Septembar 1986: Album fotografija beogradskog glumca Ivana Bekjareva razgledali smo u bašti pored teatra "Bojan Stupica". Pričali smo mnogo, jer glumci su zanimljiv svet i Ivan se u tom pogledu ne razlikuje od svojih kolega:
- Moj mlađi brat Bane i ja ispred crkve Svetog Marka. Bila je Vrbica, pa su nas roditelji ovako lepo doterali. Ja imam i zvonce. Mislim da je to bilo 1951. godine.
Pionirska scena Amaterskog kraljevačkog pozorišta. Bio je to komad "Ivica i Marica". Maricu je igrala Zorica Radulović, u to vreme najlepša devojčica u školi. Svi smo trzali na nju. U tom komadu je bila scena u kojoj su otac i zla maćeha stavili Ivicu i Maricu u isti krevet. Ja sam se toliko uplašio da u toj sceni ne dodirnem partnerku da sam se odmicao od nje sve dok nisam ispao iz kreveta na zadovoljstvo publike.
Evo me u grupi studenata prve godine Akademije, sa Kirkom Daglasom koji je, ne znam kojim povodom, bio u Beogradu.
Ovu sliku možemo da nazovemo "Bojanove bebe". Tu su još Đurđija Cvetić, Tanasije Uzunović, Josif Tatić, pokojni Dušan Đurić - verovatno najdarovitiji iz cele generacije, Branko Cvejić, Ceca Bojković i Gojko Šantić. To je bilo one godine kada je Bojan Stupica učinio nesvakidašnji potez i primio veliku grupu mladih glumaca u pozorište.
Kada sam 1973. godine otišao u vojsku u Sombor, sobni kolega mi je bio Dragan Džajić. Ja sam bio gušter, a on stara kuka.
Ovo je 1970. godina, moj možda najdraži period u životu. Imao sam čast da budem prvi koji je rekao "Dobar dan" na talasima "Studija B". Odmah potom usledila je druga velika čast - bio sam prvi glumac čija je slika objavljena na prvoj strani "Borbe".
Iz "Studija B" prešao sam u radio-stanicu "Beograd 202". Sada mogu da pričam o tome, bio je to transfer sličan onom u fudbalu. "Studio B" je predstavljao velikog konkurenta "Dvesta dvojci" i ona je uspela da "zavrbuje" mene i još neke voditelje.
Posle premijere "Protekcije". U sredini je Bojan Stupica. Ja sam ovaj sa brkovima, a ovo su... Neka, pustimo čitaoce da ih prepoznaju.
Kabare "Stepenice" u Domu omladine. Tu smo Đurđija Cvetić, Vesna Latinger, Lane Gutović i ja. Naša predstava je zabranjena uoči premijere. Bili smo mnogo drčni pa su na sastanku tražili da malo razvodnimo tekst, ili nema ništa od premijere. Mi smo, naravno, obećali, a kada je došla premijera nismo izmenili ni jedno slovo. Drugovi iz Doma omladine nisu ništa primetili nego su nas još i pohvalili.
Scena iz predstave "Zvrčak" u kojoj igram sa Mišom Janketićem. Za ovu predstavu smo nas dvojica osvojili "Zlatne ćurane" na Danima komedije u Svetozarevu 1976. godine.
Jedan od mnogobrojnih gostiju moje emisije bio je Čkalja. I? Šta da vam pričam, Čkalja je jedan.
Sećanje na ulogu Svetozara Vujkovića, upravnika logora na Banjici:"Tačno je da u svakom čoveku, bez obzira koliko je zao, mora da postoji bar neka iskrica ljudskosti i makar nešto što bi nam koliko toliko objašnjavalo zašto je takav. Prva pomisao koja mi se javila kada sam pripremao ulogu Svetozara Vujkovića bila je da u tom negativnom liku pronađem ponešto pozitivno. Sa tom namerom poveo sam istragu o tom čoveku. Pročitao sam sve što sam o njemu mogao da nađem, čak i neke dokumente i zapisnike koji su još pod embargom, razgovarao sam sa mnogim ljudima koji su imali to neprijatno iskustvo da ga lično poznaju. Nikad i nigde ni u jednoj varijanti nisam pronašao ni najmanji trag dobrote. S druge strane, ta uloga mi je pomogla da shvatim da su naši gledaoci sazreli. Niko me nije poistovetio sa Vujkovićem u takvoj meri da bi mi to donelo neke neprijatnosti. Govorili su mi: "Čestitamo, odlično ste odigrali tu ulogu. Mrzeli smo vas sve vreme."
Ovo je moj skijaški debi na Mavrovu 1985. Za početak naučio sam da se slikam kao Stenmark. "Elan" mi ni do danas nije isplatio honorar za reklamu.
...Godinu dana kasnije, na male ekrane stigao je "Bolji život", a sa njim i lik Stevice Kurčubića, koji je glumcu doneo veću popularnost nego ikada ranije. O tome je Ivan Bekjarev maja 1987. pričao za Studio - i to je intervju koji bi takođe trebalo digitalizovati...
