Jovan Udicki: "Sretan Božić" / Priča objavljena u novosadskim Dečijim novinama, januara 1925.

Božić je.

Tamo na kraju varoši, u jednoj kućici, u sobici iz dvorišta, rano se probudila jedna žena i ne znajući koliko je sati. 

Ustala je rano, jer je Božić. 

Izašla je napolje i pogledala u zvezdano nebo. Na nebu su zvezde divno treptale, kao da su htele tim svojim treptanjam da uveličaju to jutro, koje svetu nosi poticaj za mir i ljubav.

- Probudiću ga...

Ove su se reči odnosile na njezina sinčića Božu.

Sinoć, kad je legao, rekao je majci:

"Mamice, zvali su me na mnogo mesta da budem polaženik, a ja volim s tobom. Neka mi nemamo prase za Božić. Valjda je samo onda Božić, kad se jede i pije! "Ko nije zadovoljan s malim nije ni s velikim," - kaže svet. Ja sam najzadovoljniji kad sam s tobom, pa makar kako mi bilo. Hoćeš me samo u jutro probuditi, da idem na jutrenje?..."

- Daleko je crkva, sine, a napolju je zima. Kako ćeš da ideš? Dok budeš stariji ići ćeš... - rekla mu je mama.

"Neka je daleko! Neka je zima! Pusti ti samo mene!"

Zato ga je mama probudila. On je veseo ustao i obukao se. Nije na njemu ništa novo, ali je sve čisto i čitavo. Nije mogao da dobije novo, jer majka toliko zarađuje tek da se živi. A oca nema. On ga malo pamti, tek po pričanju.

Majci, kao svakoj majci, žao je što i njeno dete nije ponovljeno od glave do pete, ali mu to ne spominje, a ni on se ne žali. On je zadovoljan.

Ona ga je ispratila na vrata i poljubila ga. Pravo se uputio crkvi, potrčkavajući i tociljajući se po klizavim stazama.

Kroz prozore viđala se svetlost.

Negde se vidi kandilo u tanjiriću sa zasejanim zelenim žitom, a negde svetlost od svetiljke. Čuje se po negde žagor, a po negde i pevanje božićnih pesama. Na ulici se, - za čudo, - niko nije viđao, što je Boži čudnovato izgledalo.

Još se ni zvona nisu čula, a što se nisu čula može da bude, jer se kod njihove kuće ne čuju zvona.

"Al' će biti lepo u crkvi! Tamo ima svaki pristupa, i sirotan i bogataš. Tamo je pravi Božić"... - mislio je putem, dok nije stigao do crkve. 

Kad je stigao, crkva je bila još zatvorena. Svuda je mrak. Boža je mnogo poranio. U crkvu nije mogao. U porti je bila jedna klupa, na kojoj su obično starci sedeli i razgovarali pre službe i večernja. 

Seo je na nju i čekao je, da se crkva otvori. Nadao se da će to skoro biti. Sedeći tako, mislio je, mislio...

Ni žive duše.

Osetio je kao da mu oko glave nešto šušti.

"Šta je to?" - pitao je.

Niko mu ništa ne odgovori.

Najedan put se pred njim zasija jedna velika svetlost. Iz te svetlosti izađoše anđeli i on lepo jasno i razgovetno začu njihovu pesmu:

"Slava Bogu na visini i na zemlji mir među ljudima dobra volja." Baš kao što je učio u školi.

I pred njega stade jedan lepi čovek, onakav isti kao njegov pokojni tata, kako ga je on zapamtio. Uze ga za ruku i odvede. Odvede ga u jednu divnu kućicu. U toj kućici vide čudo neviđeno: vide Sina Božjega na krilu svoje majke, Bogomajke. On mu se približi, a dete s majčina krila toplo ga pomilova ručicom po obrazu.

- Hej, mali, ko si? - ču se starački glas deda Jefte zvonara.

Boža se trže. Bio je zaspao s rukama u špagovima i uvučen s vratom i glavom u ogrlicu. U snu je video pravi Božić. On ga je sanjao. Ko je bio onaj lepi čovek? Sigurno njegov tata. To je za Božu bila još veća radost.

- Hajde, čedo drago, da mi pomogneš, da zvonimo! - pozva ga deda Jefta.

"Hoću!" - skoči radosno Boža i uputi se za deda Jeftom.

Deda Jefta mu dade uže u ruke i on ga povuče, i zvono zazvoni tanko glasovito i kao da se iz zvuka dalo razumeti: "Hristos se rodi!" 

Deda Jefta nastavi obema rukama da vuče druga dva zvona, jednom jedno, a drugom drugo. I zvona oglasiše Božić.

U tome trenutku zamislio je Boža sebe na jednom velikom delu. Posle onoga sna, on se osetio u pravu da svetu zvonom objavi da se rodio Spasitelj Sveta, jer je to u snu svojim rođenim očima video.

Zvona su brujala svečanim glasom, kao da su i ona osećala ono, što oseća Boža, jer oni koji su ih vukli, vukli su ih s osećajima neobične radosti.

I deda Jefta neobično se radovao jer je video maloga Božu u jednoj sretnoj ulozi, pa mu je milo bilo, što mu je učinio toliku radost.

Boža beše srećniji no iko, jer božićna zvona u svakoj živoj duši raspaljuju radost i sreću, - što je Božić. Na ta zvona, na njihov glas ustaju, ljube se i mirbože i vukući zvono kao da gleda, da se na sve strane samo ljube i grle, kako sija svima radost na licu, i kao da čuje uz brujanje zvona i pevanje pesama slave i hvale.

O, kako je srećan mali Boža! Učestvujući na opštoj sreći i radosti, on je zaista slavio celim bićem svojim u srcu i duši pravi i istinski Božić, onako kako treba da se slavi, i da ga slavi svaki.

Ulicom je skakutao od milja i sreće, kad se vraćao kući, što će majci moći da puno priča o svojoj sreći i radosti i da joj pozdravi sretan Božić.

Jovan Udicki, Srem. Mitrovica 1925. (Dečije novine, januar 1925.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate