Ivo Daneu i Radivoj Korać, košarkaški tandem snova: Intervju pred odlazak na Olimpijske igre '68

Septembar 1968: Rim i Tokio su ostavili za sobom, sada su u Meksiko odleteli da igraju - ali i da se oproste.

Dva izuzetna asa, dva najbolja jugoslovenska košarkaša svih vremena, Ivo Daneu i Radivoj Korać igraju poslednje utakmice u državnom timu.

Oni su konačno odlučili da se zauvek rastanu od plavih dresova sa državnim grbom, koje su više od jedne decenije nosili na svojim leđima. Ivo Daneu i Radivoj Korać odlaze - ali samo iz državnog tima. Plave legendarne brojeve 10 i 5 preuzeće njihovi naslednici, ali je sigurno da će njihovim odlaskom u reprezentativnoj četi ostati velika praznina koja se možda nikad neće sasvim popuniti.


Ivo Daneu i Radivoj Korać su asovi izuzetnog kova - dve prave žive legende koje su stigle do samog svetskog vrha.

Nedavno, prilikom njihovog poslednjeg zajedničkog »bivakovanja« u Sportskom centru, vodili smo sa njima razgovor i zamolili ih da pričaju jedan o drugome.


Nikada se nismo posvađali



RADIVOJ KORAĆ »punim ustima« priča o svom drugu, prijatelju i suigraču. Na pitanje, kakav je Ivo Daneu košarkaš - riđokosi Korać odgovara:

- Najbolji koga smo imali i najbolji koga će jugoslovenska košarka ikada imati. Nisam mislio samo na njegovu igračku vrednost, već na briljantnu tehniku, virtuoznost, nepogrešive udarce, reflekse i upornost.

Korać nastavlja da opisuje svog prijatelja.

- Nikada se nas dvojica nismo posvađali. Ivo je košarkaš sa kojim najviše volim da igram, isto kao što sam voleo da igram sa Sijom Nikolićem u timu OK Beograda. Kako taj ume da »napakuje« i da pripremi šansu!...

Sad se Korać već raspričao i slikovito oživljava sve te prohujale dane.

- To je veliki prijatelj u igri. Uostalom, tvrdim, jedini koji će suigraču ukoliko ubaci uzastopno dva puta, dodati i treći i četvrti i peti put loptu da šutira, jer je jedina njegova opsesija pobeda.

On sam je u drugom planu.

Uvek u dugu riđu kosu zarastao, sada bez brade ali sa dugim i brižljivo negovanifm zulufima,

Radivoj, koji ima samo jedno odelo - i dvesta džempera, poznat da ni na prijemima ne nosi kravatu i belu košulju, nastavlja:

- Smelo tvrdim da je Daneu najzaslužniji za uspehe koje smo u protekloj deceniji postigli. Uvek je umeo da ulije samopouzdanje svima nama, da na svojim leđima iznese najveći teret najtežih mečeva, a uostalom i ona njegova dva "horog" šuta u poslednjim sekundima igre u Riu i Montevideu, koji su značill dve pobede nad timom SAD, donele su nam druga mesta i dve titule vicešampiona sveta.


Ide to sa godinama



IVO DANEU je prznica, »živac«, ne voli novinare, niti da daje intervjue, ali ikada smo zamolili da priča o Radivoju Koraću - otvorio je srce:

- Za mene je Korać pre svega veliki po svojim ljudskim kvalitetima. On je sportista u pravom smislu reči, jer je sve žrtvovao i podredio košarci za koju samo živi.

Daneu u oduševljenju nastavlja:

- Kod njega nikad nije bilo taktiziranja, ni na treningu, ni na utakmicama. Uvek je davao maksimum znanja i zalaganja, a to što možda preterano voli da daje koševe i što često puca nije zato što hoće da se istakne već zato što želi uspeh svom timu. Ja sam uvek to tako shvatao i zato sam ga »bombardovao« loptama koje je on umeo da ubacuje u koševe.

Ivo, nenadmašni kapiten divne košarkaške čete, želi da naglasi:

- Kruže glasovi da se Žule i ja ne volimo. To je prava izmišljotina, jer nikada se nismo ni sporečkali. Redovno smo imali samo jedan cilj pred sobom i zajednički smo jurišali ka njemu.

Opisuje Radivoja Koraća:

- Njegov najveći kvalitet je neverovatna brzina, i to u početnim akcijama. Sada je malo popustio, jer to ide sa godinama, ali on je još uvek bez konkurencije najbolji igrač u našem timu.

31-godišnji službenik, predstavnik Zagrebačkog velesajma u Ljubljani kaže:

- Jedina greška - to je bila njegova slaba igra u odbrani, ali to nije njegov propust, već onih koji su ga učili da igra košarku. Sada je izmenio svoj stil igre i možda je to razlog što ne daje koševe kao nekada, jer je jedan od najboljih defanzivaca. Prosto neverovatno - za mnoge ali ne i za mene.


Podvig koji nacija očekuje


KOŠARKA je prestala da bude njihova jedina opsesija. Ta velika ljubav, kojoj su poklonili celu svoju mladost, sada ih napušta. Ivo Daneu i Radivoj Korać okreću se svojoj budućnosti i priznaju da igraju svoje poslednje košarkaške dane.

Odleteli su u Meksiko svesni istine da je to njihova poslednja šansa i čvrsto rešeni da po cenu najvećih napora, kao i mnogo puta ranije, naprave podvig koji nacija od njih očekuje.

Ali, na samom ispraćaju, njihova lica nisu toliko vesela. Uglas su nam rekli:

- Plasiraćemo se između trećeg i šestog mesta.

Normalno je što nismo verovali ovakvim preretano pesimističkim izjavama, ali su zato sasvim istinita zapažanja koja Korać i Daneu daju o svojim naslednicima:

- Isuviše rano su počeli da se ponašaju kao zvezde. Međutim, do titule velikog igrača teško se stiže i potrebno je mnogo, mnogo više žrtava. Iako su tek izišli iz »pelena«, već su počeli da razmišljaju kako će svoj igrački talenat pretvoriti u novac. To je činjenica koja ih može zaustaviti, i od njih, inače veoma darovitih mladića, načiniti »srednjake«.


Rođeni u istom danu



OSTALO NAM JE još samo da im postavimo pitanje - da li u nekom od ovih poletaraca, koji koračaju njihovim stopama, vide svoje naslednike.

Ivo Daneu o »novom« Radivoju Koraću kaže:

- Ne vidim takvog igrača.

Koraća niko neće stići, čak mu se neće ni približiti, a to je zaista za mene, koji živim za košarku, i koji ću uvek s pažnjom pratiti njenu budućnost, naša tužna košarkaška istina.

Radivoj je dodao:

- Već sam rekao da se Ivo Daneu rađa jednom u sto godina! 

Ne znam da li ćemo toliko živeti da bi ga dočekali, jer među ovom novom gardom nema nijednog koji bar liči ili podseća na Daneua.

Tako su dva izuzetna asa odletela za Meksiko puni nada, želja, a i strepnji, svesni neumitne istine da je Olimpijada u dalekom Meksiku njihova »labudova pesma«.

Radivoj Korać i Ivo Daneu su »rođeni u istom danu«! Dva druga i prijatelja žele da istog dana i odu sa košarkaške pozornice, gde su predstavljali velike majstore.

Napisao: Miloš Bojović (Tempo, 1968.)






Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)