Viktorija, povodom debi albuma "Spavaćeš sam": Pustila je svoj glas iz grla - divlje i snažno... (1988)

Septembar 1988: Kao devojčica, sa nestrpljenjem je iščekivala svaki koncert. Ponosila se zbirkom autograma svojih omijenih muzičkih junaka. Odlazila je u muzičku školu i stalno, stalno pevala. Muzika se, a da ona to nije primetila, potpuno uselila u njen život. 

Razne melodije, grupe i stilovi, različiti manje ili više uspešni projekti ali uvek - muzika. 

Onda je, jednog dana, odlučila da stvari čvrsto uzme u svoje ruke. 

Sa svežinom i poletom tinejdžerke i šarmom i iskustvom zrele žene, obučena u crnu kožnu jaknu i okićena nitnama, pustila je svoj glas iz grla - divlje i snažno i uz pomoć producenta Theodora Yannija, svog nekadašnjeg idola a sadašnjeg kolege Bore Đorđevića i čitavog niza rock’n’roll drugara snimila svoj debi-album. 

Posle dve godine upornosti i rada pločom "Spavaćeš sam" započinje novo muzičko poglavlje u životu ove istrajne i energične pevačice. 

Ona je Viktorija.


*****



- Nisam očekivala da će se toliko dobrih muzičara okupiti da mi pomogne pri stvaranju ove ploče. Kada sam počela da pripremam ploču nisam imala bend. Zato sam, prilično skeptično i gotovo bojažljivo, zamolila neke ljude da mi pomognu. 

Tako su se tu našli i Bora, i Kiki, i Laza, i Džibo, Toca, Saja, Rex, Milan, Bojan... 

Iznenadila me je njihova pozitivna reakcija ne zato sto ne držim dovoljno do sebe već zato što jako držim do ljudi koji su u ovom poslu. Uvek sam imala određenog respekta prema onome ko je prvi, ko je drugi, treći. Za mene su najbolji uvek bili najbolji. 

I danas, ne kažem da imam neku frku od zvezda ali imam onu dozu poštovanja koju sam imala i pre. Nema tu onog: sad smo mi na ti, pa smo i na ravnoj nozi. Nikada ne možemo biti na ravnoj nozi. Tačno se zna ko je šta uradio, a ja strašno poštujem taj minuli rad. 

Puno mi znači što su svi ti ljudi prihvatili da mi pomognu. Meni je to bila potvrda da je ono što radim nešto dobro, jer ako su svi oni utrošili svoje vreme, radili i stali iza svega toga, onda to nije nešto bez veze. 

Međutim, imam utisak da njima nije još sasvim jasno šta su radili. Verujem da su skeptični i da nisu sigurni da li će to da prođe i kako će da prođe.

U dosadašnjoj praksi to baš i nije prolazilo. 

Bilo je kod nas, tu i tamo, žena u rock'n'rollu, ali nijedna nije isterala stvar do kraja. Pa čak i u nekim svetskim okvirima nijedna žena nije u rock'n'rollu napravila takav posao kakav su pravili neki muškarci. Recimo Madona ili Vitni - one su napravile dobar posao, ali ne sa rock'n'rollom već sa čistim popom, sa disco muzikom. 

Pa čak i Tina Turner, koja je od svih najviše oličenje rock'n'rolla, stalno koketira sa disco i pop zvukom. Taj ordinarni, ženski rock'n'roll teško prolazi. 

Govorim ovo i zbog toga što će se verovatno neko zapitati zašto sve pesme nisu tako žestoke kao "Šarene ulice". Upravo zato što je neophodno napraviti neku ravnotežu između sopstvenih želja i zahteva muzičke produkcije. 

"Šarene ulice" je pesma na koju sam jako ponosna, koju volim i bila bih najsrećnija da su mi sve pesme kao ta, a to je gotovo nemoguće. 




Nije nimalo lako napraviti takvu pesmu pesmu u kojoj nema određene melodije već je sve stvar energije i momenta. 

A da bi neko mogao da napiše takvu pesmu za mene mora puno vremena da provodi sa mnom i jako dobro da me poznaje. 

S druge strane, malo je autora koji prave takve pesme, pogotovo sa "ženskim" tekstovima. Postoje jednostavno neke šeme, klišei i standardi i tačno se zna kakva se pesma piše za koju ženu. Ovo što ja želim da radim teško je razumljivo za mnoge jer jednostavno ne mogu da shvate da neka žena može da odstupi od klišea i da bude agresivna kao što sam ja. 

Još dok smo snimali ploču, uđem u studio i počnem da pevam "Šarene ulice" a ovi svi oko mene se hvataju za glavu: Ej, nemoj toliko da režiš, prestani da zavijaš i urlaš, spusti malo atmosferu! Šta ti misliš, ko će da sluša tvoju vrisku, ko će ploče da ti kupuje? 

I tačno je tako: moraš da napraviš neke ustupke jer nema tih konzumenata, nema publike koja bi kupovala isključivo ploče sa takvim pesmama.

S druge strane, ja sam ipak začetnik nečeg sasvim novog kod nas, a uvek kada kreće nešto novo postoji određena doza rezervisanosti. 

Strašno sam zadovoljna sa ovim što sam do sada uradila, ali jedan deo srca mi je prazan i biće prazan sve dok ne vidim da li će me ljudi shvatiti. 

Sada je vreme da nađem zgodne momke i da se, sa njima, spremim za žive svirke. Besmisleno je da uz matrice tresem glavom i skačem po diskotekama. Potrebno je da me ljudi vide na koncertu da bi mogli da mi poveruju. A čini mi se da je narodu sada jako potreban rock'n'roll. 

Siti su pesmičica i uspavanosti. 

Nisam pravila rock'n'roll ploču misleći da je to drugima potrebno, ali primećujem da i drugima nedostaje taj pravi rock'n'roll. Zato imam potrebu da sa bendom krenem na svirke. Mada, moram da priznam - strah me je od naše publike.

Nemam tremu niti sam je ikada imala, ali plašim se naše publike jer ona nije dovoljno muzički vaspitana. Kad kažem "vaspitana" ne mislim na muzičko znanje ili obrazovanost već na način ponašanja na koncertima. 

Kod nas se na koncerte ide da se vidimo, da se napijemo, pa da se malo gađamo, pa da se malo tučemo... Nemamo nikakvu koncertnu kulturu. 

Na Zapadu kako krene koncert tako su svi digli ruke, svima je dobro, svi su raspoloženi, svi se zabavljaju, pevaju. A ovde nema nikakvog poštovanja, nikakve iskrenosti i pravog veselja. Zato je mene strah od te naše publike koja jedino još u kafanama ume da lomi čaše. 

Trebalo bi uvesti školu lepog ponašanja na koncertima. Ozbiljno. To uopšte nije bez veze - to podrazumeva čitav stav prema životu, prema sebi i prema drugima.


*****



Postavlja se i pitanje koliko je meni teže zato što sam žena. Za ženu je to fizički napornije nego za muškarca, ali u onom trentku kada se svi dogovori, pregovori i poslovi oko ploče završe i kada se krene u narod, među publiku - mislim da prestaju svi problemi.

Tada je čak prednost biti žena. Ljude zanima da vide ženu kako svira rock'n'roll jer to nije baš čest slučaj. To je, na neki način, i prednost, jedan od olakšavajućih faktora da nekog zainteresuješ. 

Međutim, glavni uslov za uspeh jesu godine. Ne priznajem nikakav uspeh sa šesnaest, osamnaest ili devetnaest. 

Sve što se uradi do dvadeset i pete kratkog je daha. Tek ono što se desi oko tridesete, kada čovek već dosta prođe i nauči, kada otkrije ko je i kada nauči ljudima da gleda pravo u oči i da ih poštuje, tek onda neke stvari može da postavi na svoje noge. 

Sve dotle misli da je najvažniji na svetu i da su svi oko njega samo zbog njega. Vremenom shvati da i nije sve baš tako i onda može da otkrije i jasno sagleda mnoge stvari. 

Ja sam, eto, tek pre dve godine otkrila šta sve mogu da radim sa svojim glasom, kako mogu da ga kontrolišem, kako da ga menjam, kako da istaknem tu boju iako pevam već toliko godina. 

Ali eto, bilo mi je potrebno određeno vreme da neke stvari naučim. I moram da priznam da uopšte nisam toliko naučila iz knjiga koiiko od drugih ljudi. 

U tom smislu sam pokrala sve ljude koje sam mogla da pokradem. I smatram da je u životu strašno važno imati idole. Ja sam ih imala u svim fazama svog razvoja. Oni su mi uvek bili neki kriterijum: ili da budem kao oni ili da to što radim oni opravdaju. 

Valjda me to pomalo i nagoni da stalno idem dalje. 

Nosim u sebi dosta prkosa koji je potreban da bi ono što radim isterala do kraja. I sve što radim radim pre svega za sebe samu. Nije to nikakav sebičluk, već više veština da znaš da budeš iskren i pošten najpre prema samom sebi i onima sa kojima živiš. 

Ako to znaš, onda ćeš znati da budeš pošten i prema publici. 

Zato imam osećaj da će i oni koji budu kupili moju ploču, koji budu osetili koliko je u nju iskrenosti i emocija uloženo i koji budu na mojoj strani, biti oni pravi. 

Možda ovo što kažem pomalo glupo zvuči, ali ja zaista verujem da će oni biti - PRAVI!

Zabeležila: Snežana Golubović (Rock, 1988.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate