35 godina Jugoslovenskog sportskog društva Partizan '80: Vreme ljubavi prema sportu, a ne novcu

Oktobar 1980: Čuveni horski uzvik sa "juga" stadiona JNA, od kojeg i bukvalno zaglunu uši, zaoriće se 4. oktobra verovatno jače nego ikad dosad. Biće to finale velike Partizanove proslave.

Trideset pet godina Jugoslovenskog sportskog društva Partizan. Velikih trideset pet godina.

Za čoveka veliko životno razdoblje. Za život sportskog kolektiva ne tako dug period. Ali, uprkos mladosti, Partizan je za sobom ostavio dug put trijumfa.

Brojevi govore: Partizan je najveće jugoslovensko sportsko društvo, ne samo po broju sportista, nego i po onome što je ostvario i osvojio u našem, evropskom i svetskom sportu. Partizan je imao 166 ekipnih prvaka Jugoslavije, a imena šampiona u pojedinačnoj konkurenciji zauzela bi valjda celu ovu stranu u novinama. Partizan je dao najviše reprezentativaca, njegovi klubovi imali su u međunarodnoj konkurenciji najviše uspeha. Šampioni nad šampionima!


Fudbaleri lepili plakate



Partizan je osnovan 4. oktobra 1945. kao sportska sekcija Centralnog Doma Jugoslovenske Armije, naredbom Vrhovnog komandanta. Istog dana formirana je fudbalska sekcija. Već 1951. društvo ima jedanaest sekcija (sportova), a istovremeno prestaje da bude isključivo klub. Sekcije prerastaju u klubove. Danas ih ima 22. U njima je okupljeno više od 4.500 članova, a uz njih je oko hiljadu sportskih radnika-amatera.

I Partizanova priča počinje od fudbala (tada smo pisali: futbal), tog, ponekad blagorodnog, ponekad prokletog sporta. Prvi sportisti koji su dobili pasoš bili su fudbaleri. Prvi su počeli da donose i uspehe. Treba li podsećati na imena Bobeka, Čajkovskog, Atanackovića, Mihajlovića, Simonovskog, Jovanovića... ?

Jedan od njih, Aleksa Atanackovnć, proveo je ceo fudbalski i radni vek u Partizanu. I upravo ovih dana oko jubileja postao je penzioner: od 1. oktobra.

- Odmah posle osnivanja igrali smo utakmice po celoj zemlji. Jedan meč neću zaboraviti,. Rekli su nam da iz Moskve dolazi CDK da igra sa nama i Crvenom zvezdom. Tada smo se još zvali Tim CDJA. Obradovali smo se, jer su u sovjetskom timu igrali i takvi asovi kao što su Bobrov i Vinogradov... 

Trebalo je reklamirati utakmicu i doneli smo odluku da Beograd oblepimo plakatima. Nas tridesetak igrača podelimo se u "trojke" i, pomoću brašna jer nije bilo lepka, najavimo utakmicu...

Sećam se da smo tu bili Bobek, Čik, Brozović, Matekalo, ja... Bili smo privrženi klubu, drugarstvo je bilo ogromno... Ništa nam nije bilo teško. 

Drugom prilikom, vraćajući se sa turneje po Belgiji, Holandiji i Luksemburgu, u avionu su nam rekli da, umesto u Beograd, letimo pravo u Skoplje, koje slavi dan oslobođenja, da odigramo utakmicu... Tako se stvarao Partizan...

Atanacković je za deset godina odigrao 368 utakmica za Partizan, a posle postao trener. Bez stadiona ni danas ne može...

Isto tako nisu mogli ni Kovačević, Šoškić, Miladinović, Galić, Bjeković, Jusufi, Čebinci. I još koliko njih...


Šest puta prvak Evrope



Samo madridski Real (u fudbalu) i beogradski Partizan (u vaterpolu) osvojili su po šest puta Kup evropskih šampiona. Domet Partizana najveći je klupski uspeh u istoriji jugoslovenskog sporta. Jedan jedini igrač koji je svih šest puta postajao šampion kontinenta je nezaboravni Đorđe Perišić (danas sekretar SFKJ). Neprekidno se takmičio od 1963. do 1976. godine, prvo kao plivač, posle kao vaterpolist. Njegovim medaljama ni broja se ne zna (152 utakmice za reprezentaciju, 66 u plivanju, preko hiljadu mečeva za Partizan):

- Bilo je to vreme vladavine Partizana u našem vaterpolu, ali ne mislim da je odlaskom moje generacije to vreme prestalo. U porodici Partizana bili smo uvek kolektiv za uzor: većina bivših igrača ostala je i kasnije u klubu. Šef stručnog štaba Vlaho Orlić od 1959. je na kormilu. 

U naše vreme Partizan se stvarao i mi, recimo, kao prvaci Evrope nismo imali uslove kakve danas klub ima. Pobeđivali smo, želeli smo uspeh iznad svega. Kasno noću odlazili smo na trening, a već posle nekoliko časova, ujutro, ponovo smo ulazili u bazen, pre početka nastave na fakultetima i školama...

Igrao sam sa četiri generacije, sve sam prošao, i lepo i teško. Na pitanje koji mi je pehar šampiona Evrope najdraži, uvek isto odgovaram: prvi zato što je bio prvi, drugi i treći - jer sam oba puta na finalnim utakmicama postigao odlučujuće golove, četvrti - zato što nisam odigrao poslednju utakmicu (bio kažnjen - gađao sudiju loptom), peti zbog visoke pobede nad OSC iz Mađarske (6:2) i šesti - zato što je to bio prvi slučaj da Kup odnese ekipa koja nije organizator finala...

Perišić ređa imena igrača i zaslužnih ljudi iz uprave: predsednika kluba Jovicu Miškovića, počasnog predsednika Vlade Bjelića, Ćurčića, Kostića, dr Brkovića, Ante Lambaše (jednog od osnivača Partizana, danas predsednika Međunarodne plivačke federacije), Mišu Radana (predsednika Komiteta FINE za vaterpolo)...


Mihine pobede u Sao Paolu



Legenda jugoslovenske atletike Franjo Mihalić danas je sekretar atletskog kluba. Mnogi od nas pamte njegove čuvene trke na dugim stazama, nezaboravna je srebrna medalja na Olimpijskim igrama u Melburnu 1976. (kao i ona u Londonu 1948. koju je u bacanju kladiva osvojio Ivan Gubijan).

A "Miha" posebno pamti pobedu na novogodišnjoj trci u Sao Paolu, 1952. i 1954:

- Daleko od Jugoslavije, a dosta naših iseljenika... Znate kakvo je to osećanje kad odete među te ljude i pokažete i njima i svima ostalima šta je Jugoslavija. Čini mi se da nisam uspevao da stanem nogama na zemlju, nosili su me, polivali i zalivali šampanjcem, grlili, ljubili. Samo po desetak minuta sam se zadržao kod jednog domaćina da bi svi stigli na red, da me vide, pipnu, da osete Jugoslovena... 

Bilo je to vreme ljubavi prema sportu. Mi se nismo njime bavili radi novca, bio sam presrećan ako sam prvak grada. A tek ono dalje, sve do Olimpijade... Naši atletičari su na ekipnom prvenstvu učestvovali i u disciplinama koje nisu njihove, samo da bi se osvojio bod više... Atletika je morala da ostane amaterska, a danas traže pare i oni koji ne vrede...

Čim se pomene šah i Partizan, odmah je tu i Svetozar Gligorić. Velemajstor crno-bele table brani crno-bele boje tri i po decenije:

- Kao novinar, igrao sam šah u Grafičaru. Ali, neki drugovi, na odsluženju vojnog roka, pozvaše me u Partizan. Višestruko sam vezan za taj kolektiv. Bio sam član teniskog i biciklističkog kluba, potpredsednik Skupštine JSD Partizan, predsednik Skupštine šah-kluba... 

U sećanju mi je zgoda iz Moskve od prošle godine: zima je tamo bila surova, živa se spustila ispod minus trideset! To je vreme kada ne može ni da se diše, kada se zamrzne reč koju izgovorite. A ja sam u Moskvu krenuo bez zimskog kaputa, u kišnom, istina postavljenom, mantilu! 

Možete da zamislite Moskovljanje kako su me gledali! Istina, tada je već bilo nešto toplije: samo minus dvadeset! I pobedio sam (Smislova) sa 1,5: 0,5. Bio je to meč protiv Burevesnika, kvalifikacije za Evropski kup...


Preteče zlatnih košarkaša



Košarkaši Partizana su svakako jedan od najuspešnijih klubova crno-belih oznaka. Ali, ovog puta nećemo ni o Kićanoviću ni o Dalipagiću. Čovek koji je najduže igrao u Partizanu, od 1957. do 1970. je Miloš Bojović, donedavno sportski novinar Politike ekspres, danas generalni direktor "Glasa":

- Od tolikih silnih utakmica, broj ne znam, pamtim svoj prvi ulazak na parket u dresu Partizana. Bilo je to u Zagrebu protiv tadašnje Lokomotive. U poluvremenu je izišao Branko Radović zbog četiri lične greške, a ja sam ga zamenio i dao do kraja osamnaest koševa! 

Ne mogu da zaboravim ni prvu Partizanovu pobedu nad Crvenom zvezdom i to na njenom terenu, na Kalemegdanu. Igrali smo: Bata Radović, Đoka Milojević, Branko Damjanović, braća Đurić, ja... Drago mi je što sam, u dresu Partizana, osvojio najveće sportsko zvanje - titulu zaslužnog sportiste Jugoslavije i dobio najveće odlikovanje - Zlatnu značku SOFK. 

Neostvarena mi je želja prvenstvo Evrope u Moskvi 1965, kada smo u finalu igrali sa Sovjetima. U postavi sa Koraćem, Trajkovićem, Daneuom i Nemanjom Đurićem, čuvao sam najopasnijeg, Alačačana. Izgubili smo sa tri-četiri koša razlike, ali se osetilo da pripremamo teren za buduće, kasnije uspehe...

Samo nekoliko sagovornika, ali koliko satkanog vremena u Partizanu. 

Na utakmici, u trci, na treningu, u znoju... Pozdravljeni salvama aplauza, ponekad ispraćeni zviždukom, svi oni su verno nosili Partizanov dres, odužujući se isto tako vernoj Partizanovoj publici koja, zbilja, nema premca u našoj zemlji.

Od Miće Jakovljevića, zaduženog za propagandu, saznali smo da trenutno 70.000 ljudi ima člansku kartu Partizana, da su organizovani u 60 klubova članova-prijatelja, da je to publika sa kojom se radi, koja dolazi na sastanke, koja bira i šalje delegate u Beograd.

A nekada, u prvim godinama posle rata, dok su fudbaleri nosili crveno-plave dresove, navijači nisu znali kako da skandiraju. Posle je tek izmišljeno ono "Partizan" (u raznim varijantama), posle su tek rođeni "crno-beli"...

Šovljanski, Vukov, Horvat, Muškatirović, Sandić, Otenhajmer, Sabolović, Šegedin, Veselin Petrović, Poredski, Dragan Stevanović, Milivoj Karakašević, Vojislav Marković, Jelena Genčić, Mirjana Mašić-Jovović, Sima Nikolić, Rudi Reno, Blažo Mijušković, Zvonko Mihajlovski, Milunka Lazarević, Trifunović, Karaklajić, Stojan Stojaković, Vojislav Tanasijević, Slobodan Petković, Slobodan Šurbanović...

I mnogi, mnogi drugi...

(TV novosti, 1980.) 


PROSLAVA: JSD Partizan proslavlja 35-godišnjicu na više načina:

★ U Vidikovcu u Beograđanki 3. oktobra otvara se izložba trofeja Partizana

★ Svečana sednica u Domu JNA zakazana je za 4. oktobar

★ Stadion JNA: pre prvenstvene utakmice Partizan-Željezničar, 4. oktobra održaće se defile svih klubova Partizana, a biće pročitana i svečana obaveza. Svi članovi-prijatelji mogu da uđu besplatno na stadion, a svi gledaoci će na ulazu dobiti zastavicu i poster fudbalskog kluba. Za buduće navijače severna tribina - besplatno.


NEUGLEDNI: Generalni sekretar JSD Partizan Žarko Zečević, nekadašnji košarkaš, prepričava sećanje predsednika Partizana Veljka Miladinovića:

- Godine 1948. košarkaši Partizana pozvani su na novogodišnji turnir u Amsterdamu. U ekipi su tada bili Loci, Engler, Marjanović, Novaković, braća Šaper... Za Evropu potpuno nepoznati, neugledni... Svi su ih dočekali sa potcenjivanjem. Na kraju turnira Partizan je bio - prvi!

★ U Partizanovim prostorijama je izuzetno skupocen pehar, osvojen za (verovatno) svetski rekord: atletičari su na jednom takmičenju u Italiji sedam godina uzastopce pobeđivali. To je bio uslov da dobiju pehar u trajno vlasništvo: pobediti sedam puta uzastopce!


TUGA: Milica Stojadinović, odbojkašica Partizana i reprezentacije, danas novinar "Partizanovog vesnika", ne može da prežali što je rasformirana (još 1968) ženska odbojkaška ekipa:

- Osam puta bile smo prvakinje Jugoslavije, tri puta smo osvajale kup maršala Tita. Danas Partizan nema žensku odbojku, što je prosto neverovatno. Razlog su, kažu, finansije. Zaboravlja se sve ono što sport donosi mladom čoveku, zaboravljeni su svi ti naši trofeji. Tužno...


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment