin - unuk (izvrsni trio Mija Aleksić, Bata Stojković, Slavko Štimac) smesti u 1968. godinu, dodao je spomenutu mladu Čehinju i još neke sekvence (kao ona kad Petar pada iz marksizma), osećajući potrebu, kaže, da posle "Sutona" napravi film koji njega lično vezuje, koji treba da predstavlja deo njegovog života.

Dabome, nezaobilazni deo života je i politika.

- Film jeste sentimentalna komedija, ali sa političkom sadržinom, ili bar refleksima koje burna politička zbivanja tog vremena bacaju na živote glavnih junaka. Ne zaboravite, reč je o šezdeset osmoj, godini koju cela moja generacija pamti kao prelomnu, za koju smo verovali da će nešto korenito izmeniti, da će svet postati bolji. Na žalost, nije se mnogo od tada izmenilo, svet nije postao bolji i danas, posle decenije i po, prirodno je što sve to posmatram iz jednog ironičnog ugla.

- Zašto je u film ubačeno dosta dokumentarnog materijala: studentske demonstracije u Beogradu, nemiri u Latinskom kvartu, Vijetnam?

- Da bi današnji mlad gledalac, koji je te šezdeset osme imao pet godina, saznao nešto bliže o temi o kojoj, bojim se, ne zna mnogo. O šezdeset osmoj se, naročito na filmu, dugo ćutalo. Naiđe, tako, neki krizni period kod nas koji se, srećom, prevaziđe, ali mi ga odmah pokopamo umesto da ga svestrano analiziramo i izvučemo zaključke i pouke za budućnost.

Osećao sam potrebu da nešto progovorim o tome, mada mi ni na kraj pameti nije bilo da snimam film o studentskim demonstracijama; za to bi bio nužan sasvim drugačiji scenario i sasvim drugačiji režiser nego što sam ja.

Često se, vidite, sa raznih strana čuju zahtevi: budite oštri, kritični, smeli i angažovani. U suštini, iza toga stoji potreba nekih uplašenih ljudi da neko drugi umesto njih govori o izvesnim pojavama, da umesto njih kritikuje i pravi pamflete.

Ja pamflete mrzim, čak i kad su na najvišem umetničkom nivou, kao Gavrasov "Z". To nisam ja, a protiv svoje prirode ne mogu. Umetnost treba da se bavi suštinom stvari, ne faktografijom, i nije dužna da bude u službi nijedne strane.

O studentskim demonstracijama neko bi zahtevao ovakav, neko onakav film, razumete me šta hoću da kažem, i ja ne služim ničijim zahtevima već odgovaram samo sebi. "Varljivo leto 68." je, lepo se kaže, komedija, a filovana je dokumentom kao informacijom da bi gledalac lakše mogao da shvati blagu ironiju i vremensku distancu.

To je sve.


Novac sa neba



Dugo i skeptično govori Paskaljević o dvoličnosti ljudi koji drže konce u filmskim producentskim kućama širom zemlje i zbog svojih udobnih fotelja igraju ziherašku igru bez kraja. Nije siguran, kaže, da bi i kad bi se pojavio neki izrazito politički scenario, takav film ikada ugledao svetlo dana, iz skrivenog straha onih što upravljaju kinematografijom, u suštini demagoga koji jedno govore, drugo misle, treće rade.

"Kod nas se pare radije daju za gluposti nego za dobre filmove, dobar film uvek ima krvavo da se bori za publiku koja je prosto drogirana poplavom šunda i katastrofalno loših domaćih i uvoznih hitova".

Letos u Puli, kad smo se sreli, bio je duboko ojađen: upravo je saznao da od "Varljivog leta 68." neće biti ništa!

A snimanje je trebalo da počne za 25 dana, knjiga snimanja je bila već napisana. Razlog, banalan: nedostajalo je oko 300 miliona starih dinara.

- Bio sam šokiran što se "Centar film", producent svih mojih filmova, tako odnosi prema meni, da nije spreman da uloži dovoljno para, iako mu je samo te iste godine moj "Suton" doneo pola miliona dolara! Tada sam shvatio: ako producent nije u stanju da sagleda kako će pokriti film, onda svesno ulazi u rizik i tada prestaju svi pardoni i zasluge.

Ja sam, opet, verovao da imam dovoljno zasluga za ovu firmu i da zaslužujem taj rizik. Tada se, naime, nije moglo znati ovo što znamo danas - da će "Varljivo leto 68" publika u Beogradu i Zagrebu izvanredno primiti - već se verovalo da film neće biti dovoljno smešan, pa samim tim ni komunikativan i sposoban da zgrabi publiku iskvarenu najnižim nivoom novokomponovanih komedija koje su beležile ogromnu posetu.

Srećom, kasnije se ispostavilo da se gledalac rado okreće i filmu koji mu ne podilazi nego ga čini superiornim i, uz put, nagoni na razmišljanje.

Razume se, prva pomisao, s obzirom na napred izrečeno o političkom filmu, bila je da je sve to samo finta: producent, zapravo, nije želeo drugu vrstu rizika. Ali, ovog puta je zaista novac bio u pitanju: čim je pronađena potrebna suma, negde u oktobru prošle godine, film je počeo da se snima. U mukama rođen, završen je brzo, lako i sa oduševljenjem, što se na njemu i vidi.

A novac je, moglo bi se reći i bukvalno - pao s neba!

Očajan, rekosmo, što mu je film storniran, Paskaljević se u Puli popeo u avion za Beograd i, slučajno, seo pored Milana Vukosa, direktora beogradske Radio-televizije. Reč po reč, požalio se i njemu šta mu se dogodilo, Vukosa je priča zainteresovala i obećao je da će učiniti šta može.

Paskaljević mu je sutradan poslao scenario na čitanje i već posle nedelju dana je dobio odgovor: Beogradska televizija pristaje da učestvuje sa 750 miliona starih dinara, s tim da Paskaljević i Mihić, uz film, posebno napišu i snime tv-seriju od tri epizode!

Na takvu vest i "Centar film" je smesta pokrenuo mašineriju da se film snimi, što obično nije nimalo lako: projekt koji jednom padne gotovo nikad više ne ustaje iz mrtvih.

A i to se, evo, dogodilo. I sudeći po interesovanju bioskopskih gledalaca, isplatiće se i jednima i drugima.

Napisao: Slavko Lazarević (Ilustrovana, 1984.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment