Mart 1960: Sombor je grad u kome je
pesnik Laza Kostić proveo poslednjih petnaest godina svog života.
Pre pedeset godina to je bila tiha, otmena varoš u srcu Bačke;
raspevana zlatnim bojama mirnih jutarnjih buđenja; utonula u vidik
bez kraja. Sombor, popločan uvek okupanom kaldrmom, rasvetljen
kandelabrima, opasan zelenim vencem granatih lipa i žilavih bođoša.
Na uglu, nešto dalje od velike crkve -
učiteljska škola. U njoj - devojke sa šeširima, pantljike ispod
brade. Uredne, pedantne, odmerene - sa uvek spuštenim pogledom i
obrazima prelivenim dobro poznatom bojom stida.
Tu je negde, u jednom od odeljenja ove
škole u ovo vreme i mlada bezimena učenica Isidora Sekulić, čijim
se imenom danas s pravom ponosi naša književnost.
Ispred škole obično grupa mladića u
prugastim pantalonama, kratkim tamnim sakoima i večitim cilindrom.
Oko vrata - preko besprekorne bele košulje, isto tako besprekorna
velika mašna. Brkovi obavezni, i štap koji se nikada ne ispušta iz
ruke.
Grad je pun lepih devojaka: učenice,
krojačice, gospojice! ... Sve je u stilu: "Ljubim ruke
milostiva".
A tu, ni 500 metara od centra, od
plavozelenog venca - Ledine, Mlake, Štreka - nigde kraja vidiku.
To je Sombor na početku Dvadesetog
veka.
Prošlo je više od pet decenija. Dobri
stari fijakeri nestaju na račun automobila. Na teškim hrastovim
kapijama stilizovane zvekire zamenjuju električna zvonca. Mirne,
uredne i uvek pomalo tajanstvene porodične kuće potisnula je
najezda višespratnica.
Na raskršćima nema više raspeća, ni
devojaka sa uvek spuštenim pogledom. Nema omnibusa u poludelom
četvoropregu vranaca. Nema Lazinih kalambura. Zauvek je prošlo
vreme pesnikovih terevenki i nesanki...
Pesnik bunta i protesta. Pesnik
podivljao u želji da pruža otpor katoličkoj - austro-ugarskoj
diktaturi, da prkosi tim uljezima.
Pesnik, koji nikada nije zaboravio ko
je, i da mu je dužnost da brani srpsko ime i reč. Razuđeni,
robusni srpski delija - intelektualac. Literata - moderan pre pedeset
godina. U tuzi svojoj neprebolan; breg, ali u ljubavi svojoj nežnošću
sav toskavan: pesnik, doktor Laza Kostić, uvek mlad, uvek nov, nikad
bivši, uvek prisutan i neispitan.
Uvek tu gde je ljubav za pravu živu
poeziju. Uvek tu gde je istina.
Sombor ni danas nije izgubio svoju
patinu. Iznikao ko zna kad na maloj oazi beskrajne Panonske ravnice -
pamti on Turke, Mariju Tereziju, pamti cara Franju Josifa ... Pamti
ratove, vojske, vojskovođe i vladare... pamti filere, krune, aršine
i refe... I pamti, i ne zaboravlja - svog neumrlog pesnika - Lazu
Kostića.
Nije velik broj onih pesnikovih
savremenika koji još uvek pričaju uspomene vezane za njegovo ime.
Mnogi su prestali da govore. Ali priče žive. Ipak, kolorit raste
patinom vremena, sećanja, pričanja i prepričavanja ...
Priče rastu obično zimi. Stasaju dok
Sombor spava svoj san pod snežnim kaputom. Rastu priče kraj
vrućih seoskih zidanih peći, rastu
kraj rasplamsalih kamina, u čitaonicama, klubovima, ateljeima ...
Zimi Sombor evocira uspomene i meditira.
O Lazi pričaju pesnik Veljko Petrović,
slikar Milan Konjović, stari apotekar Đurica Antić. Ali u porodici
Mitra Mijića, pesnikovog paradnog kočijaša, lik Laze Kostića je
večito prisutan i živ.
Pesnik - maratonac
Za običnog posmatrača bio je čudak
i, zaista, nesvakidašnji čovek. Kako po ponašanju tako i po svom
čudnovatom odevanju. Njegova pojava raspaljivala je maštu i uvek je
bio predmet pažnje sugrađana.
Gologlav, razbarušene kose, sa velikom
nevešto vezanom crnom mašnom oko vrata i ogromnom crvenom maramom u
džepu - šetao je Laza ulicama Sombora.
Šetnje su se često završavale
trčanjem. Nekada je trčao i po više kilometara duž pruge na opšte
uveseljavanje i radoznalost onih koje je na ovom putu susretao.
Malerozni prosilac
Dopadala mu se Julija Palanačka.
Devojka iz jedne od najboljih somborskih porodica. Posle dugog
oklevanja odlučio je da je zaprosi.
Stari Somborci se i sada sećaju
nesvakidašnjeg "malera" koji se dogodio tada pesniku.
Pošto je celu noć sa drugovima bančio, izjutra je otišao da
isprosi željenu devojku.
U kući Julinoj prema svim tadašnjim
propisima morao je najpre da se prijavi, a zatim podugo da čeka u
salonu dok se pojave devojka i domaćini. U međuvremenu, dok je
čekao zavaljen u jednu fotelju, Laza je zaspao.
Bruka se pronela gradom, i Lazi je
trebalo dosta vremena da Julini roditelji zaborave ovaj neoprostivi
gest pesnika i doktora koji im je, inače, kao zet sasvim imponovao.
Pretsednik opštine interveniše
Često se ponašao sasvim kao dečak. U
Somboru je u to vreme postojala mala katolička kapela uzdignuta na
nekoliko stepenika. Stepenište je bilo od belog mramora, oivičeno,
takođe, mramornim pločama. Ivice tog stepeništa ličile su na
dečji tobogan.
Laza nije mogao da odoli glatkoj
površini ovog izmišljenog tobogana i često se spuštao zajedno sa
dečacima, sa vrha stepeništa, klikčući i sam kao dete.
Naravno, za dečake i ostale posmatrače
Laza je bio ovde prava atrakcija; krupan, razbarušene kose, čovek u
godinama - na toboganu ...
Ali jednoga dana - zabranjena mu je ova
igra; pretsednik grada opomenuo je pesnika da je igra koju je
izmislio skrnavljenje svetinje i da će za svaki budući pokušaj
ovakve vrste biti kažnjen.
Somborci pričaju da je posle ovoga
Laza sa puno tuge zaobilazio svoje radosno "igralište".
Nezaboravna je za stare Somborce
sahrana Julina. Umrla je nešto pre Laze. Somborci ne mogu da
zaborave lik pesnika koji je išao za kovčegom. Taj večito nemirni
čovek pun snage i bunta sada je bio skršen i neprebolan. Prava
tragična čaplinovska pojava pre nego što se o Čaplinu ma šta i
znalo.
Pesnik-atleta i policiski agent
Po mnogo čemu pamte pesnika u Somboru.
Ne mogu, a da se i danas ne nasmeju događaju o kome je u to vreme
pričao ceo grad.
Laza je bio poznat kao veliki ljubitelj
atletike. Naročito je voleo da trči ujutru rano dok ceo grad spava.
U to vreme njegova politička aktivnost bila je sumnjiva tadašnjoj
vlasti, i uvek mu je za petama bio jedan agent, koji ga je danonoćno
pratio.
Sve bi bilo u redu da Lazi nije padalo
napamet da, s vremena na vreme, u praskozorje dok šeta poljima
somborskim, i potrči. Onda bi to isto morao da radi i onaj ko ga
prati - agent. Posle nekoliko stotina metara agent bi obično klonuo
i onda počinjao da preklinje:
"Stanite, gospodine Lazo, tako vam
bog pomogao. Ne mogu više, a dužnost mi je da vas pratim ... "
Naravno, Laza se nikada nije osvrtao na
ova prekljinjanja. Sombor se smejao, a pesnik redovno ismejavao
vlast.
Poznata je i Lazina pasija za
konstruisanjem novih reči i izraza. To su znali i svi njegovi
prijatelji i poznanici. Koristili su svaku priliku da ga inspirišu i
isprovociraju da "rodi" poneku novu reč.
Na ulazu u mali park kod Konjovićevog
bunara, gde je Laza često provodio svoje popodneve - nalazio se
rotor. U park nisu mogla da uđu u isto vreme dva čoveka.
Intimni Lazin prijatelj, advokat Đena
Pavlović, jednom, dok je šetao sa Lazom parkom, setio se da
nagovori Lazu da krsti ovaj rotor srpskim imenom.
Ne razmišljajući mnogo - Laza mu je
kao iz rukava rekao: "tipaja".
I odmah objasnio svoju kovanicu: ti, pa
ja.
Tako i danas stari Somborci rotor
nazivaju po Lazi - tipaja.
Paradni kočijaš
U porodici Lazinog paradnog kočijaša
priča se između mnogih zgoda i to, kako je Laza voleo da se vozi
polagano u rano jutro. U sećanju starog kočijaša i danas Laza s
prstom na čelu sedi u fijakeru i pesme sastavlja. Kočijašu se
dešavalo da, zagledan u sapi konja, zadrema, a kad se u zlo doba
okrene - fijaker prazan.
Nije mu preostajalo ništa drugo već
da okrene fijaker, ošine konje i pođe u potragu za izgubljenim
gospodarom. Često ga je nalazio u nekoj njivi, ili uvrh duda ili
bođoša, sveg oznojenog.
Briše se velikom crvenom maramom i ne
prestaje sa svojim, čudnim gimnasticiranjem. Krsti se kočijaš i
čudi, a Laza se smeje, šali se i nikada ne prestaje da se začikava.
Najnežnija pesnikova ljubav
Ipak, kočijaš se seća i jednog crnog
dana koji je nastao za pesnika posle smrti gospojice Lenke Dunđerske
iz Silbaša.
Nije bila tajna za Somborce, a najmanje
za one koji su Lazi bili bliski da je Lenka Dunđerska - najnežnija
ljubav pesnikova.
Kada je umrla, Laza je dugo bolovao i
nemo se u ranu zoru izvozio na fijakeru, u atar, u tišinu ...
Zagledan duboko u sebe, u svoju neprebolnu bol, u svoju sahranjenu
ljubav ...
Pričaju Somborci i danas da je
gospođica Lenka Dunđerska bila jedina i najveća ljubav pesnikova.
Naviru sećanja. Uspomene na velikog pesnika prisutne su u svakoj
priči. Mali je, zaista mali broj onih koji su ostali...
A gore na groblju, na Štreku, smirila
se pre pedeset godina ova neobuzdana i puna života ljudska snaga.
Jedan jednostavni spomenik od mermera,
već pomalo nagrižen kišama i vetrovima i reči uklesane na glatkom
kamenu:
"Ljubim ti tvoje prečasne skute
Santa Marija dela Salute ... "
Tekst: Ž. R, obrada: Yugopapir (Duga, mart 1960.)
