Dušan Ivković u mladosti: Imao je tu sreću da su ga devojke poistovećivale sa Džemsom Dinom


Februar 1979: Iako je završio Rudarsko-geološki fakultet još pre osam godina, nema ni dan staža u struci. Na košarkaškom terenu od najranije mladosti...

Ljubitelji košarke viđaju ga na klupi već više od jedne decenije. A ipak, kada je ove sezone postao trener Partizana, za većinu je bio samo mlađi brat Slobodana Pive Ivkovića, trenera Radničkog iz šampionskih dana, danas učitelja košarkaša Beka.

Oni malobrojniji, koji Dušana Ivkovića znaju pobliže, nisu bili manje iznenađeni vešću da je upravo on "naslednik" Ranka Žeravice...

Kršan, plavokos i plavook, lako skreće pažnju na sebe već samom svojom pojavom. Takav je bio i pre dvadesetak godina kada smo se upoznali u šestom razredu XIV beogradske gimnazije.

Već tada je bio zagrejan za košarku koju je igrao u juniorskom timu Radničkog, kluba sa Crvenog krsta, od čijeg igrališta do vrata njegove kuće nema više od dvadesetak metara.

Kao učenik nije se posebno isticao, ali je imao - ako se to tako može reći - tu sreću da ga je ženski deo naše generacije poistovećivao sa tadašnjim idolom mladih, tragično preminulim američkim filmskim glumcem Džemsom Dinom.

Po završetku gimnazije, upisao se na Tehnološki fakultet...

- Već posle godinu dana promenio sam fakultet. Upisao sam geologiju na Rudarsko-geološkom fakultetu. Trajalo je to malo duže mada nisam bio loš student...


Inženjer geologije



- Ipak, nikada niste radili kao inženjer?


- Ne, u svom pozivu nemam ni dana radnog staža.


- Otkud opredeljenje za košarku?


- Voleo sam je od malih nogu. Tačnije, igrao sam se, još kao dečak, na terenima Radničkog. Bilo je nekako i normalno da se okušam među koševima.


- Tada uslovi nisu bili baš najbolji?


- Ne, nije bilo ni opreme ni lopti ni uprave... Igrali smo iz čistog zadovoljstva. Tek dolaskom Ranka Žeravice za trenera, 1959. godine, situacija se izmenila.


Sada se zna da je Dušan Ivković na kormilu Partizana, nasledio upravo Ranka Žeravicu. Ali se ne zna da je, zbog sukoba sa tadašnjim učiteljem, Dušan Ivković napustio tim 1971. godine i pridružio se grupi entuzijasta i mladih košarkaša koja je osnovala tim Univerziteta...


- Taj sukob, ako se to tako uopšte može nazvati, bio je beznačajan i brzo je zaboravljen, ali ja više nikada nisam igrao u Radničkom.


Početak uz brata



Dušanov šest godina stariji brat Slobodan, preuzeo je dužnost trenera prvog tima Radničkog 1967. godine. Punih šest godina Dušan je bio uz njega, pomagao mu u radu i vođenju tima kao amater. Radnički je i tada bio tim bez uprave i novca, bile su to teške godine...

- Nikada nisam imao ambicije, a nemam ih ni danas, da budem košarkaški trener! Mada sam, 1970. postao stipendista Radničkog, tek dve godine kasnije počeo sam samostalno da radim kao trener juniora.

Bilo je to u okviru Omladinske škole na čijem je čelu bio Borivoje Cenić. Istog leta pohađao sam i seminar za trenere u Baškoj Vodi. Tri puta zaredom bili smo prvaci Srbije među omladincima, a 1974. i prvaci Jugoslavije u isto vreme kada je i prvi tim bio šampion,


Ko je danas, od vaših tadašnjih učenika, u timu Radničkog?


- Ta se generacija, na žalost, osula. Nije bilo snaga u klubu, a ni sredstava, da je održi na okupu i dalje usavršava. Mnogi su sasvim prestali da igraju košarku...


- Slobodan je, godinu dana kasnije, napustio Radnički?

- Da, a mene su zvali iz Beka, valjevskog Metalca... nisam želeo da radim sa seniorima. Tako sam juna 1977. godine prešao u Partizan kao pomoćnik Ranka Žeravice, a već sledećeg meseca otišao u SAD gde sam, jedno vreme, bio u kampu u Ilinoisu sa glavnim trenerom te američke države Džinom Smitsonom koji je, docnije, boravio i u Jugoslaviji...


Neočekivano vodeći



Pre početka ovogodišnjeg šampionata, Partizan su napustili i trener Žeravica i Dražen Dalipagić koji je otišao na odsluženje vojnog roka.

- Odlazak Dražena Dalipagića, njegovo odsustvo, osetila bi i reprezentacija, a kamoli Partizan. Možda zato i nismo, pre početka takmičenja, gajili veće ambicije od plasmana između trećeg i petog mesta i možda sam zato i dobio poverenje da budem trener.


- Kažu da ste učinili pravi potez kada ste Kićanoviću dali punu slobodu u igri?


- Kažu, ali to nije tačno. Kićanović nije "libero", on ima određene zadatke u svim fazama igre, samo što sada on nosi igru tima.


- Da li je Partizan zasluženo na vrhu?


- Po dosadašnjoj igri, da. To je mlad tim kojem odgovara brza igra. Jedina je nevolja što sa tako mladim igračima treba više raditi na treningu, a mi imamo najmanje vremena za to. Kalendar takmičenja je pretrpan utakmicama, borimo se "na tri fronta" - prvenstvo, Kup Jugoslavije, Kup Radivoja Koraća, gotovo smo neprekidno na putu, porasle su nam i ambicije..


- Apsolvirali ste na Fakultetu za fizičko vaspitanje?

- Jesam, ali sumnjam da ću se još dugo baviti ovim pozivom. Lični život gotovo i nemam, supruga Olga i sin Petar to najbolje osećaju, a i meni to znači puno odricanja. Ne pamtim, recimo, kada sam sedeo na miru u kući, ili izašao u bioskop ili pozorište.

Radimo dva puta dnevno, igramo utakmice... Uostalom, ko je uopšte trener? Šta je trener u nas? Ne zna se! Dobar je dok su rezultati tima dobri...


Stotinu diploma kao golubar



- Delujete na klupi dosta staloženo?

- To je pogrešan utisak. Trener duboko preživljava sve što se dešava na terenu. Od 132 utakmice tokom sezone, bar 13 ima završetak kao u najdramatičnijim filmovima. Ko onda da ostane miran?

Ja se, možda, samo bolje kontrolišem od drugih, ali nisam "gospodin" kako neki pogrešno misle. Posle utakmice treba mi i te kako relaksacija, među drugovima iz kraja, daleko od košarke, u kutku neke kafane...


A kada i to ne pomogne, onda su tu golubovi. Ima ih, zajedno sa bratom, stotinak. I gotovo isto toliko diploma, medalja i pehara sa takmičenja u golubarstvu koliko i onih sa košarkaških borilišta.

Dušan Duda Ivković, inženjer geologije, obučen u JNA za aviodispečera, vodi tim Partizana vrlo uspešno. I završava školu za trenera. Ipak...

- Nemam određenih ambicija. Znam jedno: neću još dugo sedeti na klupi, a onda ću potražiti neki mirniji poziv, stolicu u nekoj kancelariji.

Tako govori ovaj tridesetpetogodišnjak, koji je detinjstvo proveo na igralištu Radničkog, daje svoje "najbolje godine" Partizanu, klubu za koji navija od 1958. godine i generacije Šoškića, Jusufija, Vasovića, Vladice Kovačevića i ostalih.

Mašta o danima kada će postati "običan čovek", daleko od "reflektora" javnosti, uz porodicu i u kući na Crvenom krstu koja se nalazi u Ulici Radivoja Koraća, idola braće Ivković iz dečačkih dana.

Napisao: Rodoljub Marković (Tempo, 1979.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate