Prodaja gramofonskih ploča '78: Koliko % od prodajne cene uzimaju pevač, kompozitor, prodavac...

April 1978: Standardni deo repertoara svakog mađioničara donedavno je predstavljalo konzumiranje gramofonske ploče.

Lepo čovek uzme ploču (onu staru, lomljivu), zagrize je, a ona mu pukne pod zubima. Zatim je dobro izmrvi i proguta. Nije baš mnogo prijatno, ali je aktraktivno i neškodljivo.

Činili su to kasnije i amateri, a ukoliko i sami želite da takvom egzibicijom fascinirate društvo, možete da probate (ako imate dobre zube i ako vam nije žao ploče).

Sa današnjom nesalomljivom pločom teško je da bi se mogao izvesti sličan podvig, ali to ne znači da mnogi zubi u nju nisu zariveni.

Tačnije rečeno: prihod od prodaje gramofonske ploče ide u mnoge džepove; mnogo više ne što bi se to na prvi pogled moglo reći.

To ćemo detaljnije razmotriti na primeru jedne LP ploče (albuma) mada iste propozicije važe i za singlove.

Najpre ono što se mora: 8% od prodajne cene uzima država u vidu poreza (V. A. T. to jest Value Added Tax). Ovo je uobičajeni procenat u mnogim državama (pre svega u Velikoj Britaniji i SAD) ali, on negde zna i da se menja u zavisnoti od broja prodatih ploča, pa time i od ukupnog prihoda koji ostvaruje.

Sada vam je verovatno jasno zašto su svojevremeno Tom Džons i "Bitlsi" dobili titule serova: država je ostvarivala ogroman prihod oporezujući njihove ploče, a o izvozu da i ne govorimo. Tih dana je engleska funta dobro stajala, a dosta zasluga za to pripada njima.

Nije uzalud protivnicima dodele ovih titula jedan član vlade odgovorio: "Oni su za ovu zemlju učinili mnogo više nego vi", a obraćao se predstavnicima engleske aristokratije koja je malo doprinosila državnom blagostanju živeći od stare slave i već stečenog bogatstva - više trošeći nego povećavajući ga.

Nije tako samo u Engleskoj, već recimo u Švedskoj. Ako su ABBA ostvarili veći prihod od "VOLVO-a", kao što kažu, onda su oni postali vodeća privredna grana ove zemlje.

Sve u svemu, izvoz ploča i prihod po osnovu poreza na ploče značajne su stavke u spoljno-trgovinskom bilansu i državnom budžetu svake razvijenije zemlje isto kao što su kod drugih: automobili, tehnologija, turizam, nafta i banane.

Lavovski deo prihoda od prodate gramofonske ploče ostaje, verovali ili ne, prodavnici ploča - odnosno prodavcu - 35 do 40%.

Nije slučaj da samo na ploči prodavci (trgovci) skidaju kajmak, tako je i kod drugih proizvoda (na primer: od 10 koliko plaćate "Džuboks", prodavcu-distrlbuteru ostaje 3 dinara odnosno 30%).

Svakako on ima velike troškove kao što su poslovno-prodajni prostor, osoblje, vozni park i sl. ali je činjenica da se on zahvaljujući stvorenoj mreži prodavnica ponaša monopolistički.

Šta god da uradite ne možete da ga zaobiđete. Doduše neki to pokušavaju, ali su kratkog daha: prodaja ploča pouzećem (porudžbenicom, direktno od proizvođača) eliminiše trgovce kao posrednike, ali će i njen tiraž biti manji jer najveći broj ploča se prodaje u specijalizovanim prodavnicama gde je možete preslušati.

Na ovakav korak se usuđuju samo poznate grupe za čiju se ploču zna da će dobro ići, ali i oni moraju da angažuju ljude za njenu ekspediciju. (Zamislite koliki je to posao upakovati recimo milion ploča i poslati ih na isto toliko adresa.

I to sve u kratkom roku, jer ni jedna od njih se ne prodaje večno već onda kada je aktuelna, a to može da bude mesec dana, pa i mnogo manje.

Kad se saberu svi troškovi onda ispadne da je možda bilo bolje ići na prodaju preko prodavnica. Zbog toga su prodavnice nužna karika u lancu proizvođač-kupac, a prodaja preko narudžbenica samo je dopunski oblik prodaje.

Uzgred, to je za diskofile i najjeftiniji način da dođu do ploče jer firme koje ih prodaju putem pošte uzimaju mnogo manji procenat nego prodavnice. Tako i oni nešto zarade, a vi jeftinije dobijete ploču.

Naravno, kada platite poštarinu i carinu, onda je sve skupa to samo nešto jeftinije. Ali, izgleda nema drugog načina da se dođe do ploče jer naše Produkcije ploča ne izdaju sve što želimo, a u inostranstvo se ne isplati putovati samo zbog ploča.

Naša produkcija ploča "Suzy" u nedostatku sopstvene prodajne mreže, najčešće koristi napred opisanu prodaju putem direktne narudžbeine, dok se ostale oslanjaju na (kakvu-takvu) distribuciju svojim kanalima.

Sledeći značajan deo prihoda ide samoj kompaniji za snimanje ploča - oko 35%. U ovom procentu su sadržani troškovi (štampanje ploče - 7%, omot i pakovanje 5%, distribucija do prodavnica - 13%), dok ostatak predstavlja profit koji kompanija ostvaruje po osnovu prodaje ploče.

U cilju povećanja svog profita, kompanija nastoji da sabije što više troškove - a to znači: što jeftinije snimiti ploču, što jednostavniji omot i što manja propaganda. Naravno, svi se trude da u odnosu troškovi - profit nađu optimum, ali zbog oprečnih odnosa po ovim pitanjima često dolazi do razlaza između kompanije koja izdaje ploču i grupe koja ju je snimila.

To je glavni razlog što sve veće grupe nastoje da osnuju sopstvenu kompaniju ploča. Pored veće slobode u izboru materijala za ploču i neograničene slobode rada u studiju, njima (umesto kompaniji) ostaje sve što preko troškova pretekne.

Na taj način, njeni članovi osim procenta, koji im po osnovu kompozitorsko-izvođačkog prava pripada, dele i profit kojeg bi inače prisvojila kompanija. Svakako, rizik je veliki da umesto toga budu na gubitku i zato se na osnivanje sopstvene kompanije odvažuju samo najveći i najpoznatiji izvođači - oni koji su već poznati budućim kupcima, a imaju dovoljno novaca da to i ostvare (opreme studio, iznajme osoblje i sl.).

Svega 13% od ukupnog prihoda ploče ide ljudima koji su je napravili - izvođačima (7%) i kompozitoru (6%). Pri tome su izvođači u najtežem položaju: njihovih 7% učešća deli se između članova grupe i njenog menadžera (on najčešće dobija isto koliko i svaki od njih).

Očevidno, kompozitorski rad se veoma isplati, a to je i razlog da su svojevremeno od "Bitlsa" za najbogatije važili Džon Lenon i Pol Mekartni jer su pored izvođačkog delili i mnogo veći kompozitorski procenat.

Takođe je jasno da članovi velikih grupa i pored milionskih tiraža jedne ploče ne mogu da očekuju da će se obogatiti. I, najzad ovi procenti su samo nekakav prosek, a umnogome zavise od toga da li grupa (gledano očima kompanije) obećava ili je beznadežna. Tako je kompanija sa "Bitlsima" na početku njihove karijere sklopila ugovor po kome im od svake snimljene singl ploče pripada jedan peni (35 para), a za album sa dvanaest kompozicija čitavo bogatstvo - 2,10 dinara!

Ovaj primer lepo ilustruje na kakve poteškoće nailazi nova nepoznata grupa pri sklapanju ugovora. To je ujedno i razlog što članovi grupe sa samo jednim hit-singlom ne mogu da očekuju da će se od nje odmah obogatiti.

Kakvi se profiti na ovaj način ostvaruju nije potrebno mnogo računati, a ovakvo monopolističko ponašanje kompanija često je bilo predmet mnogih kritika od strane muzičara. Zato nije nikakvo čudo da su grupe u usponu često menjale kompanije zbog ponuđenog većeg procenta od prodaje ploče (isto onako kao što fudbaleri menjaju klubove), a sličnih primera je izgleda bilo i kod nas.

Konačno, 6% od cene ploče su troškovi plaćanja zaštite autorskog prava ("Copyright Registration"). Ovo zbog toga što je u biznisu sa muzikom imitacija (tj. plagijat) najlakši način da neko drugi ubere plodove vašeg rada.

Da bi se to sprečilo svaki se muzički materijal zaštićuje, mada je ponekad od toga slaba vajda (propozicije o tome šta je plagijat, a šta nije veoma su fluidne). Ipak, sigurno je sigurno - pirati nikada ne spavaju, a pristup u studio kada velika grupa snima strogo je zabranjen baš zbog mogućnosti
"krađe nota" na njihovom "izvoru".

Dakle, kada platite neki album 80 dinara od njega prihoduju:


Ovi podaci se odnose na preraspodelu troškova i prihoda inostranih proizvođača gramofonskih ploča (SAD, Velika Britanija) dok sličnih podataka o poslovanju domaćih producentskih kuća nemamo.

Mnogi ih čak smatraju strogom poslovnom tajnom pa ih štite posebnim pravilnicima i sporazumima, pozivajući se na svoja samoupravna prava.

Pokušavaćemo u granicama objektivnih mogućnosti da pripremimo ilustrativni prikaz odnosa kod prosečnog izdanja neke od naših produkcija ploča. Tada će čitaocima biti jasniji odnosi i status izdavača gramofonskih ploča kod nas.

Zbog toga što napred navedeni procenti predstavljaju prosek, to je jasno da ima brojnih i znatnih odstupanja. Na primer: snimiti kompoziciju čiji je autor nepoznat (bluz, narodnu folk pesmu) pa su time troškovi plaćanja autorskog plaćanja jednaki nuli.

Slično se postiže smanjenjem broja izvođača (razloge zbog kojih je Majk Oldfild sam snimio sve instrumente u "Cevastim zvonima" treba tražiti u njegovoj genijalnosti, ali isto tako i u jasnoj rečenici da je bolje da 6% izvođačkog dela pripadne samo njemu nego da ga deli sa, recimo, Kraljevskom filharmonijom).

Ponovno izdanje neke popularne ploče lišeno je troškova snimanja, promocije i propagande jer je sve to već odavno urađeno itd.

I zato kada se piše i govori o fantastičnim tiražima neke ploče nije lako odgovoriti kuda i kome ide sva ta lova. Sigurno je da srazmerno najmanji deo ide u džepove muzičara, koji su za nju, ipak, najviše odgovorni.

Napisi o rok zvezdama milionerima samo prikrivaju milijardere u pozadini koji se smeškaju i ubiraju prihod.

Oni novac zahvataju kapom dok ga drugima daju jedva otvorenom šakom. Jednom rečju: muzičari gude, a kompanije džepare!

Napisao: Bratimir Minić (Džuboks, 1978.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment