Laza Kostić u sećanju starih Somboraca: Lenka Dunđerska bila je najnežnija ljubav pesnikova (1960)

Mart 1960: Sombor je grad u kome je pesnik Laza Kostić proveo poslednjih petnaest godina svog života. 

Pre pedeset godina to je bila tiha, otmena varoš u srcu Bačke; raspevana zlatnim bojama mirnih jutarnjih buđenja; utonula u vidik bez kraja. Sombor, popločan uvek okupanom kaldrmom, rasvetljen kandelabrima, opasan zelenim vencem granatih lipa i žilavih bođoša.

Na uglu, nešto dalje od velike crkve - učiteljska škola. U njoj - devojke sa šeširima, pantljike ispod brade. Uredne, pedantne, odmerene - sa uvek spuštenim pogledom i obrazima prelivenim dobro poznatom bojom stida.

Tu je negde, u jednom od odeljenja ove škole u ovo vreme i mlada bezimena učenica Isidora Sekulić, čijim se imenom danas s pravom ponosi naša književnost.

Ispred škole obično grupa mladića u prugastim pantalonama, kratkim tamnim sakoima i večitim cilindrom. Oko vrata - preko besprekorne bele košulje, isto tako besprekorna velika mašna. Brkovi obavezni, i štap koji se nikada ne ispušta iz ruke.


Grad je pun lepih devojaka: učenice, krojačice, gospojice! ... Sve je u stilu: "Ljubim ruke milostiva".

A tu, ni 500 metara od centra, od plavozelenog venca - Ledine, Mlake, Štreka - nigde kraja vidiku.

To je Sombor na početku Dvadesetog veka.

Prošlo je više od pet decenija. Dobri stari fijakeri nestaju na račun automobila. Na teškim hrastovim kapijama stilizovane zvekire zamenjuju električna zvonca. Mirne, uredne i uvek pomalo tajanstvene porodične kuće potisnula je najezda višespratnica.

Na raskršćima nema više raspeća, ni devojaka sa uvek spuštenim pogledom. Nema omnibusa u poludelom četvoropregu vranaca. Nema Lazinih kalambura. Zauvek je prošlo vreme pesnikovih terevenki i nesanki...

Pesnik bunta i protesta. Pesnik podivljao u želji da pruža otpor katoličkoj - austro-ugarskoj diktaturi, da prkosi tim uljezima.

Pesnik, koji nikada nije zaboravio ko je, i da mu je dužnost da brani srpsko ime i reč. Razuđeni, robusni srpski delija - intelektualac. Literata - moderan pre pedeset godina. U tuzi svojoj neprebolan; breg, ali u ljubavi svojoj nežnošću sav toskavan: pesnik, doktor Laza Kostić, uvek mlad, uvek nov, nikad bivši, uvek prisutan i neispitan.

Uvek tu gde je ljubav za pravu živu poeziju. Uvek tu gde je istina.

Sombor ni danas nije izgubio svoju patinu. Iznikao ko zna kad na maloj oazi beskrajne Panonske ravnice - pamti on Turke, Mariju Tereziju, pamti cara Franju Josifa ... Pamti ratove, vojske, vojskovođe i vladare... pamti filere, krune, aršine i refe... I pamti, i ne zaboravlja - svog neumrlog pesnika - Lazu Kostića.

Nije velik broj onih pesnikovih savremenika koji još uvek pričaju uspomene vezane za njegovo ime. Mnogi su prestali da govore. Ali priče žive. Ipak, kolorit raste patinom vremena, sećanja, pričanja i prepričavanja ...

Priče rastu obično zimi. Stasaju dok Sombor spava svoj san pod snežnim kaputom. Rastu priče kraj
vrućih seoskih zidanih peći, rastu kraj rasplamsalih kamina, u čitaonicama, klubovima, ateljeima ... Zimi Sombor evocira uspomene i meditira.

O Lazi pričaju pesnik Veljko Petrović, slikar Milan Konjović, stari apotekar Đurica Antić. Ali u porodici Mitra Mijića, pesnikovog paradnog kočijaša, lik Laze Kostića je večito prisutan i živ.




Pesnik - maratonac



Za običnog posmatrača bio je čudak i, zaista, nesvakidašnji čovek. Kako po ponašanju tako i po svom čudnovatom odevanju. Njegova pojava raspaljivala je maštu i uvek je bio predmet pažnje sugrađana.

Gologlav, razbarušene kose, sa velikom nevešto vezanom crnom mašnom oko vrata i ogromnom crvenom maramom u džepu - šetao je Laza ulicama Sombora.

Šetnje su se često završavale trčanjem. Nekada je trčao i po više kilometara duž pruge na opšte uveseljavanje i radoznalost onih koje je na ovom putu susretao.


Malerozni prosilac



Dopadala mu se Julija Palanačka. Devojka iz jedne od najboljih somborskih porodica. Posle dugog oklevanja odlučio je da je zaprosi.

Stari Somborci se i sada sećaju nesvakidašnjeg "malera" koji se dogodio tada pesniku. Pošto je celu noć sa drugovima bančio, izjutra je otišao da isprosi željenu devojku.

U kući Julinoj prema svim tadašnjim propisima morao je najpre da se prijavi, a zatim podugo da čeka u salonu dok se pojave devojka i domaćini. U međuvremenu, dok je čekao zavaljen u jednu fotelju, Laza je zaspao.

Bruka se pronela gradom, i Lazi je trebalo dosta vremena da Julini roditelji zaborave ovaj neoprostivi gest pesnika i doktora koji im je, inače, kao zet sasvim imponovao.


Pretsednik opštine interveniše



Često se ponašao sasvim kao dečak. U Somboru je u to vreme postojala mala katolička kapela uzdignuta na nekoliko stepenika. Stepenište je bilo od belog mramora, oivičeno, takođe, mramornim pločama. Ivice tog stepeništa ličile su na dečji tobogan.

Laza nije mogao da odoli glatkoj površini ovog izmišljenog tobogana i često se spuštao zajedno sa dečacima, sa vrha stepeništa, klikčući i sam kao dete.

Naravno, za dečake i ostale posmatrače Laza je bio ovde prava atrakcija; krupan, razbarušene kose, čovek u godinama - na toboganu ...

Ali jednoga dana - zabranjena mu je ova igra; pretsednik grada opomenuo je pesnika da je igra koju je izmislio skrnavljenje svetinje i da će za svaki budući pokušaj ovakve vrste biti kažnjen.

Somborci pričaju da je posle ovoga Laza sa puno tuge zaobilazio svoje radosno "igralište".

Nezaboravna je za stare Somborce sahrana Julina. Umrla je nešto pre Laze. Somborci ne mogu da zaborave lik pesnika koji je išao za kovčegom. Taj večito nemirni čovek pun snage i bunta sada je bio skršen i neprebolan. Prava tragična čaplinovska pojava pre nego što se o Čaplinu ma šta i znalo.


Pesnik-atleta i policiski agent



Po mnogo čemu pamte pesnika u Somboru. Ne mogu, a da se i danas ne nasmeju događaju o kome je u to vreme pričao ceo grad.

Laza je bio poznat kao veliki ljubitelj atletike. Naročito je voleo da trči ujutru rano dok ceo grad spava. U to vreme njegova politička aktivnost bila je sumnjiva tadašnjoj vlasti, i uvek mu je za petama bio jedan agent, koji ga je danonoćno pratio.

Sve bi bilo u redu da Lazi nije padalo napamet da, s vremena na vreme, u praskozorje dok šeta poljima somborskim, i potrči. Onda bi to isto morao da radi i onaj ko ga prati - agent. Posle nekoliko stotina metara agent bi obično klonuo i onda počinjao da preklinje:

"Stanite, gospodine Lazo, tako vam bog pomogao. Ne mogu više, a dužnost mi je da vas pratim ... "

Naravno, Laza se nikada nije osvrtao na ova prekljinjanja. Sombor se smejao, a pesnik redovno ismejavao vlast.

Poznata je i Lazina pasija za konstruisanjem novih reči i izraza. To su znali i svi njegovi prijatelji i poznanici. Koristili su svaku priliku da ga inspirišu i isprovociraju da "rodi" poneku novu reč.

Na ulazu u mali park kod Konjovićevog bunara, gde je Laza često provodio svoje popodneve - nalazio se rotor. U park nisu mogla da uđu u isto vreme dva čoveka.

Intimni Lazin prijatelj, advokat Đena Pavlović, jednom, dok je šetao sa Lazom parkom, setio se da nagovori Lazu da krsti ovaj rotor srpskim imenom.

Ne razmišljajući mnogo - Laza mu je kao iz rukava rekao: "tipaja".

I odmah objasnio svoju kovanicu: ti, pa ja.

Tako i danas stari Somborci rotor nazivaju po Lazi - tipaja.




Paradni kočijaš



U porodici Lazinog paradnog kočijaša priča se između mnogih zgoda i to, kako je Laza voleo da se vozi polagano u rano jutro. U sećanju starog kočijaša i danas Laza s prstom na čelu sedi u fijakeru i pesme sastavlja. Kočijašu se dešavalo da, zagledan u sapi konja, zadrema, a kad se u zlo doba okrene - fijaker prazan.

Nije mu preostajalo ništa drugo već da okrene fijaker, ošine konje i pođe u potragu za izgubljenim gospodarom. Često ga je nalazio u nekoj njivi, ili uvrh duda ili bođoša, sveg oznojenog.

Briše se velikom crvenom maramom i ne prestaje sa svojim, čudnim gimnasticiranjem. Krsti se kočijaš i čudi, a Laza se smeje, šali se i nikada ne prestaje da se začikava.


Najnežnija pesnikova ljubav



Ipak, kočijaš se seća i jednog crnog dana koji je nastao za pesnika posle smrti gospojice Lenke Dunđerske iz Silbaša.

Nije bila tajna za Somborce, a najmanje za one koji su Lazi bili bliski da je Lenka Dunđerska - najnežnija ljubav pesnikova.

Kada je umrla, Laza je dugo bolovao i nemo se u ranu zoru izvozio na fijakeru, u atar, u tišinu ... Zagledan duboko u sebe, u svoju neprebolnu bol, u svoju sahranjenu ljubav ...

Pričaju Somborci i danas da je gospođica Lenka Dunđerska bila jedina i najveća ljubav pesnikova. Naviru sećanja. Uspomene na velikog pesnika prisutne su u svakoj priči. Mali je, zaista mali broj onih koji su ostali...

A gore na groblju, na Štreku, smirila se pre pedeset godina ova neobuzdana i puna života ljudska snaga.

Jedan jednostavni spomenik od mermera, već pomalo nagrižen kišama i vetrovima i reči uklesane na glatkom kamenu:

"Ljubim ti tvoje prečasne skute
Santa Marija dela Salute ... "

Tekst: Ž. R, obrada: Yugopapir (Duga, mart 1960.)



Podržite Yugopapir na Patreonu