Sterling Hayden, holivudska zvezda koja je zaplakala na Titovoj sahrani: Izveštaj za Rolling Stone

Maj 1980: Američki glumac, pisac i novinar Sterling Hayden iskoristio je najsetniju i poslednju šansu da susretne Tita - došao je na Titov pogreb, da mu se pokloni i da o tome izvesti američki časopis "Rolling Stone".

"Lutalica" je naziv Haydenove prve, i po starom pravilu, autobiografske knjige. Teško da je mogao samokritičnije da se naslovi sopstveni život, koji Hayden iz New Jerseyja živi kao glumac i pisac, komandos i mornar, sobar i bivši idol šiparica širom Amerike, veliki pešak i - upola Francuz.

Kao slobodan novinar i, kako bi najradije sam rekao - slobodan čovek.

"Kako sam otišao da se borim sa jugoslovenskim partizanima? E, duga priča, ne znam odakle da počnem", reći će na terasi hotela "Slavija" Sterling Hayden, dubokim i dramatičnim glasom, u gestu koji, posle pedesetak filmskih uloga, skreće pažnju okoline na sebe.

Onda sledi duga priča, puna viskija, dolara, holivudskih lepotica i "glamura", ali i bunta prema klišeu, otpora "fabrici snova", koja tipizira uloge koliko i sam život filmskih glumaca. Tako je 1940. Hayden doneo odluku da ide u marince.

"U drugom svetskom ratu u Sjedinjenim Državama bilo je dosta izolacionista koji su govorili: "Rat - to je Evropa, Azija. To je Nemačka, Italija, Rusija. Zašto bismo se mi borili?"

Hayden je ipak osetio građansku i ljudsku dužnost da u tom ratu bude na strani pravičnosti i humanosti. Prijavio se za rat, želeći da služi bez uniforme i bez gvozdene ratničke discipline, kojima bi se teško pokorila njegova neformalna priroda.

U to vreme Amerikanci su upravo trenirali gerilce za upad u Grčku. Hayden se našao u Engleskoj, gde je vežbao skakanje padobranom, a u Grčkoj je prvi put čuo za Tita.

"Te 1941. nismo znali za Tita, znali smo samo za Mihailovića. O njima, tim "slavnim četnicima" prikazivani su filmovi širom Amerike."


Šta čovek mora



Iz Grčke je Hayden pod imenom Johna Hamiltona ("Hteo sam da ne budem glumac, da se borim kao običan, anoniman vojnik") prebačen u Bari, gde je u bolnici bilo dosta ranjenih jugoslovenskih partizana.

"Upoznao sam divnog čoveka, zvao se Makijedo, negde sa vaših ostrva. Partizani su imali oko 25 starih teretnih brodova. U Monopoliju sam dobio nešto kao štab sa 800 partizana, većinom ranjenih, koji su se oporavljali pre nego što će se vratiti u Jugoslaviju. Stalno smo bili u blizini tih prokletih Nemaca sa "štukama".

Sve je to moja prva knjiga. Da se razumemo: partizani su ratovali, a mi smo bili kao počasni gosti. Brinuli su se vrlo o nama, kao da smo bili sve vreme u hotelu. Imao sam nekog Amerikanca iz Clevelanda, Pittsburgha, Chicaga ili tako nekog mesta gde ima mnogo Jugoslovena, koji je govorio vaš jezik. I posada mi je bila jugoslovenska.

Ne znam tačno kuda smo išli, noću bi nas seljaci prebacivali, plovili bismo po mraku, a danju smo sekli granje i sakrivali brodove od Nemaca. Neki Vojislav Ivošević, divan čovek, mislim da je bio sa Raba, mnogo mi je pomagao.

Uopšte, veoma smo se lepo slagali sa partizanima. Sa Nemcima smo imali okršaje oko Korčule, Raba, Dugog Otoka."

U Haydenovo sećanje dolazi jedan Božić, koji su proslavljali američki komandosi na brodu. U zdravici Hayden je rekao da ga duh partizana podseća na američku revoluciju. Po onome što je čitao, mora da je ista snaga pokretala ljude, koji su izveli revoluciju. To je snažilo osećanje drugarstva.

Po završetku rata, Hayden i njegovi drugari Tofty i Hugh napisali su knjigu o partizanima.

U Washingtonu, u našoj ambasadi, uručen im je Titov orden zasluga za narod, a od Sjedinjenih Država dobili su Srebrnu zvezdu.

"Kada sam na Titovoj sahrani neki dan čuo posmrtni marš, nisam mogao da ne zaplačem. U ratu smo, uvek noću, krijući se od Nemaca, sahranjivali one koji su danju ginuli. Neko je vojničkim rogom pokušavao da svira upravo taj marš.

Gledao sam sada te stare partizane u povorci, narodne heroje, njihova tvrda lica. Napravio sam mnogo fotografija. U ratu se nađu najčešće obični, osećajni ljudi, kao što smo vi i ja, ali, ponekad dođe i neko ko je gigant, kao Tito. Tito je ono što bi čovek morao da bude."


Drum je - dom



Protivno zakonima svoga društva, na vrhuncu slave i moći, Hayden je negde šezdesetih godina ponovo napustio Hollywood. Gotovo sa ponosom kaže da nema novca u banci, da sve što zaradi potroši na život, na jedan od 17 brodova, koliko ih je imao u životu, na putovanja.

Kuću nikad nije imao, drum mu je dom. Od udobnog života na Beverly Hillsu, on više voli putovanja, krstarenje južnim morima, neizvesnost, odiseje.

"Bio sam u Parizu, u svom brodu na sred Sene, kada sam čuo za Titovu bolest. Kako nisam imao novca, pokušao sam da ga dobijem od prijatelja, ali danas je vrlo teško pozajmiti novac. Svako se boji. Nisam imao ni za avionsku kartu.

Onda se pojavila neka žena-producent, koja u avgustu hoće da snimi sa mnom film i - ponudila mi kartu. Nećkao sam se, ali kad je njena sekretarica telefonirala da me karta čeka, rekao sam prijatelju: "Zovi mi taksi!" I, evo me!"

Dok kroz crvenkaste naočare, koje pojačavaju dramatičnost pejzaža gleda zalazak sunca, Hayden napominje misao američkog filozofa Henryja Davida Thoreaua, koji savetuje da, i kad je najteže, najkomplikovanije i bez para, treba slediti liniju svog srca i krenuti, pa će sve biti u redu.

"Ceo moj život prolazi u tome; pođi, prateći liniju svog srca. Spojeno sa srećom koja me prati, ja ipak mislim da vodim slobodan život", veruje Hayden.

Napisala: Milena Dražić (Osmica, 1980.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment