Džimi Hendriks: Najveći, najbolji i najuzbudljiviji gitarista koji je ikada zasvirao na planeti Zemlji

Jul 1984: Priča o najvećem gitaristi rokenrola zapravo je priča o surovim zakonima šou-biznisa u kojima opstanak zavisi manje od talenta, a više od snage ličnosti.

Hendriks je imao sve sem onoga što mu je bilo najpotrebnije; njegova smrt, stoga, nikoga nije iznenadila, a legenda o njemu i danas ispisuje nove stranice, prateći storiju o životu i smrti čoveka koji je sa gitarom mogao sve što najbogatija mašta može da zamisli.

Svi se slažu: i više od toga!

Bio je jedan od najvećih i najvoljenijih rok-heroja. Da je živeo u nekom drugom vremenu, možda bi danas bio živ i svirao za svoju dušu u nekom od anonimnih američkih klubova željnih dobrog bluza.

Ali, u vreme kada se pojavio na sceni, publici su bili potrebni idoli, pa je Džimi Hendriks (Jimi Hendrix) jednostavno bio predodređen da postane zvezda mitskog kalibra.

Njegovu životnu priču, od detinjstva provedenog u siromašnoj crnačkoj porodici, preko tinejdžerskih lutanja Amerikom, do klasičnog uspona i tužnog, ali očekivanog pada i nesrećne smrti, ne bi moglo da smisli ni tuce najbolje plaćenih holivudskih scenarista.

Jedini koji se u njoj nije snašao bio je upravo njen glavni junak, ne uspevši da na vreme shvati da u nametnutoj, ali čudnoj i neumoljivoj igri nazvanoj rok-cirkus, opstaju samo najjači. A Hendriks to nije bio; osećajan i nesnalažljiv, nije umeo da ostvari željeni kontakt ni sa publikom ni sa prijateljima, nije umeo da pronađe i uspostavi vlastiti identitet i sopstvene kriterijume vrednosti. 

Umesto njega, govorila je gitara, ali ona nije umela, da kaže sve što je tištalo njenog vlasnika, niti je mogla da mu pomogne u kritičnoj noći: Hendriks je umro sam, napušten, prevaren i neshvaćen.

Poklekao je pod teretom preteškog bremena koje nije uspeo da iznese na svojim nejakim leđima.

Džimija Hendriksa je ubila njegova sopstvena slava od koje nije znao da se odbrani.


Prvi honorar od 35 centi



Mnogi autori Hendriksovih biografija povezuju neke ključne crte njegovog karaktera sa nesrećnim, rano prekinutim detinjstvom: rođen 27. novembra 1942. godine u američkom gradu Sietlu, Džejms Maršal Hendriks (James Marshall Hendrix) morao je već u trećoj godini života da se suoči sa iznenadnom smrću svoje majke Lusil i siromaštvom iz kojeg njegov pošteni otac Džejms Alen, baštovan, nikako nije uspevao da se izvuče.

A i kako bi:

"Šta vredi što je moj otac imao posao, kad preko zime nema ni trave ni cveća o kojima bi vodio računa" govorio je Hendriks. 

Najranije detinjstvo prošlo mu je u maštanjima da postane gitarista; imao je običaj da "svira" na običnoj metli, zamišljajući sebe na pozornici obasjanoj reflektorima.

Shvativši da gitara nije samo prolazna detinja ludost malog Džimija, Hendriks senior je nekako smogao snage i novca da mu za jedanaesti rođendan kupi malu akustičnu, a nešto kasnije i električnu gitaru i time mu definitivno odredi životni put.

Džimi je pohađao škole za belce, gde se konačno suočio sa životnim realnostima i doživeo prvo veliko razočarenje svog života: u šesnaestoj godini bio je izbačen, jer je viđen kako drži belu devojku za ruku. 

Posle ovog nemilog događaja nije promenio obrazovnu ustanovu, već stil života: odlučio je da postane slikar, nekoliko godina je lutao po Americi da bi "stekao inspiraciju".

Ipak, gitaru nije napustio: uvidevši da od nomadskog života nema nikakve koristi, da je više gladan nego sit i da za slikanje ipak nema dovoljno talenta, okrenuo se najboljoj prijateljici i uskoro počeo da zarađuje: prvi koncert, sećao se, održao je u jednom skladištu oružja, za 35 centi.

Obaveza služenja vojnog roka nije mogla da mimoiđe ni Hendriksa, pa se on, da bi što pre prebrinuo brigu, prijavio kao dobrovoljac. Bila je to pametna odluka - Vijetnam je već bio blizu.

Demobilisan posle povrede zadobijene prilikom jednog neopreznog doskoka (bio je padobranac), odlučio je da se ne vraća kući.

Sledeće dve godine proveo je na turnejama, prateći na koncertima Ajka i Tinu Tarner (Ike and Tina Turner), Bi Bi Kinga (B. B. King), Sema Kuka (Sam Cooke) i Litl Ričarda (Little Richard).

Tina Tarner je kasnije pričala da je bio toliko sjajan da su svi znali da je samo pitanje vremena kada će se iz dubine pozornice preseliti pod same reflektore, a Bi Bi King ga je neizmerno hvalio.

Niko se, međutim, nije ponudio da mu u tome pomogne.


Poznaješ li Kleptona?



U jesen 1966. Džimi se javio ocu rekavši mu:

"Promenlli su mi ime i spremaju se da me odvedu u Englesku i od mene naprave zvezdu". 

Ovom telefonskom razgovoru prethodila je poseta Česa Čendlera (Chas Chandler), basiste legendarnih "Enimalsa" (The Animals), kafeu "Ua" u Njujorku; fasciniran onim što je video i čuo, Čes je odlučio da napusti grupu i sasvim se posveti svom otkriću.

"Mnogo puta bio sam zbunjen" govorio je "smatrajući da se negde krije nekakva začkoljica. Nije mi išlo u glavu kako ga pre mene nije otkrio neko drugi?" 

Hendriks nije postavljao nikakve uslove; štaviše, bio je srećan što će videti Evropu, znajući da nema šta da izgubi. Kasnije je priznao da je bio očaran time što mu je pomogao basista jedne od njegovih omiljenih grupa, ali da bi, takođe, prihvatio bilo čiju ponudu.

Ipak, nepoverljiv kakav je bio, Hendriks je dugo ispitivao Čendlera o uslovima za rad, životu muzičara i drugim stvarima koje su ga interesovale a bile su vezane za Englesku.

"A onda me je upitao poznajem ii Erika Kleptona (Eric Clapton)" seća se Čendler. "Kad sam mu rekao da sam sa njim izvanredan prijatelj, poskočio je i zamolio me da ga upoznam. Zatim se vratio da svira kao da se ništa nije dogodilo."

Pet nedelja kasnije, Džimi i Čes iskrcali su se na londonskom aerodromu "Hitrou". Najvažnije je bilo pronaći adekvatne prateće muzičare: ritam-sekcija budućih Ikspiriens (Experience) ubrzo je pronađena u likovima Noela Redinga (Noel Redding) i Miča Mičela (Mitch Mitchell).

Prvi singl, "Hey Joe", izašao je 16. decembra 1966. i odmah dospeo na četvrto mesto top-liste "Melodi Mejkera".

Ono što je potom usledilo, danas je jedno od ključnih poglavlja istorije rokenrola.




Uspon i pad



Hendriks je odjeknuo kao neverovatna senzacija. Interesovanje za njega bilo je toliko da su sledeće dve godine proletele filmskom brzinom. Na isteku 1968. Hendriks se još nije bio osvestio, a već je iza sebe imao nekoliko nezaboravnih nastupa na festivalima, albume "Are You Experienced", "Axis: Bold As Love" i "Electric Ladyland", raskid sa menadžerom Čendlerom, nekoliko teških incidenata, raspušten sastav, piće i drogu kao nerazdvojne saputnike.

Sem gitare, koja je proizvodila najneverovatnije tonove i na kraju bivala zapaljena uz pomoć benzina i upaljača, Hendriks nije imao nijednog prijatelja.

Publika je oduševljeno prihvatila njegov način života koji joj je svakog dana nudio nove senzacije, ali su oni koji su ga poznavali, zabrinuto vrteli glavom znajući da to ne može da izađe na dobro.

Hendriksov problem najbolje je objasnio njegov kolega Džef Bek (Jeff Beck):

"Jedina Džimijeva nevolja doćiće u trenutku kada bude hteo da izađe iz okvira koji je sam sebi nametnuo. Publika će želeti nešto novo, a Džimi se toliko afirmisao u određenoj kategoriji da će u nekoj drugoj teško postati prihvatljiv." 

Sledeća, 1969. godina, trebalo je da pruži odgovor na ovo pitanja.

Ali, Hendriks je padao sve niže i niže.

Svi se slažu da se njegov najzvezdaniji trenutak dogodio avgusta 1969. na čuvenom "Vudstok" festivalu. Nastupivši uz još tridesetak zvezda, među kojima su se našli i Dženis Džoplin (Janis Joplin), Džoan Baez (Joan Baez), Hu (Who) i Ten Jirz After (Ten Years After), Hendriks je bio bolji nego ikad.




Njemu samom, međutim, nije kretalo na bolje. Na ploči "Band of Gypsies" predstavio je nove saradnike, Bilija Koksa (Billy Cox) na basu i Badija Majlsa (Buddy Miles) na bubnjevima, ali je bilo očigledno da je to sastav koji ne može ni da se približi Ikspiriensima iz najboljih dana. I Hendriks je to shvatio, pa je uskoro vratio Mičela na mesto bubnjara.

No, bilo je kasno: u noći između 17. i 18. septembra 1970. telefonska "sekretarica" Česa Čendlera primila je poslednju poruku velikog gitariste:

"Čoveče, pomoć mi je tako potrebna". 

Čendler, međutim, nije bio u Londonu...


Nije vaskrsao



Umro je 18. septembra u 11.45 časova, u bolnici Sent Meri.

Mnogo se manipulisalo njegovom smrću, ali je autopsijom nedvosmisleno utvrđeno da je smrt nastupila usled gušenja od povraćanja izazvanog prekomernom upotrebom barbiturata.

Sahranjen je 1. oktobra na groblju u rodnom Sietlu. Nije vaskrsao na sopstvenom pogrebu, kako je jednom prilikom najavio da će učiniti.

Ranije snimljeni album "Cry Of Love" izašao je odmah posle Hendriksove smrti i pokazao da je u njemu bilo još snage da prebrodi krizu. Nedostajalo mu je, međutim, samo malo vremena.

Legenda kaže da je bio najveći, najbolji i najuzbudljiviji gitarista koji je ikada zasvirao na planeti Zemlji. Neka ostane zapisano i to da mu do dana današnjeg niko nije oduzeo sve ove epitete.

Napisao: Dušan Vesić (Maksi, 1984.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate