Sedmorica mladih, intervju u "Topčiderskoj noći": Mi smo prvi orkestar koji je uveo samoupravljanje


Ovih dana, tačnije 27. septembra 1977, ansambl "Sedmorica mladih" proslaviće "punoletstvo" - punih osamnaest godina zajedničkog rada. Večiti mladići uspeli su da se održe gotovo dve decenije među najpopularnijim domaćim ansamblima, a zna ih cela Evropa. 

Pre nego što ih pojedinačno predstavimo, dodajmo da je razgovor zabeležen u "Topčiderskoj noći" u Beogradu, gde su nedavno svirali (i gde se vraćaju 15. oktobra) i da im uskoro izlazi i prva domaća LP ploča, u produkciji TV Ljubljana.

Dakle, evo sedmorice, redom kojim su govorili:

BRANISLAV TODOROVIĆ KIKERE (bubnjevi): oženjen Biserkom, kćeri Ljiljana i Vera.

LJUBIŠA STOŠIĆ BUCA (bas): oženjen Nenom, sin Srđan.

NEBOJŠA DANČEVIĆ (klavir): supruga Snežana, deca Nikola (9), Rajna (6 godina).

LJUBA MILIĆ: neoženjen.

MILUTIN VASOVIĆ VASKE: takođe.

ZARIJE ZORAN RAKOVIĆ TASA (truba): supruga Ljiljana, kćeri Nataša i Marija (10 i 4). Oženio se "na potvrdu" preko jednog prijatelja koji je doneo punomoćje u Beograd, dok je Zoran svirao u Cirihu.

JOVAN RADOVANOVIĆ (klarinet, saksofon): žena Koviljka, sin Miloš, bliznakinje Ivana i Zorana.


Ovo će biti neobičan razgovor, jer vas ima sedam, a trebalo bi svi da učestvujete. Malo jedan, malo drugi, treći... Prvo: kad ste počeli da se sakupljate i kako?


ZORAN: Još se sakupljamo, još se nismo sakupili...

KIKERE: Još se nismo sabrali.. .


Mislio sam da bar počnemo ozbiljno, od početka ansambla...


JOVA: Tu ja mogu da odsustvujem dve-tri godine, još nisam došao...

ZORAN: Evo ga lepi Mile (VASKE), on zna...

VASKE: Na jednoj strani su bili Beograđani: Buca, Vaske i Dane. Išli smo u školu, Četvrtu beogradsku, a Buca i ja smo drugari još iz osnovne škole. Počeli smo lupanjem po stolici, sa nekim starim gitarama bez jedne žice, zaljubljeni u staru muziku, Luisa Primu, Armstronga i tako dalje...




Za to vreme, na drugoj strani, u Kragujevcu, dobri poznavaoci isto drugovi kao i mi u Beogradu, bili su Zoran...

ZORAN: Izvini, mi smo u Kragujevcu već svirali, zarađivali, imali smo profesionalan orkestar.


Koji "mi"?


- Kikere, Ljuba i ja. Naravno, ne sami. Imali smo još par drugova, isto jako solidnih muzikanata. Naravno, svi zaljubljeni u džez, sving, diksilend. To smo svirali, uz ondašnje popularne šlagere, na igrankama, drugarskim večerima, u školama... 

Prelom, odnosno korak ka nastajanju ovog ansambla, bio je onda kad je Ljuba došao u Beograd, na fakultet, a za njim odmah i ja. Nas dvojica smo bili i u klupi zajedno. Ljuba je našao ove naše današnje kolege, počeli su zajednički da sviraju, onda sam se priključio i ja, došao je i Kikere, od prilike negde u septembru 1959. godine, kad je odslužio vojni rok...


Zar je još tada bio vojnik?


- Pa, nećemo o godinama!


Zašto, vama bar u imenu ansambla piše da ste mladi?


- Na kraju krajeva, punoletstvo nam tek dolazi. Dakle, 27. septembra smo počeli da sviramo u ovoj formaciji.



Bili smo prinuđeni da se švercujemo




Tada nije bio Jova sa vama, nego pokojni Vlada Vasilić. Niste rekli sa koje je on strane: beogradske ili kragujevačke?


KIKERE: On je bio i sa jedne i sa druge. On je došao iz Smederevske Palanke na studije, pa se sreo sa Ljubom. Inače, moj susret sa njim datira sa verovatno prvog balkanskog festivala džeza u Smederevu 1956. godine.

ZORAN: Taj festival je Đurađ Branković osnovao!

KIKERE: Pozdravila te Jerina! I tu smo se mi upoznali sa Vladom Vasilićem... U to vreme sam ja radio u Smederevskoj Palanci, bio sam nastavnik. Pošto mi je familija bila u Kragujevcu, a probe ansambla u Beogradu, a slabo se zarađivalo, vozne karte skupe, bili smo prinuđeni da se švercujemo. 

I ne samo Vlada i ja, nego i mnogi đaci koji su se školovali u Beogradu. Tu je 95 odsto putovalo bez karte.

VASKE: Zato je ŽTP propalo posle!

KIKERE: Ne može da se oporavi ni dan-danas.

VASKE: S obzirom da smo tada držali i po dve probe dnevno, Kikere je išao i po dva puta do Palanke, što znači da je sve vreme provodio u vozu ili na probi.

DANE: On i sada putuje u Kragujevac, samo se ne švercuje.

VASKE: Isto putuje i po dva puta dnevno ako treba, isto zna napamet svakog konduktera...

ZORAN: On priprema teren, ako jednog dana digne ruke od muzike. Odmah može da postane najbolji kondukter.


Kad ste se skupili u Beogradu, gde ste držali probe?


VASKE: U prvo vreme kod Daneta u stanu. On je jedini imao koliko-toliko sređenu stambenu situaciju, imao je i klavir, tako da smo kod njega svirali, pa je cela Hadži-Milentijeva ulica praštala.

DANE: Stvarno, u ono vreme ljudi su to sa simpatijama primali. Mi sviramo, a dole sa ulice čujemo "Bravo!" i tako dalje...

VASKE: S tim što smo, recimo, kada je došla nova 1961. godina, i tada smo svirali, 31. decembra smo držali probu, a onda u ponoć sa instrumentima izišli na ulicu, svirali po trolejbusima, na Terazijama... 

I posle su nas ljudi očekivali svake Nove godine u ponoć, postala je tradicija da sviramo diksilend... Pa su došle čajanke u "Mažestiku"...

KIKERE: Čekaj, onda treba da pomeneš i igranke u "Indeksu"...


A ja sam hteo da pitam gde ste prvi put javno zasvirali?


VASKE: U "Jurici Ribaru", domu omladine, preko puta kafane "Smederevo", što je vrlo važno...

ZORAN: Tamo smo prve gaže trošili, imali smo gažu od prilike za dve pljeskavice, bile su osam banki... Honorar se kretao od šest banki do trista sedamdeset dinara...



Čajanke su ponekad bile "očajanke"




U to vreme svi ste imali klasične instrumente, bez te silne tehnike, pojačala, elektrike...


KIKERE: Najviše problema sa prenosom imali smo Buca i ja: klasični bas i bubnjevi. Ja sam pozivao na neke redove iz istorije džeza, po kojima klavirista treba da pomaže bubnjaru, pa sam stalno terao Daneta da mi nosi bubnjeve.


Buci je posle bilo lakše kad je došla bas-gitara...


VASKE: Njemu je jednom čak i leteo bas sa folksvagen-busa. S obzirom da smo svi morali da uđemo u taj bus, bas je morao na krov. Onda je dunuo neki vetar, a neravan put, odjednom smo kroz zadnje staklo videli kako promiče bas...

ZORAN: Ne, ne, ne... Interesantno je to što bas nije bio "go", nego u futroli. I iz daljine kad smo pritrčavali, svi smo vikali "Hvala Bogu, ceo je!" Međutim, kad smo podigli futrolu, samo se čulo ono "brlllrr", kao u crtanim filmovima i on se sručio!

BUCA: Ja sam sedeo i gledao kroz prozor, kad odjednom nešto prolete. Šta je ovo? Pomislim da samo bas može da padne! I posle sam morao, prvi put u životu, da sviram na tamburaškom basu. Video sam sve moguće muke te večeri...


Pomenuli smo već čajanke u "Mažestiku". To je bio vaš zlatni period. Bilo je sve lepo i krasno, ali nije bilo čaja!


ZORAN: Bile su ponekad i "očajanke", kad je počelo neko društvo da dolazi i pravi ekscese, to je bilo pred sam kraj. A dotle: elita, ako mogu tako da kažem, bila je zaista divna atmosfera...


U prvo vreme svirali ste diksilend i sving, niste pevali, niste imali "program", u današnjem smislu reči...


DANE: Pa, počeli smo zapravo kad smo dobili angažman u Siriji...

VASKE: To se zapravo zbilo preko noći. Dane i ja smo sedeli u "Mažestiku", slušali "kućni orkestar" koji je tamo svirao i od nekog starog čike Vase prepisivali pesme koje su tada bile komercijalne: Ćelentana naročito. 




Noć uoči odlaska tako smo spremili jedno petnaestak takvih kompozicija. Treba reći da nas je otpratilo puno sveta jer je to bio naš prvi odlazak u inostranstvo. Sećam se da smo i na stanici svirali. A krenuli smo vozom, sa po pet dolara u džepu - da nam se nađe.

ZORAN: To je bio limit koji su naši devizni organi dozvoljavali za put u inostranstvo...

VASKE: U Siriji smo bili dva i po meseca, ali smo prvi put napravili svoj program. Tako, kad smo se vratili, bili smo čudo jedno u Beogradu.

BUCA: Tamo smo prvi put svirali i na televiziji, svake nedelje imali smo po jednu emisiju.

VASKE: S obzirom da su Sirijci tada dobili televiziju, kamere su bile nepokretne, a mi smo morali da se mrdamo.


Počeste o tom novom programu...


VASKE: Da, u Beogradu smo postali maltene "kućni orkestar" Doma sindikata, jer smo pratili mnoge pevače, tu smo stvarno ispekli zanat. Došla je onda 1963. godina i dobili smo angažman u "Zvezdari" koja je, preuređena za tu svrhu, bila veoma prijatna. 

Gosti su imali na raspolaganju aparat za brijanje, aparat za čišćenje cipela, ulazak je koštao dvesta dinara, a naš program je bio prilagođen, pa su ljudi dolazili u velikim količinama.

BUCA: Pevali su Lola Novaković, Dragan Toković, Lado Leskovar... Tu je počeo karijeru kao voditelj Jovan Ristić, danas poznati reditelj, Peca Petrović iz Studija B... I mnogi drugi...

KIKERE: Iste godine išli su i prvi jugoslovenski estradni umetnici na turneju po Sovjetskom Savezu: Đorđe Marjanović, Nada Knežević, Nada Mamula, ansambl "Dalmacija" i mi. Tamo smo snimili i prvu longplej ploču.

VASKE: Sve to iskustvo nam je mnogo pomoglo kad smo dobili i prvi angažman na Zapadu, u Augsburgu kod Minhena. Stigli smo nekoliko dana ranije, da vidimo kako se radi. Onda smo prvi put čuli kako radi "eho". Naš menadžer je odmah uvideo naše mogućnosti i kvalitete i odrešio kesu.



Mi smo prvi orkestar koji je uveo samoupravljanje




Kako zapravo radite vas sedmorica? Kakva je podela zaduženja?


VASKE: Mi smo prvi orkestar koji je uveo samoupravljanje. S obzirom da mi najbolje znamo sopstvene mogućnosti, svako je primio zaduženje koje mu odgovara. Buca vodi finansijsku politiku, opšte troškove i tako dalje. 

Kikere je korespondent, on vodi prepisku sa prijateljima, poznanicima i tako dalje. I šef je transporta. Jova drži fonoteku, ima sve naše snimke, Tasa je kontakt-majstor... 


Ko je Tasa?


ZORAN: Tako mene zovu, Kikere je nezvanični kum, on me prozvao Tasa, ali mi do danas nije odao tu tajnu. Valjda je taj Tasa bio neki trubač, tek, ime je prihvaćeno.

VASKE: On kontaktira sa menadžerima, sklapa ugovore, piše muziku, piše tekstove, Ljuba isto tako, glavni je aranžer...


Da li se događa da ne možete da donesete odluku, pa stvar rešavate glasanjem?


VASKE: Događa se: da li se prihvata ta i ta uniforma, da li se prihvata taj i taj angažman, da li kompoziciju uvrstiti u repertoar, izbaciti...


Pravite dosta troškova onima koji vas zovu. Honorar - sedam puta.


ZORAN: Imamo i mi dosta troškova. Neupućeni misle: al’ ovi zarađuju! Niko ne pominje da velike sume tog novca odlaze na raznorazne stvari neophodne za održavanje ansambla.

VASKE: Suma koju dobijamo deli se na sedam jednakih delova, niko nije povlašćen, niko nije šef. Ljudi su skloni da pričaju o nekim basnoslovnim honorarima, ali mi smo vrlo prisutni, sa obe noge na zemlji, znamo da budemo u platežnim okvirima, naročito kad smo u Jugoslaviji.

Pa bih čak rekao da smo vrlo jeftini, da nismo dovoljno plaćeni prema radu. I kvalitetu.

DANE: Međutim, niko nikad nije kukao za neke olakšice od društva. Stanove i sve ostalo, sve smo sami kupovali.

ZORAN: Od 1964. pa do današnjih dana, za relativno kratko vreme postigli smo, u toj branši, evropsku reputaciju. U svim zemljama gde smo svirali važimo za jedan od najboljih orkestara za tu vrstu posla. Naravno, jako smo mnogo radili, redovno održavali probe, bez obzira na radno vreme uveče...

BUCA: I u "Zvezdari", pa i pre "Zvezdare", mi smo imali jednu vrstu šou-programa. Nije to još bio pravi šou. U to vreme, po dolasku na Zapad, videli smo da svi imaju tako nešto. Kad je došao Jova koji je vrlo pokretljiv, vrlo smešno izgleda i ima divnih ideja, mi smo došli na ideju da pravimo šou. Vremenom se to sve usavršavalo, pa danas naš šou može da traje i puna dva sata.


U sećanju su ostale vaše, retke, emisije na našoj televiziji. (Intervju vođen godinu dana pre serijala "7 + 7" - op. Y.) Pripremate nešto novo?


VASKE: U planu je, upravo smo u pregovorima da napravimo nešto interesantno. To bi bila kompletno nova muzika, kompletno novo sve.

ZORAN: Beograđani nas najčešće pitaju zašto više ne priređujemo koncerte u Domu sindikata. Evo šta: Beograd je veliki grad, a ovaj šou koji sada radimo već je viđen u Beogradu i smatramo da, dok ne napravimo nešto novo, ne bi trebalo da se pojavljujemo na taj način.


Konačno nam se pridružio i Jova. Sada će on morati više da priča.


JOVA: Ja sam svirao u "Veselom bendžu", a moj prvi susret sa "Sedmoricom mladih" bio je kada sam svirao sa svojim orkestrom "Domino" na Tehnološkom fakultetu u Beogradu. Tamo su oni dolazili svake subote. 

Ja sam u "Sedmoricu" došao kad je pokojni Vlada Vasilić otišao u vojsku. On je u to vreme rekao da jedini može da ga zameni Jova, talentovan dečko! To je bio moj rođendanski poklon. Lako sam se uklopio jer je i moj prethodni orkestar svirao diksilend.


Malopre neko reče da je "Jova smešan"...


JOVA: Dok sam još bio u osnovnoj školi, u meni je živeo taj šou, iako nisam znao šta to znači. Ja sam to na neki način morao da ispoljim. Prvo sam ubacivao taj ,"duh" dok sam svirao, a kasnije je to preraslo u poziv, ako može da se kaže.


Sada ste pravi komičar. Da li ste pomišljali na glumu, mislim, nevezano za muziku?


JOVA: Ja sam i dobijao ponude, ali sam odbijao, jer vremenski nisam mogao da postignem. Bila mi je ponuđena uloga u TV seriji "Muzikanti", uloga harmonikaša koju je Zare igrao. Posle je Džon Bajford dobio pet emisija za decu, što mu je bila proba za "Neven". 

I ja sam odigrao jednu glavnu ulogu i to je dobro prošlo, pa sam dobio i glavnu ulogu u "Nevenu". Ali, morao sam da odbijem, jer sam morao da putujem, nisam mogao dugo da odsustvujem.


Evo i Ljube da malo priča. Šta vam predstoji ovih dana?


LJUBA: Predstoji nam proslava punoletstva, dobićemo lične karte, nameravamo to da i obeležimo na jedan način, pojaviće se ploča koju upravo završavamo za RT Ljubljana. Napravićemo promociju te ploče i, kao što je Vaske rekao, malo televizije, malo ostalog, ne bismo li se više vratili na ovo tržište i time obeležili tih osamnaest godina. 




Namera nam je da što više sviramo i radimo u Jugoslaviji, a jedan od pokušaja je bio i ovde, u "Topčiderskoj noći". Takva vrsta zabave ne postoji u Beogradu, i ne samo u Beogradu, i za svaku je pohvalu potez "Topčiderske noći". 

Jer, postoji masa muzičara i pevača i dobrih orkestara, od kojih mnogi, zato što nemaju gde, sviraju u inostranstvu. Mogli bi da zabavljaju Beograđane kao i stanovnike Minhena, Hamburga, Stokholma...


Kod nas postoji pogrešan stav i kod nekih pevača i muzičara: jedni neće da pevaju u kafani, drugi neće da sviraju muziku za igru. Kod vas toga nema...


LJUBA: To je apsolutno pogrešno. Da ne uzimamo uvek za primer Zapad, ali u Americi, još od vremena prohibicije, tako su svirali jedan Glen Miler, Beni Gudman, Luj Armstrong, Frenk Sinatra je pevao u lokalu. Za tu vrstu zabave kod nas ima mnogo publike, ali nema organizatora.

JOVA: Sistem zabave se uopšte menja. Nekad smo sedeli pored radio-aparata i slušali "Veselo veče", sedeli smo i na koncertima, a moderan čovek ima sve manje slobodnog vremena.

VASKE: Ja bih tome samo dodao...

JOVA: Čekaj, ja još nisam završio...

VASKE: Dobro, kaži.

JOVA: Zbog nedostatka slobodnog vremena sve se fuzioniše: i zabava, i vrste slušanja, i gledanje...


Može li Vaske sada da govori?


BASKE: E, neću sada! Šalim se, hoću: ovo ovde uopšte ne liči na kafansku atmosferu. Jer, staro je pravilo da atmosferu u jednom lokalu čine orkestar i publika. Ovde su pokazali dugotrajni aplauzi da to ima više karakter koncerta...

DANE: Događalo se da ljudi čak neće da igraju! Samo sede i slušaju.


Zlobnici pitaju: dokle ćete se zvati "Sedmorica mladih"?


LJUBA: Neka i dalje ostanu zlobni!

Razgovarao: Dragutin Milanović, obrada: Yugopapir (TV novosti, septembar 1977.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate