Lazar Udovički: Kako su se obučavale i delovale partizanske jedinice u španskom građanskom ratu

Jul 1982: Kada je u julu 1936. general Franko ustao protiv mlade Španske Republike, veliki broj komunista i antifašista iz celog sveta dobrovoljno se uputio ka Španiji da bi se uključio u borbu protiv pobunjenika. 

Tako se i naš sagovornik Lazar Udovički priključio jednoj grupi praških studenata, među kojima su, između ostalih, bili i Veljko Vlahović, Branko Krsmanović i Ratko Pavlović, i krenuo na dugi put do Španije. 

Svoje vatreno krštenje doživeo je u bataljonu "Dimitrov" na Harami, u februaru 1937. 

Mesec dana kasnije upućen je u Posorubio da bi tamo pohađao kurs za oficire. Posle mesec i po dana prebačen je na kurs španskog jezika, da bi sredinom leta, kao jedan od najuspešnijih učenika, bio odveden u sovjetski štab. 

Tamo je kao prevodilac dodeljen jednom sovjetskom savetniku koji je bio u grupi španskih partizana-geriljerosa.

- Međutim, to su zapravo bili diverzanti, a ne pravi partizani. Mi smo bili m teritoriji Španske Republike, i samo smo povremeno prelazili u pozadinu - kaže Udovički.

Kao pripadnik partizanskih jedinica bio je na raznim frontovima, svugde gde je to bilo potrebno. U proleće 1938. naimenovan je za komandanta jedne partizanske brigade.


Napad na Figeras



- Prva akcija koju smo izveli bio je napad na Figeras. Zašli smo u pozadinu i osvojili jedno selo istočno od Madrida. Selo smo držali oko nedelju dana i onda smo, kada su fašisti skupili veće snage, morali da se povučemo.

- Kako su bili obučavani pripadnici partizanskih jedinica?

- Škola partizanskih jedinica bila je blizu Valensije. Tamo su se pripadnici jedinica obučavali u rukovanju eksplozivima i pravljenju aparata kojim su vršene diverzije. Sve je to u ono vreme bilo konspirativno. Čak ni Španci o tome ništa nisu znali, jer po nekom shvatanju vojne taktike generalštab španske armije nije bio za stvaranje partizanskih jedinica. 

Njih je organizovala španska Partija koja ih je i flnansirala. U početku su one nosile naziv vojnih jedinica: antitenkovska, antiavionska itd., a u stvari išle na teritoriju neprijatelja. Te grupe su bile raspoređene na svim frontovima gde je bilo mogućnosti i izgleda da se ide u pozadinu neprijatelja.

- Koliko je takvih jedinica delovalo u Španiji?

- Bilo ih je četiri ili pet. Jedna je bila na Estramaduri, druga kod Kordobe, treća prema Granadi, onda ova u kojoj sam ja bio, kod Talavere, a peta je bila prema Madridu. Ovaj front prema Madridu bio je najgušći tako da ni miš nije mogao da prođe, dok je na drugim frontovima neprijatelj držao samo vrhove planina tako da ste mogli po dolinama prelaziti na neprijateljsku teritoriju.

Kada su se te jedinice dokazale, pokazala njihova korisnost i kada se malo promenila situacija u Španiji, onda su, krajem 1937, bile priznate od vlade kao sastavni deo Španske armije, dobile su činove... 

Sve te grupe su formirane u 14. korpus. Ime korpus su dali radi kamuflaže, u stvari celokupna formacija partizanskih jedinica, koje su bile pod glavnom komandom u Valenciji, bila je jačine jedne brigade ili divizije. 

Na primer, moja četa koja je brojala 130-140 ljudi se zvala brigada, bataljon se zvao divizija, a divizija - korpus. Tako da je tu bilo svega dve-tri hiljade ljudi, ali su svugde bili raspoređeni i svojim akcijama su veoma korisno delovali.

- Kako su zapravo delovale te jedinice?

- Uglavnom su se postavljale mine na železničke pruge i puteve da bi se prekidao saobraćaj. Obično je preko išla grupa od desetak ljudi od kojih je jedan deo imao zadatak da vrši zaštitu. Najčešće su dvojica postavljala aparat pod šinu, a druga dvojica na drum. 

Broj ljudi je zavisio od zadatka i dubine do koje je trebalo da se prodre. Najčešće se išlo noću i odmah vraćalo nazad. Kod Talavere smo bili veoma blizu linije koja je odvajala neprijatelja od nas, oko četiri kilometra. Mogli smo sa naše teritorije da vidimo kako tamo ide voz. 

Jednom prilikom sam tu zatekao Španca od 60-62 godine koji je bio vrlo živahan i mršav. On nam je bio vodič i pomagao nam sa velikim oduševljenjem. Pošto je bilo leto, prelazili smo preko reke koja nije bila mnogo duboka, najdublje do pojasa. 

Vodič je znao gde je prelaz moguć i tako nas je vodio preko. Kada bismo došli do druma, legli bismo na zemlju dok ne prođu neka kola i brzo pretrčavali preko.

Operacija se obično obavljala za jednu noć. Efekti eksplozija bili su različiti. Uglavnom se razvaljivala pruga i štetila lokomotiva. To je zavisilo od brzine kojom je voz prolazio. S obzirom da smo na ovom delu često vršili operacije, fašisti su postali oprezni i počeli ozbiljnije da čuvaju prugu. 

Pored ovoga su ispred voza puštali jedan vagon ili praznu lokomotivu kao probu, pa tek onda puštali voz. Tada je odlučeno da idu samo dvojica da bi se izbegli sukobi koji nisu bili sastavni deo taktike partizanskih jedinica.

Birali smo momenat kada prođe probna lokomotiva da ubacimo aparat kako bi dejstvo bilo potpunije. Pošto je pruga bila dobro čuvana, nije bilo vremena da se kopa i podmeće mina pod šine. Napravili bismo gomilu kocki od dinamita i privezali ih za detonator.

To bismo prikačili za šinu i žicu od detonatora na prugu, tako da voz napravi kontakt kada naiđe.

- Da li je u sklopu vaših akcija bilo i napada i postavljanja zaseda?

- Bilo je i toga, ali manje. Uglavnom smo obavljali akciju za noć-dve, i vraćali se. Ove jedinice se nisu mogle dugo zadržavati na neprijateljskoj teritoriji, jer bi neprijatelj mogao da ih primeti. Taktika je bila da se neprimetno ode i vrati. 

Ali bilo je i toga da smo, kada bi nas videli, morali da uzvratimo paljbu da bismo se povukli. Kod nas je bilo osnovno - da izvršimo zadatak. Jednom smo išli u akciju na sektoru Kuenke kada je naša regularna armija s fronta pokušala da zauzme jedan položaj, i u tome nije uspela. 

Kazali su nam da im mi priđemo s leđa, ali to je bilo tako utvrđeno da nikako nismo mogli da im se približimo. Tu su bile žice, ljudi su počeli da ginu, uhvatilo nas je jutro na čistini, tako da smo morali da se povučemo. Međutim, onda je naša artiljerija razbila taj položaj.


Napad na aerodrom?



Interesantna operacija u kojoj su se i Sovjeti angažovali bila je pokušaj da uništimo jedan aerodrom. Dobili smo tačne podatke o izgledu aerodroma. Koliko je velik, kakav je raspored na njemu, gde se nalazi zaštitnica, gde leže avioni i koliko ih je. U ovoj operaciji je učestvovalo oko 200 ljudi za razliku od uobičajenih u kojima je učestvovalo desetak ljudi.

Vežbali smo nedelju-dve. Ljudima su podeljeni zadaci: ko će biti leva, a ko desna zaštitnica; ko će napasti zgradu sa pilotima i oficirima, a ko će da zapaljivim bombama ide na avione. Sve je bilo lepo zamišljeno i pripremljeno.

Pošli smo noću na neprijateljsku teritoriju. Preko dana smo spavali sakriveni u šumi i čekali noć da bismo nastavili dalje. Treće noći trebalo je da izvedemo operaciju i posle probijemo fašistički front i izbijemo na našu stranu. 

Tako bismo za jednu noć obavili zadatak i vratili se kraćim putem. Ali, već prve noći smo opazili kako se po okolnim brdašcima i šumama sakupljaju i raspoređuju pojedine fašističke jedinice. Znali smo da smo prokazani. 

Fašisti su mislili da je u pitanju mala grupa, tako da smo ih mi iznenadili i potukli za par sati. Čak smo i njih 25-30 zarobili. Hteli su da nam naprave zasedu, ali smo mi njih sačekali i potukli. Pošto smo bili otkriveni, morali smo da se vratimo. 

Iako nam neke od operacija nisu u potpunosti uspele, moram da kažem da su nam diverzije i sabotaže uglavnom uvek uspevale.

- Dakle, do pravog partizanskog ratovanja nije došlo?

- Na žalost, Španska armija i vlada nisu vodile partizanski rat. Mi sada možemo da kažemo da je to bila velika šteta. Moglo se delovati u pozadini, i to bi bilo sasvim drugačije. Međutim, bilo je ukorenjeno shvatanje da se mora voditi frontovski način ratovanja, tako da se partizanski način ratovanja nije raširio. 

U suštini, to je trebalo organizovati, Republika je imala oko pola miliona vojnika i bila sabijena na jednoj teritoriji koju je držala. Mogla je ubaciti diviziju-dve u Andaluziju gde je narod bio uz nas. Republika je sem Andaluzije držala onaj deo zemlje koji je za nju i glasao. Onaj zapadni deo koji je bio za desnicu, držao je Franko. Tako je to bilo podeljeno... 

Ne znam, teško je reći zašto do partizanskog načina ratovanja nije došlo, ja sam jednom pokušao napad na tunel, ali to nije uspelo.

Vraćali smo se iz akcije u kojoj smo minirali prugu i most. Prelazili smo prugu na istom mestu na kojem smo je prešli i kada smo dolazili. Bio sam odredio jednu grupu koja je trebala da postavi aparate i da se kasnije nađemo sa druge strane.

U poslednjem momentu sam doneo odluku da pre prelaska pruge pokušamo ući u tunel i da u njemu postavimo aparate, što bi bilo veoma efikasno. Prema obaveštenjima koje su nam dali vodiči, koji su unekoliko poznavali situaciju, nedaleko od tunela, ispod pruge, nalazila se jedna kućica u kojoj je bila fašistička straža.


Šest dana i pet noći



Rasporedio sam svoje vodove i odlučio da pođemo i pokušamo savladati stražare kako bismo imali slobodan ulaz u tunel. Jedan od vojnika je trebalo da izigrava seljaka koji traži krave kako bi se približio stražaru. 

Međutim, fašisti su izgleda već bili upozoreni da smo u blizini, tako da su nas napali dok smo silazili. Otvorili smo vatru, ali smo morali da se povučemo, jer su oni bili u boljem položaju. 

Tom prilikom sam bio i lakše ranjen. Inače, na tom zadatku smo proveli šest dana i pet noći, i mislim da je to bio jedan od najlepših i najbolje izvedenih zadataka. Čak smo i dobili nagradu jer smo obavili sve određene zadatke.

- Kako ste se pripremali za zadatke?

- Ja sam na našoj teritoriji redovno vršio vežbe zauzimanja položaja, približavanja objektu napada, postavljanja zaštitnice i odstupnice. Sve smo mi to uvežbavali. Računali smo koliko je vremena potrebno za akciju kako pri postavljanju mina ne bi došlo do nesreće. 

Ali je do nesreća ipak dolazilo. Bili smo u jednoj krupnijoj akciji od sedam dana u pozadini. Obilazili smo oko Kordobe. Pa pošto tu ima više pruga i puteva, vodio sam sa sobom grupu od 120 ljudi. Postavljali smo aparate i vraćali se bliže našoj teritoriji. 

Nesreća se desila prilikom poslednje operacije. Vojnik koji je postavljao aparat nešto se zbunio i postavio ga je nezgodno tako da je buknula eksplozija. Odjednom je čovek leteo iznad nas i pao pored mene. Prihvatio sam ga i video kako mu iz grudi kulja krv. Bilo mi je jasno da je gotov.

- Da li je i neprijatelj nekada vršio diverzije u vašoj pozadini?

- Interesantno je da mi nikada nismo utvrdili nijedan slučaj da su fašistički vojnici ili diverzanti dolazili na našu teritoriju. To smo tumačili time da oni nemaju toliki broj odanih vojnika da bi ih koristili u tu svrhu.

U partizanskim jedinicama su uglavnom bili komunisti. To su bile najodabranije i najodanije jedinice. Kao dokaz mogu izneti to da je moja jedinica branila aerodrom i organizovala odbranu kada su se La Pasionarija i CK Španije povlačili sa centralnog dela fronta.

- Da li su ova iskustva korištena u narodnooslobodilačkom ratu?

- Svakako. Mi smo sve to u NOR iskoristili. Tu je bio Ilija Gromovnik koji je bio u tim jedinicama. On je čuda pravio. A i mnogi drugi: Jure Kalc u Gorskom kotaru, Ljuba Ilić u Francuskoj. 

Španski borci, a bilo ih je oko 200, bili su uzdanica u vreme dizanja ustanka. Ljudi su ih slušali jer su imali iskustva.

Razgovarao: Vlada Mates, snimio: Dragan Filipović (Extra, 1982.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment