Miroslav Čitaković, najkontroverznija ličnost našeg sporta '69: Dobar ili zao? Grubijan ili mekušac?

Septembar 1969: U poslednjem prelaznom roku, zvezda transfera bio je fudbaler Proletera Nenad Bjeković, koji je itekako pojačao tim crno-belih. Bjeković naglas razmišlja: "Da bih postao veliki fudbaler - potrebni su mi samo dobri živci!"... Ipak, igrači Partizana su tih dana pogubili živce na utakmici sa Radničkim iz Kragujevca, koji ih je teško porazio (1:4), sve zahvaljujući superiornoj taktici njihovog novog trenera Dušana Nenkovića... Košarkaški reprezentativac Vladimir Cvetković žali se na poražavajući status vrhunskih sportista u Jugoslaviji: "Nemamo mogućnost da postanemo pravi profesionalci, kao na Zapadu, ali nam se ne pruža ni pomoć od države, kao u nekim drugim socijalističkim zemljama"... U centru pažnje su dve sportistkinje koje će braniti boje naše zemlje na predstojećim velikim takmičenjima: plivačica Atina Bojadži i rekorderka u bacanju koplja Nataša Urbančić... U avionskoj nesreći poginuo je velikan ringa Roki Marćano, samo nekoliko časova pre svog 46. rođendana. Ostala je legenda o apsolutnom prvaku sveta koji na profesionalnom ringu nikada nije bio pobeđen... Jedan od naših najboljih rvača Branislav Martinović odgovara na pitanje zašto rvački sport nije u Jugoslaviji popularan kao neki drugi sportovi: "Zato što se ne daje ni jedan odsto na popularizaciju rvanja. Na drugoj strani, slave se prosečni fudbaleri!" A novinaru Tempa Milanu Čabriću palo je na pamet da zabeleži priču o Martinovićevom kolegi Miroslavu Čitakoviću, za koga tvrdi da je najneobičnija osoba domaćeg sporta. Evo njegovog članka u kojem je pokušao da to i obrazloži...

"Negde u to vreme, jedan događaj samo što nije koštao života njegovu majku. Vraćajući se iz grada zatekla je u stanu mladog lava, kojega je Miroslav doveo iz cirkusa - u goste. Majka, naučena da u kući svakodnevno prima i hrani besprizornu decu, koju njen sin dovodi sa ulice, ovaj put samo što se nije onesvestila"


Ima 25 titula šampiona i mnogo prijatelja, pa ipak, niko od njih nije siguran da li je Čitaković dobar ili zao, grubijan ili mekušac, heroj ili pacer...

Poznajem ga već desetak godina. Bezbroj puta smo bili zajedno, bezbroj priča sam čuo o njemu, a uvek sam se pitao, kao što to i sada činim, ko je on? Zapravo, koja je verzija o njemu istinita ili bliža istini. U jedno sam sasvim siguran: on je najkontroverznija ličnost našeg sporta.

Za neke je nepobedivi šampion, veliki borac, izvanredan drug, kozer, simpatični mangup, boem, a za druge »nedisciplinovani sportista, pozer — jedan od onih o kojima ne treba pisati«.

U njegovoj ličnoj karti piše: Miroslav Čitaković, ulica ta i ta, broj taj i taj, Beograd. Prijatelji, a verovatno i oni drugi, zovu ga samo Čita i znaju pregršt tačnih i netačnih podataka o njemu.

Sreo sam ga pre neki dan pred ulazom u Dom omladine. Održava red na igranci i cepa karte. Rekoh mu: »Čita, želeo bih da pišem o tebi«. Odgovorio mi je, na njemu svojstven način: 

»Bolje piši o pravim sportistima. Nemoj o meni. Ja sam klošar!« 

Na moje insistiranje, odgovorio je: 

»Dobro, piši ako hoćeš, ali nemoj da se ljutiš što ne mogu da sarađujem i pomažem ti pri tome. To je moj princip. Drugari smo i verujem da ćeš me razumeti«.

Ne pokušavam da ga razumem, jer mi to nikada nije polazilo za rukom, kao, verujem, ni mnogim drugima.


Dvadeset i pet titula



- Čita? To je velika enigma — kaže Ivan Čupić, dugogodišnji Čitakovićev trener, a sada funkcioner Rvačkog saveza Jugoslavije.  - Ne znam šta zapravo da mislim o njemu. Jednostavno, ne mogu da ga potpuno shvatim. On je odličan rvač, daleko nabolji u svojoj kategoriji, ali...

Nižu se reči, događaji, priče.

Oko dvadeset i pet puta je bio šampion Jugoslavije, a 1958, 1962, 1964, 1967. i ove godine postao je državni prvak u teškoj kategoriiji grčko-rimskog stila. Do sada je dobio pun džak medalja, plaketa i diploma, ali nijednu više nema. Odmah po primitku, on ih poklanja prisutnim poznanicima i prijateljima. Priznanje i novac za njega nemaju pravu vrednost.

Sa turneja po inostranstvu nikad ništa ne donosi. Sav novac od dnevnica troši po luna parkovima, bioskopima, cirkusima. Samo jednom, 1962. godine na Festivalu u Lajpcigu, kupio je za 200 maraka (62.000 dinara) tegove za trening. Nosio ih je u torbi tokom celog puta. Međutim, kada je voz prešao našu granicu, on ih je, naočigled svih reprezentativaca i vođe puta, bacio kroz prozor, govoreći: 

- Ovi tegovi su suviše laki za mene i moje prijatelje, a da ih dam nekom »ciketanu«, nema smisla. Ovako je, ipak, najbolje.

Drugom prilikom, po povratku iz Minska (SSSR) 1967. godine, on je u vagon restoranu naručio bifteka i mleka za 40 rubalja (52.000 din.) za celokupne svoje dnevnice. Više od pola donete hrane niko nije mogao da pojede. Za te pare drugi su donosili šivaće mašine, fotoaparate, usisivače za prašinu.


Spasao trideset davljenika



Za reprezentaciju Čitaković nastupa samo kad mu se sviđa. U proleće i leto sigurno ne. Tada je po ceo dan na Savi. Već 15 godina radi kao spasilac. Samo u toku jedne sezone spasao je 30 ljudi od davljenja. Za taj pothvat dobio je novčanu nagradu i diplomu. Odavno više nema ni jedno ni drugo.

U isto vreme, provereni izvori na beogradskoj čaršiji pričaju kako je Čitaković krajem 1968. godine zaradio 3.000 dolara boreći se dva meseca u arenama Johanesburga, Londona, Pariza i Hamburga kao — kečer. Takođe, priča se, da će ove godine nastupiti na keč-turnirima po Australiji.


Slon na Trgu Republike



Njegova želja da šokira, zaprepasti, okrene sve na glavu, ostvarila se i prilikom ne tako davnog gostovanja cirkusa »Liana Nando-Rinaldo« po našoj zemlji. Čitaković se prijavio i pridružio cirkusu kao — dreser divljih zveri. Radio je nekoliko meseci. Tako je, jednom prilikom, za 20.000 dinara šetao slona, u reklamne svrhe, po Beogradu. Kada mu je dosadilo, privezao ga je za električni stub pred »Gradskom kafanom«, u samom centru grada, a sam otišao da popije voćni sok.

Negde u to vreme, jedan događaj samo što nije koštao života njegovu majku. Vraćajući se iz grada zatekla je u stanu mladog lava, kojega je Miroslav Čitaković doveo iz cirkusa — u goste. Majka, naučena da u kući svakodnevno prima i hrani besprizornu decu, koju njen sin dovodi sa ulice, ovaj put samo što se nije onesvestila.


Odličan večiti student



— Teško ga je razumeti — priča njegov stari klupski drug Branislav Martinović, reprezentativac. On je čovek sa strahovitom inteligencijom i memorijom, ali kao da neće da ih korisno upotrebi. U osmogodišnjoj školi i gimnaziji bio je uvek odličan učenik. Na Pravni fakultet upisao se 1956. a već u junu 1957. dao je sve ispite sa srednjom ocenom preko 9. 

Od tada dao je samo četiri ispita i to svaki sa ocenom 10. Ako je već izašao na ispit, onda je davao fenomenalne odgovore. U klubu i reprezentaciji uvek je stvarao fantastičan štimung, a trenirao je i borio se više od ostalih.


Uzbuna na Baltiku



Zimi, najčešće stanuje u jednoj drvenoj baraci koja, plutajući na buradima, stoji ukotvljena na Savi. Bez obzira na godišnje doba, on se uvek kupa u Savi. Hladnoća za njega kao da i ne postoji. Tako je jedne godine u januaru mesecu, na turneji po Švedskoj, napravio pravu senzaciju i uzbunu. Skočio je u ledeno Baltičko more u samoj stokholmskoj luci i plivao između ukotvljenh ratnih i trgovačkih brodova. Celokupna obalska i lučka straža bila je alarmirana.

Uvek pred odlazak na turneju, vođstvo puta je bilo u neizvesnosti kakvo će Čitaković iznenađenje da im priredi. Tako je 1966. godine pred sam polazak reprezentacije u Finsku, stigao na peron železničke stanice obučen samo u kratke pantalone i sa jedinim prtljagom pod miškama — dvema veknama hleba.

Nekad ostavlja utisak da mu je najvažniije da šokira, da bude različit od drugih, neverovatan i što je moguće manje logičan. On, koji je druge nedisciplinovane plivače pratio čamcem, opominjao, grdio, ubeđivao, vadio iz vode i vraćao zbog toga što su malo dalje otplivali, sam je priredio, prošle godine, nezapamćen prekršaj discipline i po život opasan »podvig« — skočio je sa mosta u hladnu Savu. 


Ujeo ga za koleno



Na takmičenjima bio je, naprotiv, uvek izvanredno pažljiv, fer i skroman borac, mada je i tamo znao da priredi prave čudačke seanse. Jednom prilikom, u finalu šampionata Jugoslavije, sastao se sa Bugarčićem

Ovaj daleko iskusniji i oko 10 godina stariji takmičar vodio je do 11. minute sa 3:0. Međutim, tada je Čitaković, bodren od svojih uvek prisutnih navijača, za svega pola minuta, dobio 4 boda i postao šampion. Bugarčić nikako nije mogao da se pomiri sa tom odlukom sudija, te je počeo da pred publikom i sudijama reklamira kako mu je Čitaković padmetnuo nogu. 

Čitaković, iako mu je pobeda već davno bila dodeljena, kleo se svim i svačim, pokušavajući da nekako smiri protivnika i uveri ga u svoje sportsko poštenje. Ova ubeđivanja još više su razljutila nezadovoljnog Bugarčića, koji je u jednom momentu, na putu u svlačionicu, čak i nasrnuo na svog rivala. Prisutni rvači jedva su ga smirili i obojicu takmičara otpratili do svlačionice. 

U svlačionicu, za svaki slučaj, ušao je i Branislav Martinović.

- Seli su jedan nasuprot drugog, priča Martinović. - Bila je potpuna, jeziva tišina. Nakon nekoliko minuta muka, Čita se neverovatno blago i prosto umiljato obratio Bugarčiću: »Bugarine«. Bugarčić je ćutao, duboko uvređen. Čita ga je još nekoliko puta najtoplijim i najmekšim glasom dozivao. 

Najzad, posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, Bugarčić je ipak odgovorio: 

»Šta je? Šta hoćeš?« 

Čita mu je tada pokazao jednu, nekoliko nedelja staru krasticu na kolenu i upitao ga: 

»Vidiš li to?« 

»Vidim, pa šta«?, odgovorio mu je Bugarčić. 

U tom momentu, do tada pun blagosti i molećivosti, Čita je skočio sa klupe i počeo prosto da urliče: 

»Ubiću te! Zadaviću te! Ujeo si me za koleno!«. 

U prvi mah preneražen i uplašen, Bugarčić nije mogao da se snađe, a kada je došao sebi od iznenađenja, ništa drugo nije mogao da učini nego da se nasmeje i pomiri sa svojim protivnikom.


Ko je, u stvari, Čitaković?



- Da je Čitaković ostao u poluteškoj kategoriji, bio bi jedan od najboljih jugoslovenskih rvača svih vremena, kaže Martinović. - Međutim, on to nije hteo. Razloga, možda, ima više, ali jedan od najvećih je sigurno - Petar Cucić, Čitakovićev najbolji klupski kolega. Njihove međusobne borbe, u finalu svakog šampionata i prvenstva države bile su pre sve drugo, nego borba za pobedu. 

Jedan drugoga su toliko pazili i čuvali da je to bilo neverovatno. Sećam se kad je Cucić jednom nezgodno stegao Čitakovića, koliko je bio nesrećan. Čitaković se isto tako odnosio prema njemu.

Kada je jednom u finalu prvenstva države nezgodno pritisnuo povređenu nogu Cucića, a ovaj, usled bola, legao na leđa - »tuširao se«, tada je Čita hitro podigao druga iz izgubljenog položaja, prekinuo borbu bez znaka sudije, masirao mu nogu i stalno govorio: »Cule, da li ti je bolje?« 

Sudijama nije dozvolio da meč proglase u njegovu korist. Trčao je od stola do stola i objašnjavao kako ga on nije oborio na plećke. Ova, kao i sve ostale njihove borbe, završena je nerešeno. Još tada sam znao da više neće moći dugo da se bore jedan protiv drugog. Mislim da je i Čita to znao.

Bio je i ostao enigma. Neshvatljiv za druge, možda, i za sebe. Protivrečan. Dobar i loš, grubijan i mekušac, avanturist i primeran sportista, ekscentrik i humanista, sanjar i sušti realista.

Sve to odjednom.

Napisao: Milan Čabrić (Tempo, januar 1969.)





Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)