Beogradski sajam knjiga '84: Knjige će sve više da se gledaju, a sve manje da se prebiru njihova slova

Novembar 1984: Najveće civilizacijsko dobro Gutenbergove galaksije doživljava u jugoslovenskim okvirima teške trenutke. Ovaj izlog knjiga pomaže da ih na tren zaboravimo i prelistamo značajnija dela lepe književnosti beogradske smotre izdavača...

Neiskusnom posetiocu ovogodišnji, dvadeset deveti po redu, Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, otvoren 26. oktobra izgleda, kada je reč o domaćim izdavačima, kao srećna manifestacija knjige i njenih poslenika. Među izloženim novim i starim naslovima ljudi iz branše se druže, rukuju, smeju i nazdravljaju, po lepom balkanskom običaju, svetkovini koju jednom godišnje tako rado dočekuju.

Čini se da, suprotno perspektivi ovog čednog i naivnog veselja, vedra raspoloženja treba da bude uznemirujuće slutnje.

Ponekad osmeh znači da se izdavači raduju što im kuća još živi, češće da se iz krizne kože ne može umaći i da poraz treba primati sportski i elegantno, a uvek nadu da će, po principu "boga s mašine", konačno da se pronađe rešenje za normalan, dostojanstven i plodan rad brojnih malih i velikih jugoslovenskih izdavača.

Izrazito nenaklon odnos društva prema ovom kulturnom dobru doveo je do osetnog pada u broju novih naslova i tiražima knjiga.

Za knjigu se nijedna "mašina" ne interesuje dovoljno, a sva nastojanja pisaca, izdavača i njihovih udruženja između dva sajma nisu donela važna i vredna rešenja.

Ako se setimo reči Borislava Mihailovića koji na jednom mestu piše da "nema ni stotina godina kako je ovde vladao čovek ... koji je bio nepismen" i da "tek je vek i četvrt od vremena kada je Milošev vojvoda javno tražio da se svi koji znaju čitati i pisati pobiju", danas možemo da slutimo da se eho prošlosti, zbog nemaštine i nebrige, raj nepismenih opet priziva u sublimnijem, a bolnijem obliku.

Sajamski prostori su, istini za volju, puni radoznalih, obično pismenih ljudi, ali je sva prilika da će knjige sve više da se gledaju, a sve manje da se prebiru njihova slova.

Knjiga je skupa, pojedoše je kamate. Ljudi su u besparici, biblioteke takođe. Broj izdanja se iz godine u godinu smanjuje, tiražu padaju. Knjiga, kao institucija jedne civilizacije koju tek što smo usvojili, sve više se minorizira.

Instituciji gorkog smeha ovogodišnjeg sajma, čini se, potrebno je suprotstaviti dobru knjigu, onu koja vraća veru u izdavački i stvaralački odnos prema lepoj književnosti. Ovaj tekst želi da primeti i istakne bar deo onoga što će čitaocu i svakom dobronamerniku u svetu knjiga pružiti izvestan uvid u nova izdanja beletristike beogradske smotre pisane reči.

Savremeni svetski tokovi

Paradoksalno ili ne, Beogradski sajam knjiga ove godine donosi veći broj značajnih dela strane produkcije nego domaćih pisaca.

Grafički zavod Hrvatske izdao je prošlogodišnji svetski hit, roman Umberta Eka "Ime ruže" o životu monaha, čiji put do našeg čitaoca postaje primeran za teškoće oko štampanja vrhunskih dela svetske izdavačke produkcije.

Reč je o nekomercijalnom delu (a opet bestseleru!) nastalom na osnovu rukopisa benediktinskog redovnika iz Melka s kraja 14. veka i tekstova erudite Mabijona iz 17. i opata Valea iz 19. veka. Taj sled i spone vekova doživele su prvu verziju profesora Eka studentske 68. a završnu 1980. godine noseći u sebi i istoriju knjige i čudesnu sintezu sveznanja koje korespondira sa savremenim čitaocem.

Moglo je da se dogodi da ta "sveta knjiga" dođe do ruku naših čitalaca pre nego što je postala popularna u Italiji, ali zbog finansijskih teškoća obrela se tek na ovom sajmu, u vreme kada je zapadni svet uglavnom završio prva iščitavanja ovog romana.

Istovremeno, Ekov roman stiže relativno brzo u naše knjižare, ako znamo da prođe često i dugi niz godina pre nego se delo stranog pisca objavi.

Zbog toga je, pored vrednosnih značajki, važan poduhvat većeg broja izdavača (Prosveta je prva na spisku) da se u izboru i redakciji Milana Komnenića objavi prvo kolo hispanoameričkog romana nastalog u rasponu od 1961. do 1974. godine. (Sledeće kolo, takođe pet knjiga, izlazi sledeće godine.)

"Brodogradilište" Huana Karlosa Onetija, utemeljivača modernog hispanoameričkog romana, "O junacima i grobovima" Emesta Sabata, čuvenog naučnika koji se odrekao traganja na polju egzaktnog da bi se posvetio pisanju, "Razgovor u katedrali" Marija Vargasa Ljosa i "Ja, vrhovni" Augusta Roa Bastosa, svi nagrađeni i potrebni ovom našem književnom podneblju.

Pored ovih romana izlaze iz štampe i "Školice" Hulija Kortasara u kojima pisac na lucidan način govori o književnom postupku koji kvalifikuje i senzibilitet ove edicije i čitavog hispanoameričkog romana, o potrebi pisca da čitaoca učini svojim "partnerom i sapatnikom".

Treba svakako pomenuti i šestotomno izdanje dela disidentskog pisca Milana Kundere ("Veselin Masleša", Sarajevo).

Od pesničkih zbirki tu je, pored onog novopečenog nobelovca Jaroslava Sajferta u izdanju Srpske književne zadruge, "Nolitovo" izdanje poezije Gotfrida Bena, politički osporavanog pa rehabilitovanog pobornika nacizma.

Ovaj izbor pomoći će razumevanju ekspresionističke poezije naših pesnika, a vodi u čudesan Benov poetski svet, spoj lekarskih izveštaja i bogatog, izražajnog jezika. Prevodilac i priređivač Slobodan Glumac želeo je na trenutke da zaobiđe registre gadosti u Benovoj poeziji birajući pesme u kojima užas tela ide do usijanja ali se ipak prikriva pesničkim obličjem.

Ovo listanje stranih knjiga završavam neukusnom "Ceremonijom opraštanja" Simon de Bovoar (Matica srpska) koja govori o poslednjem periodu života velikog pisca. Tim pisanjem još jednom se potvrđuje da odnos de Bovoarove prema Sartru može više da interesuje psihoanalitičare i strasne čitače tračerskih rubrika i ljubića, nego one koje interesuje književnik i mislilac Žan Pol Sartr.

Pisci u više tomova

Žetva domaće lepe književnosti nešto je siromašnija nego prošle godine. Na prelazu između prevođene i domaće beletristike čvrsto stoji BIGZ-ova džepna knjiga koja odoleva i cenama u trenutnim komercijalnim efektima objavljujući mahom kvalitetna dela. Čuje se, iako su pregovori još u toku, da bi mogao uskoro da se štampa i Ekov proslavljeni roman, što svedoči o naporima da se u džepnom izdanju nađu betstseleri.

Ove godine domaći pisci pojavljuju se najčešće u višetomnim izdanjima, što može da znači da pristiže još jedna generacija zrelih stvaralaca, ali se istovremeno zna da kod nas, po nekom čudnom običaju, pisci čim zađu u četrdesete godine života objavljuju izabrana ili sabrana, a piscima koji verovatno svode i zatvaraju polako svoje književne radionice izlaze izabrana dela.

Poštovanja su vredna "Izabrana prozna dela" Eriha Koša, zatim dela Vidosava Stevanovića u pet knjiga u izdanju Narodne knjige. U izdanje je uvršten i novi roman što svedoči da ova kuća i pisac smatraju ove knjige tek delom stvaralačkog procesa pisca srednje generacije.

Najčitanija će verovatno biti dela Dragoslava Mihailovića u šest knjiga od kojih je skoro svaki tom u pojedinačnim izdanjima doživeo po nekoliko ponovljenih izdanja.

Krunu ovogodišnje produkcije višetomnih izdanja predstavljaju dela Borislava Pekića, preciznog erudite snažnog i širokog proznog zamaha čijem književnom senzibilitetu i plodnosti odgovara ovakva vrsta izdavanja.

Poklonici Pekićeve reči moći će da saznaju sada više o piščevim stvaralačkim postupcima i naporima sledeći eseje i dnevničke zapise. Izdanje sadrži iscrpne bibliografske podatke i suptilnu analizu "mitomanije" Borislava Pekića iz pera Nikole Miloševića.

Pavićev "Hazarski rečnik" nije našao pravog konkurenta među objavljenim domaćim romanima, iako više izdavača neguje edicije domaće savremene proze. Reč je o već veoma popularnom delu koje će verovatno da bude među glavnim kandidatima za Ninovu nagradu za roman godine.

Iako roman nije nov po ideji da se čita kao otvorena, nezavršena knjiga (hispanoamerički roman odavno je zanemario klasični način čitanja od korica do korica), "Hazarski rečnik" na suveren i savršen način uspeva da ujedini fantastiku i realnost, imaginaciju i konstrukciju i da se nametne čitaočevoj svesti istovremeno kao moć svedočanstvenog i snaga maštanog.

Čitalac uporno traga sluteći uzbudljivu avanturu čitanja kao čina komunikacije koji sadrži lepotu po sebi.

Ono što žalosti na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga je činjenica da se sve jasnije vidi kako veliki izdavači jedu male.

Nekim kućama aktivnost se svela na saizdavački i sauređivački rad iako su koliko juče umeli da šarmiraju sajamske posetioce.

Malima preti da postanu uz-kuće a onda i ne-kuće. Od nesamostalnog rada do ukidanja i nije tako daleko.

I velikima je teško. Po velikim popustima rasprodaju zalihe svojih knjiga.

Čekamo "boga s mašine". Trebalo bi da dođe ako i on nije odlučio da agituje u korist onepismenjavanja naroda.

Napisala: Željka Kalanja (Duga, 1984.)

Sajam knjiga u brojkama

Ovogodišnji sajam knjiga u Beogradu okupio je 192 domaća izlagača koji su objavili ove godine dve hiljade naslova manje (ispod 10 000) nego pre četiri godine. Kamate postaju glavnim sajamskim podatkom dosežući famoznih 52 odsto.

Jedinstven u svetu po prodaji knjiga, Beogradski sajam ima ove godine 43 mini, 74 tipske knjižare i skoro 40 tezgi na kojima se knjiga kupuje uz tradicionalni popust.

Uprkos teškoćama i malom uvozu knjiga, beogradska smotra okupila je čak 380 izlagača na 72 štanda, iz 55 zemalja i međunarodnih organizacija.

Od izložbi trebalo bi pomenuti izložbu jugoslovenskih časopisa (120 izlagača), svetsku izložbu minijaturne knjige iz 28 zemalja i izložbu francuske džepne knjige sa skoro 900 naslova.

U trenutku kada tekst predajemo u štampu sajam još traje pa se ne zna kakva će biti poseta na ovoj manifestaciji. Sudeći po prvim danima, biće ovo jedan od posećenijih Beogradskih sajmova knjige.

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate