U znak sećanja na ljubav Hatidže i Nusreta, ljudi iz okoline Jajca podigli su čuvene mlinove na Plivi

Avgust 1973: Od ovog broja, na predlog čitalaca, A-Š započinje novu seriju o nesrećnim ljubavima iz prošlosti naših naroda. 

Ove reportaže pravljene su na osnovu legendi, koje se pripovedaju u pojedinim krajevima Jugoslavije...

U znak sećanja na ljubav dvoje mladih, ljudi iz okoline Jajca podigli su osamnaest mlinova, ista kao što su bila dva Asifova, oni i danas postoje...

Ko je bio Asif?

S nešto malo pokućstva i nešto malo više dukata u nedrima, stigao je Asif Nafizandić u Jajce. Iz Travnika, gde se rodio i odrastao, i dugo služio da bi i sam postao gazda, put ga je doveo na hladnu i brzu Plivu koja, u to vreme, beše bez vodenica. 

I kako je stigao, tako se i dao na posao. Posle nekoliko meseci već su na brzoj vodi bila postavljena dva kamena pomeljara. Zadovoljan, zaljubljen u te starinske mlinove i noću ih je, krišom, nadgledao, brojeći u sebi nove i nove dukate koje će mu posao doneti. 

Ali, avaj, kao da su se neke nečastive sile urotile protiv Asifa. Isto je tako bilo i u Travniku. Umesto naroda sa žitom, pored točkova pomeljara prolazili su samo radoznalci i seoska luda Andrija ...

- Beži ludo, posao mi baksuziraš - govorio je često Asif, bacajućn kamenice na Andriju koji je, bežeći, puštao čudne i opasne krike, nalik kricima daždenjaka.

No, ni to teranje lude nije pomoglo. A kad se Jajcem proneo glas da je Andrija stradao, da su ga izgazili neki besni momci na konjima i da mu se ni groba ne zna, Asifu postade jasno kako uzrok slabog posla nije u ludaku već u samim točkovima - pomeljarima.

- Nešto tu treba menjati - govorio je sebi noću, sedeći zamišljen na obali Plive. I tako mu se jednom, iznenada, gotovo kao u snu, prikaza šta valja učiniti. Dim iz čibuka napravi neke čudne figure koje podsetiše na krov kuće i Asif sav srećan uzviknu:

- Nad točkove treba staviti nastrešnicu!

Nekoliko dana kasnije točkovi - pomeljari su bili pod krovom. I odmah posao kreće na bolje. Narod, s naramcima žita, poče da dolazi baš kao da je sam Alah nekim čarobnim štapom Asifovo imanje pretvorio u svetilište.

Vrag će ga znati da li je za tako iznenadni uspeh u poslu zaslužno samo ono malo dasaka što natkriliše točkove, ili je tu prste umešala i Asifova kći Hatidže. Ali, bilo kako bilo, u Asifovu kesu, koju vavek držaše u nedrima, dukati počeše da se slivaju vala brže nego i sama Pliva na točkove.

- Ima lepu kćer da je u celom svetu takve nema. I carevi bi je poželeli za caricu - govorili su ljudi, zastajući pred vodenicama. A Hatidže, bela i prelepa, samo je radila i kad bi je neko malo bolje zagledao obarala bi pogled na zemlju.

Jednog dana, sa svitom kakva je u to vreme najviđenije ljude pratila, na Asifovo imanje stiže Alija Selimović, bogati trgovac iz Vakufa i, posle obilnog jela i veselja, pitanja za zdravlje i razmenjivanja poklona, isprosi Hatidže za sebe.

- Mlada je. Neka još dva leta ostane kod tebe, a onda ću je voditi u Vakuf - rekao je Alija na rastanku.

Tek nedelju dana kasnije, Asif je svojoj kćeri Hatidže ispričao kojim je poslom iz Vakufa dolazio Selimović. A ona, onako bela od brašna i živa kao kremen, samo uteče u obližnji šumarak i tu se, devojački, isplaka.


Nusret je počeo da oseća izvesne noćne more 



Još u Travniku, čim je od sluge postao gazda, Asif je za sebe našao slugu. Tako to ide, sluga bez sluge ne može. Beše to tada golobradi dečak Nusret, siromašak kome otac pogibe u nekoj mehani kod Mrkonjić-Grada, u tuči, a majku mu, kasnije, ubiše lutalice, onako, iz obesti, handžarima ...

Nusret je rastao zajedno s Hatidže. Bio je od nje stariji samo nekoliko meseci. I sad, kad je posla bilo puno, radio je s njom. Prihvatao je džakove koje je ona dodavala i krišom se divio njenoj lepoti ...

Zdrav i jak, a obdaren lepotom kakvu priroda daje samo najsrećnijim muškarcima, Nusret je, baš nekako kad su podignute vodenice, počeo da oseća izvesne noćne more čije mu je poreklo bilo nepoznato. Često se bez ikakvog razloga budio, sav u znoju, preplašen nečim, i tako, kao sulud, skakao na noge. Jednom se umalo nije nagrdio bežeći iz kreveta ka vratima. Čak je i vriskao.

Sve je to trajalo dok mu se, nenadano, u vodenici, ne sretoše pogledi sa lepom Hatidže. Tog mu časa sve postade jasno!

Ljubav!

Tako ljubav dolazi, tako skola čoveka, on i ne zna šta mu je, tako ga ljubav zaveže za sile nečastive i hoće, ne retko, i u budalu da pretvara bistre mladiće. O tome je mislio Nusret i pri svakom susretu pogleda s lepom Hatidže crveneo.

- Hatidže - rekao je jednom, ne mogavši više da trpi u sebi bol koji je već naličio na prave bolesti - moram s tobom da razgovaram.

- Razgovaraj, Nusrete ...

- Dođi, Hatidže noćas u vodenicu. Dođi kad svi pospu ...

Noć baš ne beše za ljubav. Natmureno nebo pretilo je da se svakog časa otvori i sruči vodu na zemlju. A i sevalo je ...

No, Hatidže je došla.

Nisu mnogo govorili. Gledali su se. Tu, u toj noći, prisetili su se, ćutke, svih tih silnih godina koje su proveli zajedno a da gotovo ni dve reči nisu razmenili.

- Volim te, Hatidže - rekao je iznenada Nusret.

- Isprošena sam, crni Nusrete.

- Za koga, Hatidže?

- Za trgovca iz Vakufa. Za Selimovića ...

- Onog starog Selimovića ...

- Starog, Nusrete ... Moj babo ne gleda u mladost. On gleda u dukate. A Selimović ih ima više nego iko na svetu ...

Grmljavina je postajala sve jača i to probudi Asifa. S fenjerom u ruci, poplašen da mu voda ne odnese vodenice, pođe da nadgleda i pazi svoje blago. I tako, s fenjerom u ruci, zateče Hatidže sa slugom. Baš su se, već mokri od kiše, jedno drugom obećavali ...

Uvređen i besan, uvređen najpre što mu kći, gazdinska kći, obeća srce slugi, a besan, zverski besan, što izigra datu reč Selimoviću, Asif i jedno i drugo otera od kuće. 

A kako to učini - posao u vodenicama stade ... I nikad se više ne povrati.

Ljudi iz tog kraja, sećajući se ljubavi između Hatidže i Nusreta, podigoše još osamnaest istih mlinčića kao što su bila dva Asifova.

Ti mlinčići i danas, posle nekoliko vekova, postoje u Jajcu, na Plivi. A povrh njih nebo iz koga se one noći prolila strašna kiša ...

Tekst: R. Maričić (A-Š, 1973.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment