Jugoslovenski film '81, završni račun: Srpski dinar uložen u hrvatski film vraća se Zlatnom arenom?

Decembar 1981: Reč je, naravno, o filmu. Kao i za sve što smo radili u prošloj godini (odnosno u ovoj) moramo nekom podneti račune. Nekom završni, pa makar i naštimovan, nekom lični, nekom društveni, na kraju ipak svi računi moraju biti plaćeni.

Filmadžije ovih dana ne plaćaju, nego dobijaju pare za ono što su u ovoj godini uradili.

Uradilo se dosta. Kako, to je već drugo pitanje.

Da li je sve bilo po ZUR-u, da li su se uvek usaglasili i da li se iz toga uopšte rodilo filmsko umetničko delo, to je pitanje.

A pitanje je i šta je to filmsko umetničko delo. Pitanje je, šta je film? Bar ovakav kakav mi proizvodimo, uvozimo li prikazujemo.

Proizveli smo blizu trideset filmova. Ocenili ih na bezbroj festivala, što domaćih što stranih, i podelili svima nagrade. Nagradili smo one za koje smo mislili da su dobri, a možda i nisu, ali još u istoriji jugoslovenskog filma nismo kaznili one koji su uludo bacali društveni novac.

A uvek su kao i do sada svi rezultati rođeni sa velikim porođajnim mukama.

Prvi skandal je izbio kada je u SR Hrvatskoj filmska proizvodnja stala tri meseca. Neki koji nisu dobili novac da bi snimili film našli su rupu u pravilniku, zahvaljujući rupama u zakonu. I zabraniše snimanje onima koji su to već bili počeli.

Osetili su to na svojoj koži, a i na filmu: Lordan Zafranović, Vatroslav Mimica, Rajko Grlić... No, pošto kao i uvek ne isteramo sve do kraja oni su posle nepotrebne pauze  - i nastavili snimanje, i završili.


Nepotrebna frka



Analiza domaće filmske 1981. godine
u magazinu Dvoje
Nikad nam nije pravo.

Digli smo viku na ovogodišnji pulski žiri, po sistemu, da u njemu nije bilo ni jednog filmskog radnika. Uz svako ime člana ovog žirija moglo se staviti i ono društveno-politički radnik. Ali, pošto je film, u službi društva, valjda su i oni imali pravo da ga ocenjuju.

I oceniše ga.

Nije bilo mnogo "Arena", a onu glavnu dobi "Pad Italije" Lordana Zafranovića. Sve nam se čini da znamo pravi razlog. Evo ga. Film "Pad Italije" proizveli su dva najveća jugoslovenska producenta "Jadran film" iz Zagreba i "Centar film" iz Beograda.

Ništa logičnije nego izvesti zaključak da je on već i bio predodređen da dobije "Zlatnu arenu". Ko je kriv Rajku Grliću i njegovom filmu "Samo jednom se ljubi" što u njega nije uložen ni jedan srpski filmski dinar. Da je bilo tako, ko zna gde bi mu bio kraj.

Vatroslav Mimica reditelj i Aleksandar Petrović, scenarista, družili su se oko projekta "Banović Strahinje". Udružili se opet "Jadran" i "Avala". Međutim, čini nam se da je "Avala" tek na putu da povrati staru slavu, pa zato ove godine nije ni mogla da odlučuje o prvoj nagradi.

Dobili su i oni nešto. Dragan Nikolić je dobio "Zlatnu arenu" za ulogu Vlah Alije. Da li je bio najbolji na ovogodišnjem pulskom festivalu, u to nismo sigurni; a da je bio među prvima, to nam je poznato.

Međutim, žiri mu je s pravom dao "Zlatnu arenu" iz jednog istinskog razloga. Bio je bolji od Franka Nera. Ako je to kriterijum, a čini nam se da jeste, onda je žiri bio u pravu.

Kad je već reč o nefilmskim žirijima, morali bismo se, posle nekih saznanja, izviniti pulskom žiriju za ono što smo ga i mi napadali na stranicama našeg lista.

Divimo se njihovoj hrabrosti što su pristali da ocenjuju jugoslovensku filmsku proizvodnju, jer filmski radnici to nisu u stanju.

Prisustvovali smo sednici Predsedništva filmskih radnika Jugoslavije, koja je bila zadužena da od pet predloženih odredi jednog našeg kandidata za nagradu "Oskar".


A za Oskara kandidujemo...



Bili smo zapanjeni. Niko od filmskih radnika, predstavnika republika i pokrajina u ovom telu, nije imao smelosti da javno pred svojim kolegama i pred novinarima, podigne ruku i glasa za neki od predloženih filmova.

Rešili su da to urade putem telegrama. Valjda im je lakše da diktiraju telegrame na pošti, nego da obrazlože svoje stavove pred javnošću.

Imaju li oni više prava da se bune protiv bilo kakvih žirija koje izabere neko drugi, kad nisu u stanju da sami odlučuju o svom radu.


Ja tebi - ti meni



Sve ove nagrade, bilo kako da su dodeljivane, izazivale su uvek do sada i mnoge proteste. Mnogi su se smatrali oštećenim, bili su ubeđeni da je njihov film i najbolji koji je proizveden u ovoj godini, a da je onaj drugi nagradu dobio nekim mutnim radnjama.

Ali ovog puta bili su kao uvek glasni.

Šta ima jedan reditelj da doda ako zadrži za sebe to saznanje. Ono se mora saopštiti javnosti, mora se osporiti kolega i njegovo delo, moramo se kazati da on nagradu nije zaslužio.

Tako je počelo.

Mimica je osporio vrednost Zafranovićevog filma, tvrdeći bez skromnosti da je njegov "Banović Strahinja" najbolji film ovogodišnje produkcije. Bulajić je preko štampe opalio Šerbedžiju, Vukotića i Radičevića - i jedino mu Šerbedžija nije ostao dužan. Zabavljali su nas dva meseca.

Vujisić se okomio na Bulajiića i na ceo jugoslovenski film i nikom ništa. Ostaše i film i Bulajić i Vujisić, bojim se da će na kraju novine biti krive.

Rajko Grlić tvrdi da novinari izmišljaju i da je uvek mislio sve najlepše o Zafranoviću. Novinar kaže da je rekao drukčije. Lordan Zafranović se ovih dana žali i pokušava da objasni zašto beogradska publika ne voli njegove filmove.

Stari i već zaboravljeni Petre Prličko osporava svaku glumačku vrednost Bati Živojinoviću, a Bata koji uvek pametno ćuti i sve rešava po sistemu: "Za dobrim konjem se diže prašina, a za ragom ništa".

Sad će početi i već su počele da se dele premije odnosno da se vrednuju filmovi, da bi se videlo koji će najviše uzeti od kolača koji dele republički SIZ-ovi kulture.

Prvi nesporazumi su izbili u Hrvatskoj. Prvom i drugom kategorijom nije vrednovan ni jedan film proizveden u Hrvatskoj, iako se mora priznati da su četiri filma ovogodišnje hrvatske produkcije u samom vrhu: "Samo jednom se ljubi", "Banović Strahinja", "Pad Italije" i "Visoki napon".

Ko se kome sveti, ko kome potura nogu, i ko bi hteo koga da kazni, nije nam jasno. Očito je da se pamti, bolje reći zlopamti i ide po onoj staroj: "Ti meni smesti juče, ja ću tebi danas."


Bežimo u svet



I dok mi kod nas lomimo već polomljena filmska koplja, svet je počeo da razmišlja o nama.

Ove godine smo sa uspehom učestvovali na nekoliko svetskih festivala. Trebalo je da film Emira Kusturice "Sjećaš li se Doli Bel", ode na Venecijanski festival pa da shvatimo da je ovaj mladi sarajevski reditelj napravio "Mali veliki film".

Slobodana Aligrudića koji igra glavnu ulogu u ovom filmu pulski žiri nije mi primetio.

Možda su se bili dogovorili sa venecijanskim, da ga on otkrije. I tako su nam Italijani otvorili oči i pokazali da imamo jedan dobar film i jednog velikog glumca.

Rajko Grlić, reditelj, i Miki Manojlović, glavni junak filma "Samo jednom se ljubi", vratili su se sa festivala iz Valensije sa najvećom nagradom "Gran pri". U Puli ne dobiše ni Grlić ni Manojlović.

Kažu da je Velimirovićev "Dorotej" prošao sjajno u San Sebastijanu, a poznato nam je da se Zafranović spotakao u Veneciji.

Bilo je malo nepromišljeno sa tim filmom i učestvovati na ovom festivalu.

Nepravedno bi bilo, iako nije iz ovogodišnje proizvodnje, ne napomenuti da je, dok pripremamo ovaj tekst, upravo stigla vest da je film Slobodana Šijana "Ko to tamo peva", dobio francusku godišnju nagradu "Žorž Sadul".

Ako se prisetimo i učestvovanja na francuskom festivalu, onda dolazimo do jedne gorke istine da je svet počeo da nas ceni više nego mi sami sebe.

Pošto ne znamo kakvi su novi carinski propisi u odnosu na privremeni izvoz kopija na strane festivale, trebalo bi se raspitati za mogućnost da naše filmove prvo prikažemo u inostranstvu pa, kad o njima kažu svoju reč oni koji nisu opterećeni republičkim i pokrajinskim ključevima, da poneki od njih prikažemo i kod nas.


Neuhvatljiva publika



A i taj narod što ide u bioskop, nikako nam nije jasan.

U svemu tome ima i dobrog. Raspolažemo samo sa podacima iz beogradskih bioskopa pa ćemo, na osnovu njih, konstatovati neke stvari.

Lepa je istina da je deset najgledanijih filmova ove godine u Beogradu domaće produkcije. Lepo je čuti da je sve te filmove videlo preko sto hiljada gledalaca, neke čak i preko dvesta. Čudan je podatak da svi ti filmovi bar za jednu trećinu a neki i za pola premašuju najgledanije strane filmove.

Ali kako sad vrednovati ta dela?

Da li po ocenama zvaničnih, nazovimo ih čak i stručnih žirija ili po broju gledalaca.

Na listi najgledanijih filmova ove godine u Beogradu ubedljivo vodi film Miće Miloševića "Laf u srcu". Ni kod jednog zvaničnog žirija na bilo kom festivalu ove godine u našoj zemlji nije se nalazio na potencijalnoj listi kandidata.

Kad budete čitali ovaj "filmski završni račun" on će imati 250 hiljada posetilaca. Cifra koja ohrabruje, ali i tera na razmišljanje. Da li smo željni komedije, pa i po svaku cenu. Da li nam je najpreče sve ono sitno što se dešava oko nas na ulici ili ćemo se posvetiti nekim životnim problemima.

Odmah iza Miloševića, po gledanosti je "Banović Strahinja" Vatroslava Mimice, zatim "Samo jednom se ljubi" Rajka Grlića, pa "Neka druga žena" Miomira Stamenkovića.

Filmovi različitih žanrova čija gledanost dovodi u totalnu zabludu sve one koji bi hteli da ocenjuju kriterijum publike.

Publika očito voli smešan film. Ali pobogu ona očito voli i da razmišlja kad u tako velikom broju gleda: "Banović Strahinju" i "Samo jednom se ljubi".

I kako da joj ugodimo. Mogli bi se dogovoriti i usaglasiti republičke, i pokrajinske stavove pa snimati u svakoj republici određeni broj filmova, i određeni broj komedija.

Zbog gledanosti možda bi trebalo samo komedije, ali zbog filma - ili da budemo pretenciozni, istorije filma, trebalo bi snimiti po neki film.


Bofl roba



Pokušali smo da pomenemo sve, ali ne smemo zaboraviti jedno. Distributere! Oni su ti koji nam prodaju rog za sveću, već desetak godiina.

Uveli smo stabilizaciju, nema deviza, ljudi se dovijaju, a ko dolija zna se. Gledaoci!

Nekoliko puta godišnje, direktori, naših nam distributerskih kuća odlaze u London i druge evropske centre da pregledaju šta ima novo i za nas interesantno, na vašaru svetskog filma. Sigurni su da dobro poznaju naše želje i opredeljenja, pa prema tome i biraju.

A mi smo sigurni u nešto drugo. Nijedan od tih cenjenih direktora, već odavno ne radi sa prikazivačima, a još manje zna ukus publike.

Donesu oni tako te filmove u Jugoslaviju, a onda ih njihovi referenti za prodaju nose po sajmovima diljem naše lepe domovine i to obično u atraktivna turistička mesta gde ih prodaju opet onima, a to su upravnici bioskopa, koji misle da znaju šta treba da gledamo.

Ne treba mnogo mudrosti da bi se konstatovalo da osim časnih izuzetaka gledamo obični filmski bofl.

Petparački krimići i izvitoperene seksi komedije, koje se kupuju za šaku dolara, najveći su deo repertoara koji nam je ponuđen u toku jedne godine. Ima časnih izuzetaka, ali su oni u odnosu na ove prve zanemarljivi.

Nekad je repertoar naših bioskopa popravljao FEST. Ali, ni FEST nije ono što je nekad bio. Da li su krivi ljudi ili vreme, nećemo u to ulaziti, mada smo sigurni da ljudi ponekad mogu da promene i vreme i prilike. Ovakav FEST ne menja ništa.

Ako ne možemo biti prvi, neka bar budemo poslednji. Te devize se držala i naša redakcija, pa ćemo vas shodno tome u sledećem broju obavestiti i koji je najbolji jugoslovenski ljubavni film u ovoj godini po izboru čitalaca našeg lista. Biće to poslednja ocena ovogodišnjeg jugoslovenskog filmskog stvaralaštva.

A kad je već o ljubavi reč, onda da i mi kažemo neku. Malo više ljubavi za film, i filmskog gledaoca, ne bi škodilo. Naprotiv!

Napisao: Slobodan Joković, obrada: Yugopapir (Dvoje, 1981.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate