Knjiga je zaklopljena. Koštanu su
odveli. Pročitali smo poslednje Mitkeove reči. Ne umemo da se
pomirimo sa krajem priče. Zar je to sve, zar nikada više nećemo
saznati ništa o Koštani i njenoj pesmi, o Mitkeu i kara-sevdahu?
Pesnik Vranja nam je poklonio mnogo i oduzeo sve. Ali mi tragamo za izgubljenim, jer je naša strast uvek neutoljiva kad treba otkriti nepoznato o ličnostima - koje žive u literaturi i našem životu.
Korice "Koštane" su sklopljene, ali život je tekao i dalje. Život je tekao i pre nego što ga je Bora Stanković za momenat zaustavio na stranicama svoje knjige. Svi njegovi junaci su postojali. Čak im ni imena nije menjao.
Svaki od njih bio je toliko osoben i toliko svoj, da čak ni piščeva mašta nije mogla da mu oduzme ili doda nešto, jer te su ličnosti nadživele sebe i svoje vreme i postale uverljivije od prošlosti koja dolazi do nas samo preko njih.
Želimo da još jednom vratimo kazaljku vremena, bar prividno i da u mislima odlutamo čardaklijama i mirisnim baštama starog Vranja.
Bilo je to davno. Datumi se tada nisu beležili. I niko se ne seća kada je i kog dana i godine Kara Staja Stanojević napustio selo Stajovci, u srezu Pčinskom, doselivši se u Vranje.
Bio je vredan trgovac i ubrzo je postao pretsednilk vranjske opštine; ovaj kraj je bio u sastavu turske države. Staja je imao pet sinova. Najstariji Toma (Hadži Toma iz Koštane), Arsa, čije je ime Bora uneo u našu književnost takođe; Kosta, zatim Nikola i najmlađi Mitke, onaj nama tako dobro poznati i dragi lik.
Pri pomenu ovog imena od onih ljudi koji su ga poznavali i bili svakodnevno sa njim čovek saznavši o Mitkeu nekada, više je uzbuđen nego kada se podigne zavesa nad pozornicom, jer ono saznato iz pričanja je sam život, a život je osma umetnost, koju ljudska veština ne ume da ukroti, jer se život rađa sa čovekom i odlazi njegovom smrću.
Možda priča o Mitkeu, onom pravom, nije tako lepa kao Borina, ali to je ona prava istinita priča o životu.
Pesnik Vranja nam je poklonio mnogo i oduzeo sve. Ali mi tragamo za izgubljenim, jer je naša strast uvek neutoljiva kad treba otkriti nepoznato o ličnostima - koje žive u literaturi i našem životu.
Korice "Koštane" su sklopljene, ali život je tekao i dalje. Život je tekao i pre nego što ga je Bora Stanković za momenat zaustavio na stranicama svoje knjige. Svi njegovi junaci su postojali. Čak im ni imena nije menjao.
Svaki od njih bio je toliko osoben i toliko svoj, da čak ni piščeva mašta nije mogla da mu oduzme ili doda nešto, jer te su ličnosti nadživele sebe i svoje vreme i postale uverljivije od prošlosti koja dolazi do nas samo preko njih.
Želimo da još jednom vratimo kazaljku vremena, bar prividno i da u mislima odlutamo čardaklijama i mirisnim baštama starog Vranja.
Uvek nekako zamišljen, zanet mislima...
Bilo je to davno. Datumi se tada nisu beležili. I niko se ne seća kada je i kog dana i godine Kara Staja Stanojević napustio selo Stajovci, u srezu Pčinskom, doselivši se u Vranje.
Bio je vredan trgovac i ubrzo je postao pretsednilk vranjske opštine; ovaj kraj je bio u sastavu turske države. Staja je imao pet sinova. Najstariji Toma (Hadži Toma iz Koštane), Arsa, čije je ime Bora uneo u našu književnost takođe; Kosta, zatim Nikola i najmlađi Mitke, onaj nama tako dobro poznati i dragi lik.
Pri pomenu ovog imena od onih ljudi koji su ga poznavali i bili svakodnevno sa njim čovek saznavši o Mitkeu nekada, više je uzbuđen nego kada se podigne zavesa nad pozornicom, jer ono saznato iz pričanja je sam život, a život je osma umetnost, koju ljudska veština ne ume da ukroti, jer se život rađa sa čovekom i odlazi njegovom smrću.
Možda priča o Mitkeu, onom pravom, nije tako lepa kao Borina, ali to je ona prava istinita priča o životu.
Mitkea se sećaju dobro. Bio je visok,
lep čovek. Uvek nekako zamišljen, zanet mislima. Imao je crveni
ožiljak na obrazu i kukast nos. Oblačio je dolamu i čakšire od čoje modro-plave boje. Na glavi je uvek imao dugačak fes sa
kićankom.
Bio je opasan silafom, naročitom vrstom tkanica. Voleo je da se lepo oblači. Zato je uvek nosio štiflete, lakovane crne cipele i bele vunene čarape. A ispod dolame mintan izvezen gajtanima (prsluk sa uzanim rukavima od teške svile).
Mitke je nosio uvek belu štirkanu košulju. Ipak je bio nehatan. U svemu.
Jednom je, pričaju, dobio od braće novo odelo za praznik. U rano jutro ga je obukao. I odjednom je nestao iz kuće. Kada se vratio nosio je na ramenu ubijenog zeca. Sveža krv je kapala preko nove dolame, ali Mitke nije ovo primećivao. Bio je zadovoljan svojim lovom. To je bila jedna od njegovih strasti. A imao ih je mnogo.
Zapravo sve se svodilo na jedno, bio je lud za pesmom. Ali pesma nije mogla bez Cigana, a Cigani bez vina.
Moglo bi da se neko pita: zar se tada nije radilo? I zbog takvog slučajnog pitanja stari Vranjanci su se ljutili na Boru. Sudeći po njemu u Vranju se od kara-sevdaha živelo. A to nije tačno.
U Vranju se radilo i trgovalo. Čak se u Stambol peške išlo, kako nam kaže Arsina kći. Kada bi se njihovi preci vraćali sa dugog puta, po ciči zimi ukućani bi sa njihovih nogu sekli čizme britvom jer se drukčije nisu mogli izuvati.
A Mitke pitamo, pa, Mitke nije baš mnogo voleo da radi. Njega je više interesovao lov, vašari, pesma. Voleo je da odlazi u Sobinu, u vinograd da lumpuje.
U početku je Tomina porodica živela kao velika patrijarhalna zajednica. Tako se u to vreme živelo. Imali su veliku kuću čardakliju. Do pre četrdesetak godina ova zgrada nije bila porušena. Onda je prezidana u novu, u kojoj i danas žive unuci Arse Stajića.
Dok su ostala braća radila i sticala ime i novac, Mitke je rasipao novac provodeći dane i noći uz cigansku pesmu.
Braća su donela odluku da ožene Mitikea. U to vreme stariji su bili poštovani i Mitke je mogao samo da proklinje sudbinu što se kao najmlađi rodio, ali pogovora nije bilo.
Čak su mu i devojku izabrali. Devojka je bila, ne baš lepa, ali iz "dobre kuće", porodice Vlajinac. Sazidali su mu čardakliju i na taj način hteli da mu izmene ćud. Mitke je bio pokoran. Činio je sve što mu se kaže. Narav ipak nije izmenio.
Njegova žudnja za muzikom, ciganskom pesmom, bila je neutoljiva. Svaki dan je neko od Vranjanaca dolazio Arsi ili Tomi i govorio:
"Eno Mitke opet lumpuje".
Mitke nije voleo žene. Ni Koštanu nije voleo. Nazivao ju je Cigankom - razbibrigom.
Kažu da je Mitke, stalno progonjen od svoje braće da bi se okanio skitnji, bekrijanja i sevdaha, i pritisnut zbog toga, skoro uvezan stalnim prekorima rodbine i čaršije, možda više i svojom savešću, bio pravi melanholik, ćutljiv i takav kakav je mogao da bude pred svetom bežao je od svih tražeći samo one koji bi ga poštovali, strahujući istovremeno od njegove silovite naravi; u to vreme takvi su mogli da budu samo Cigani svirači.
Skoro je razumljivo zbog čega je Mitke više voleo da bude u društvu Cigana i čivčija nego u društvu viđenih Vranjanaca. Vele, njegovi rođaci, - da je mrzeo svoju čardakliju i da bi radije sedeo pred starom kućom, tamo gde su još uvek živela njegova braća.
U nedrima je uvek imao kožnu kesu s novcem i uvek bi ga darežljivo delio deci. Bio je dobar čovek, nežan, prijatan i skoro stidljiv kad ne bi bio obuhvaćen furijama pijanstva i sevdaha.
Nikako nije podnosio miris dunja poredanih na starinskim ormanima, i obično bi govorio da ga taj miris potseća na staro, na groblje i smrt, međutim zna se da je on bio željan života i veselja.
Ali njega ništa nije moglo da izmeni, ostao je isti i posle rađanja njegove dece; imao je dve kćeri i četiri sina. I posle toga Vranjanci su i dalje dolazili njegovoj braći i govorili:
"Eno Mitke još uvek lumpuje".
Ali ne završava se cela priča o Mitkeu tamo gde Borina priča prestaje - nasilnim odvođenjem Koštane na selo.
Mitke nije uspeo da savlada svoj istočnjački kara-sevdah, tako duboko uliven u njegove vene.
Evo pravog Mitkeovog kraja: jednog dana, pred praznik, kada je njegova žena bila sve pripremila za doček gostiju, Mitke je iznenada doveo na svoj čardak Cigane, koji u predvečerju praznika, kao da su znali da poslednji put sviraju za svog velikog Mitkea, na svojim ćemanima dozivaju pravu, bolnu setu vranjanskih pesama.
Te noći bio je neobuzdan, ludeo je kako to možda nikada nije radio; u jednom momentu žena mu je prišla, preklinjući ga da prestane jer je praznik; tada, Mitke je izvukao jatagan a žena je pala.
Valjda misleći da ju je ubio Mitke je odjurio u sobu na čardaku. Odmah posle toga čuli su se pucnji. To je bio konačan kraj; on se ubio iz kubure.
Došli su panduri i Mitkeov brat Arsa. Ali sve je već bilo okončano. Tog trenutka pala je zavesa, spustio se zastor i pretstava iz Koštane tek je sada bila završena.
Jedan život je bio okončan. Vranje je izgubilo svog sevdahliju, stroga braća su bila nesrećna.
Ali Vranje nije zaboravilo Mitkea ni do danas. Neki su se Vranjanci bojali da će se nešto zaboraviti od priča o ovom romantičnom junaku, i brzo su požurili da prirede posle smrti dramu "Koštanu".
Došlo je čuveno putujuće pozorište iz Niša. Reditelj Stojičević bio je protagonista Mitke; on je došao u kuću Stajićevih i Mitkeova snaja, upravo Arsina žena doterala je Stojičevića tako da je ličio na pravog Mitkea.
Išli su toliko u detalje da mu je Mitkeova snaja nacrtala i fleku na licu kakvu je posedovao i sam Mitke.
Prva pretstava je počela. Tog dana Vranje je prvi put videlo svoj sopstveni život na pozornici. Pojavio se Mitke praćen začuđujućom tišinom a onda plačem.
Vranje je plakalo.
I dok danas Vranje još jednom menja svoj lik i visoke građevine zamenjuju nekadašnje kuće čardaklije, kraj stare crkve i dalje stoji Mitkeov grob.
Onima koji su digli ruke na sebe nije bilo mesta na groblju. Mitke je ostao usamljen i posle smrti.
Bio je opasan silafom, naročitom vrstom tkanica. Voleo je da se lepo oblači. Zato je uvek nosio štiflete, lakovane crne cipele i bele vunene čarape. A ispod dolame mintan izvezen gajtanima (prsluk sa uzanim rukavima od teške svile).
Mitke je nosio uvek belu štirkanu košulju. Ipak je bio nehatan. U svemu.
Jednom je, pričaju, dobio od braće novo odelo za praznik. U rano jutro ga je obukao. I odjednom je nestao iz kuće. Kada se vratio nosio je na ramenu ubijenog zeca. Sveža krv je kapala preko nove dolame, ali Mitke nije ovo primećivao. Bio je zadovoljan svojim lovom. To je bila jedna od njegovih strasti. A imao ih je mnogo.
Zapravo sve se svodilo na jedno, bio je lud za pesmom. Ali pesma nije mogla bez Cigana, a Cigani bez vina.
Moglo bi da se neko pita: zar se tada nije radilo? I zbog takvog slučajnog pitanja stari Vranjanci su se ljutili na Boru. Sudeći po njemu u Vranju se od kara-sevdaha živelo. A to nije tačno.
U Vranju se radilo i trgovalo. Čak se u Stambol peške išlo, kako nam kaže Arsina kći. Kada bi se njihovi preci vraćali sa dugog puta, po ciči zimi ukućani bi sa njihovih nogu sekli čizme britvom jer se drukčije nisu mogli izuvati.
A Mitke pitamo, pa, Mitke nije baš mnogo voleo da radi. Njega je više interesovao lov, vašari, pesma. Voleo je da odlazi u Sobinu, u vinograd da lumpuje.
U početku je Tomina porodica živela kao velika patrijarhalna zajednica. Tako se u to vreme živelo. Imali su veliku kuću čardakliju. Do pre četrdesetak godina ova zgrada nije bila porušena. Onda je prezidana u novu, u kojoj i danas žive unuci Arse Stajića.
Dok su ostala braća radila i sticala ime i novac, Mitke je rasipao novac provodeći dane i noći uz cigansku pesmu.
Braća su donela odluku da ožene Mitikea. U to vreme stariji su bili poštovani i Mitke je mogao samo da proklinje sudbinu što se kao najmlađi rodio, ali pogovora nije bilo.
Čak su mu i devojku izabrali. Devojka je bila, ne baš lepa, ali iz "dobre kuće", porodice Vlajinac. Sazidali su mu čardakliju i na taj način hteli da mu izmene ćud. Mitke je bio pokoran. Činio je sve što mu se kaže. Narav ipak nije izmenio.
Nije podnosio miris dunja
Njegova žudnja za muzikom, ciganskom pesmom, bila je neutoljiva. Svaki dan je neko od Vranjanaca dolazio Arsi ili Tomi i govorio:
"Eno Mitke opet lumpuje".
Mitke nije voleo žene. Ni Koštanu nije voleo. Nazivao ju je Cigankom - razbibrigom.
Kažu da je Mitke, stalno progonjen od svoje braće da bi se okanio skitnji, bekrijanja i sevdaha, i pritisnut zbog toga, skoro uvezan stalnim prekorima rodbine i čaršije, možda više i svojom savešću, bio pravi melanholik, ćutljiv i takav kakav je mogao da bude pred svetom bežao je od svih tražeći samo one koji bi ga poštovali, strahujući istovremeno od njegove silovite naravi; u to vreme takvi su mogli da budu samo Cigani svirači.
Skoro je razumljivo zbog čega je Mitke više voleo da bude u društvu Cigana i čivčija nego u društvu viđenih Vranjanaca. Vele, njegovi rođaci, - da je mrzeo svoju čardakliju i da bi radije sedeo pred starom kućom, tamo gde su još uvek živela njegova braća.
U nedrima je uvek imao kožnu kesu s novcem i uvek bi ga darežljivo delio deci. Bio je dobar čovek, nežan, prijatan i skoro stidljiv kad ne bi bio obuhvaćen furijama pijanstva i sevdaha.
Nikako nije podnosio miris dunja poredanih na starinskim ormanima, i obično bi govorio da ga taj miris potseća na staro, na groblje i smrt, međutim zna se da je on bio željan života i veselja.
Ali njega ništa nije moglo da izmeni, ostao je isti i posle rađanja njegove dece; imao je dve kćeri i četiri sina. I posle toga Vranjanci su i dalje dolazili njegovoj braći i govorili:
"Eno Mitke još uvek lumpuje".
Ali ne završava se cela priča o Mitkeu tamo gde Borina priča prestaje - nasilnim odvođenjem Koštane na selo.
Mitke nije uspeo da savlada svoj istočnjački kara-sevdah, tako duboko uliven u njegove vene.
Evo pravog Mitkeovog kraja: jednog dana, pred praznik, kada je njegova žena bila sve pripremila za doček gostiju, Mitke je iznenada doveo na svoj čardak Cigane, koji u predvečerju praznika, kao da su znali da poslednji put sviraju za svog velikog Mitkea, na svojim ćemanima dozivaju pravu, bolnu setu vranjanskih pesama.
Te noći bio je neobuzdan, ludeo je kako to možda nikada nije radio; u jednom momentu žena mu je prišla, preklinjući ga da prestane jer je praznik; tada, Mitke je izvukao jatagan a žena je pala.
Valjda misleći da ju je ubio Mitke je odjurio u sobu na čardaku. Odmah posle toga čuli su se pucnji. To je bio konačan kraj; on se ubio iz kubure.
Došli su panduri i Mitkeov brat Arsa. Ali sve je već bilo okončano. Tog trenutka pala je zavesa, spustio se zastor i pretstava iz Koštane tek je sada bila završena.
Jedan život je bio okončan. Vranje je izgubilo svog sevdahliju, stroga braća su bila nesrećna.
Vranje je plakalo
Ali Vranje nije zaboravilo Mitkea ni do danas. Neki su se Vranjanci bojali da će se nešto zaboraviti od priča o ovom romantičnom junaku, i brzo su požurili da prirede posle smrti dramu "Koštanu".
Došlo je čuveno putujuće pozorište iz Niša. Reditelj Stojičević bio je protagonista Mitke; on je došao u kuću Stajićevih i Mitkeova snaja, upravo Arsina žena doterala je Stojičevića tako da je ličio na pravog Mitkea.
Išli su toliko u detalje da mu je Mitkeova snaja nacrtala i fleku na licu kakvu je posedovao i sam Mitke.
Prva pretstava je počela. Tog dana Vranje je prvi put videlo svoj sopstveni život na pozornici. Pojavio se Mitke praćen začuđujućom tišinom a onda plačem.
Vranje je plakalo.
I dok danas Vranje još jednom menja svoj lik i visoke građevine zamenjuju nekadašnje kuće čardaklije, kraj stare crkve i dalje stoji Mitkeov grob.
Onima koji su digli ruke na sebe nije bilo mesta na groblju. Mitke je ostao usamljen i posle smrti.
Legenda o našem Hamletu, kako ga je
nazvao Skerlić, decenijama je prerastala u čudesne priče.
Ovo je prvi put zabeležena autentična istina.
Saznali smo je od dr Staje Stajića sina Arsinog.
I Savka Popović nam je ispričala nekoliko detalja o svom stricu.
U Leskovcu živi i danas najmlađa Mitkeova kći.
Nekada je to bila velika patrijarhalna porodica, danas nam samo nekoliko izbledelih fotografija svedoči o tome.
Tekst: A. Š. (Duga, 1960.)
Ovo je prvi put zabeležena autentična istina.
Saznali smo je od dr Staje Stajića sina Arsinog.
I Savka Popović nam je ispričala nekoliko detalja o svom stricu.
U Leskovcu živi i danas najmlađa Mitkeova kći.
Nekada je to bila velika patrijarhalna porodica, danas nam samo nekoliko izbledelih fotografija svedoči o tome.
Tekst: A. Š. (Duga, 1960.)
