Slučajno je i direktor ove škole ženskog pola kao i inkriminisana direktorka iz filma i slučajno je trenutno sva angažovana oko velike školske priredbe, kao i direktorka u "Majstorima", jedino ne zbog odlaska tetkice-Keve u penziju, već zbog 75-godišnjice škole.
Sve bilo je slučajno...
Ali, Goran Marković odbacuje svaku
pomisao na slučajnost. Osim, naravno, ako nam se ta slučajnost ne
čini baš slučajnom. Na primedbu ovog tipa, on kaže "tako je,
ako vam se takvim čini".
Goran objašnjava, po ko zna koji put:
- 1) Školu je izabrao slučajno. Mislio je da će ona najbolje moći da posluži kao opšte mesto za sve slične zatrovane sredine sa karakterističnim pogledom usmerenim isključivo na sopstvene interese, pri čemu se uz put izjedaju ispuštajući otrove upravo zbog toga što nemaju odnosa sa spoljnim svetom.
- 2) Bio je u dilemi, mislio je da celu stvar smesti u bolnicu, ali je došao do zaključka da je bolnica ipak suviše sužena svojom specifičnošću.
- 3) Trudio se da da signale da se ne radi o školi: izbacio je decu kao dramski element, suzio je priču na neke pojave koje nisu tipično školske (licemerje, preljuba, manipulacija, mržnja).
- 4) Nadao se da će tako stvar uopštiti.
- 5) Nije mogao da ide toliko daleko pa da napiše upozorenje na špici: "Slušajte, gledaoci, nije važno što je to škola, ne gledajte nju, već prepoznajte sebe, svoje probleme sa radnog mesta..."
- 6) Zaista nije mogao da ide tako daleko.
ZDRAVO (profesorima): Da li ste se
prepoznali?
VERICA RAKONJAC-PAVLOVIĆ (profesor srpskohrvatskog jezika):
Ne, nismo se ni trudili da prepoznajemo sebe, bar ja... Smatrala sam da je Goran želeo da da nešto univerzalno. Film je odlično počeo, ali, kako je naša direktorka dobro primetila, kad je trebalo da dođe do kulminacije došlo je do naglog pada: to je u trenutku kada se održava školska priredba i kad tetkica ulazi u salu. To malo neukusno deluje...
Ne znam, ne dopada mi se, jer bi to trebalo da vezujem za školu, a ja sam se sve vreme trudila da gledam film nevezano za ovu ustanovu...
Ne, nismo se ni trudili da prepoznajemo sebe, bar ja... Smatrala sam da je Goran želeo da da nešto univerzalno. Film je odlično počeo, ali, kako je naša direktorka dobro primetila, kad je trebalo da dođe do kulminacije došlo je do naglog pada: to je u trenutku kada se održava školska priredba i kad tetkica ulazi u salu. To malo neukusno deluje...
Ne znam, ne dopada mi se, jer bi to trebalo da vezujem za školu, a ja sam se sve vreme trudila da gledam film nevezano za ovu ustanovu...
GORAN: Što se tiče priredbe, ja sam
pokušao da je malo stilizujem da bih je na taj način izdigao iz tog uslovnog školskog realizma. E, sad, ako to vama deluje neukusno,
znači da ta stilizacija ne funkcioniše dobro i da je vi ne
prihvatate...
Moguće da to ide meni na dušu i da je to moj greh u postupku koji zbunjuje...
Moguće da to ide meni na dušu i da je to moj greh u postupku koji zbunjuje...
LENKA PEŠIĆ (direktorka):
Pre mene, film su gledali moji sinovi i mogu da kažem da su film doživeli kao komediju. Rekli su mi:
- Idi, mama, da gledaš film, da vidiš malo sebe kakva si direktorka...
Ja film nisam doživela ni kao komediju, a ni kao tragediju jer je i jedno i drugo nekako nedorečeno... Jasno je da problem nije školski, jasno je da su u pitanju opšti međuljudski odnosi, ali sam se pitala i pitam se: zašto je sve to stavljeno u školu kad je to moglo da bude u svakoj drugoj sredini.
Jer, školska sredina upravo onoliko koliko je pogodna, toliko i nije; ne zaboravite da dete u školi zapamti kakvu ste haljinu, cipele imali, a kamoli kako se ponašate...
Pre mene, film su gledali moji sinovi i mogu da kažem da su film doživeli kao komediju. Rekli su mi:
- Idi, mama, da gledaš film, da vidiš malo sebe kakva si direktorka...
Ja film nisam doživela ni kao komediju, a ni kao tragediju jer je i jedno i drugo nekako nedorečeno... Jasno je da problem nije školski, jasno je da su u pitanju opšti međuljudski odnosi, ali sam se pitala i pitam se: zašto je sve to stavljeno u školu kad je to moglo da bude u svakoj drugoj sredini.
Jer, školska sredina upravo onoliko koliko je pogodna, toliko i nije; ne zaboravite da dete u školi zapamti kakvu ste haljinu, cipele imali, a kamoli kako se ponašate...
GORAN: Ja sam i pretpostavio da će se
profesori, koji se tim poslom bave na jedan human, ljudski način, tu
naći povređeni, pogotovu što se kod nas ne pravi mnogo filmova o
školi i svaki film iz tog miljea može da liči na jednu uopštenu
sliku o školstvu.
Ambijent je školski, u redu, ali svaki od tih petnaestak likova koje sam paralelno vodio, u suštini, nema nikakve veze sa školstvom.
A, sad, ako se to ne vidi iz filma, džabe moja teorija...
Ambijent je školski, u redu, ali svaki od tih petnaestak likova koje sam paralelno vodio, u suštini, nema nikakve veze sa školstvom.
A, sad, ako se to ne vidi iz filma, džabe moja teorija...
SVI: (smeju se)
GORAN: (nastavlja) Recimo Miloje,
tajanstveni inspektor s telefona, koji se pojavljuje tek na kraju
filma. On je trebalo da personifikuje administrativnu moć, odnosno
jednu birokratsku tehniku koja u sebi ima sadržano licemerje,
manipulaciju, jedno verbalno zastrašivanje.
On, zapravo, ništa ne preduzima, samo se ponašao kao vlast: preti, ispituje, dovodi ljude u nezgodne situacije. To mu je tehnika. Ja sam imao jednog čoveka (nije iz prosvete) kao bukvalan model za taj lik.
On mi je u trenucima intime ispričao kojim se sve sredstvima služi i kako vlada ljudima, objašnjavajući mi da su pretnja i psihoza mnogo delotvornije od bilo kakve pravno organizovane vlasti...
Sad, ja sam smestio tih petnaestak raznoraznih tipova u školstvo, pa ono sad malo boji sve to i, hoćete-nećete, vi to upoređujete sa svojim iskustvom u školi...
On, zapravo, ništa ne preduzima, samo se ponašao kao vlast: preti, ispituje, dovodi ljude u nezgodne situacije. To mu je tehnika. Ja sam imao jednog čoveka (nije iz prosvete) kao bukvalan model za taj lik.
On mi je u trenucima intime ispričao kojim se sve sredstvima služi i kako vlada ljudima, objašnjavajući mi da su pretnja i psihoza mnogo delotvornije od bilo kakve pravno organizovane vlasti...
Sad, ja sam smestio tih petnaestak raznoraznih tipova u školstvo, pa ono sad malo boji sve to i, hoćete-nećete, vi to upoređujete sa svojim iskustvom u školi...
ZDRAVO (Goranu): To isto poređenje
napravili su i neki kritičari, verovatno ne samo svojom greškom...
GORAN: Da, jedan kritičar me je napao,
i to strašno. Međutim, to mi je milo zato što on po meni, ima
iskvarenu idiličnu sliku o školici-slobodici i lepom detinjstvu...
drugi je otišao još dalje pa je napisao da se ja ovim filmom svetim za svoje nesrećno detinjstvo i užase koje sam pretrpeo u školi...
Pogrešno me je shvatio, ja sam uživao u ovoj školi i proveo ovde najlepše trenutke svog života... Evo, Buba mi je svedok, bila mi je razredni starešina...
LJUBICA-BUBA ADAMOVIĆ (profesor filozofije, pošto je potvrdila Goranove reči):
Meni se dopada što si ti u jednom školskom danu uspeo toliko stvari da kažeš i svaka slika i svaka scena imaju svoj smisao i svoje mesto. Lično mislim da je to tvoj najveći uspeh dosad.
I ideja ti je izvrsna: poigravanje čovekom, otuđenost u mećuljudskim odnosima... Međutim, čini mi se da ta ideja nije dorečena, jer, bez obzira na ljupkost režije, na vrednost ideje, nisu nađena ta sredstva da se dubina i težina čitavog problema izrazi...
MIROSLAVA POLIĆ (profesor filozofije):
Htela bih da kažem nešto o samoj ideji... Ja učim decu da je svaka ideja forma nekog određenog sadržaja: u tvom slučaju, poremećeni odnosi neke određene sredine.
Time sam htela da kažem da bi čitava ta situcija više odgovarala nekim drugim sredinama, nego školi: scena orgijanja u fiskulturnoj sali više bi priličila nekom filmskom studiju, to može u toj profesiji da se desi, dok se to u školi, i ako se radi, radi na sasvim drugi način...
I još nešto, ovo nije momenat da se škola uzima za takav paravan, jer ti si ipak pomalo govorio i o školi...
Ja bih pošla od poremećenih odnosa u bolnici ili kod tebe, na tvom radnom mestu, a ne bih to smestila u školu...
Pogrešno me je shvatio, ja sam uživao u ovoj školi i proveo ovde najlepše trenutke svog života... Evo, Buba mi je svedok, bila mi je razredni starešina...
LJUBICA-BUBA ADAMOVIĆ (profesor filozofije, pošto je potvrdila Goranove reči):
Meni se dopada što si ti u jednom školskom danu uspeo toliko stvari da kažeš i svaka slika i svaka scena imaju svoj smisao i svoje mesto. Lično mislim da je to tvoj najveći uspeh dosad.
I ideja ti je izvrsna: poigravanje čovekom, otuđenost u mećuljudskim odnosima... Međutim, čini mi se da ta ideja nije dorečena, jer, bez obzira na ljupkost režije, na vrednost ideje, nisu nađena ta sredstva da se dubina i težina čitavog problema izrazi...
MIROSLAVA POLIĆ (profesor filozofije):
Htela bih da kažem nešto o samoj ideji... Ja učim decu da je svaka ideja forma nekog određenog sadržaja: u tvom slučaju, poremećeni odnosi neke određene sredine.
Time sam htela da kažem da bi čitava ta situcija više odgovarala nekim drugim sredinama, nego školi: scena orgijanja u fiskulturnoj sali više bi priličila nekom filmskom studiju, to može u toj profesiji da se desi, dok se to u školi, i ako se radi, radi na sasvim drugi način...
I još nešto, ovo nije momenat da se škola uzima za takav paravan, jer ti si ipak pomalo govorio i o školi...
Ja bih pošla od poremećenih odnosa u bolnici ili kod tebe, na tvom radnom mestu, a ne bih to smestila u školu...
GORAN: Ja slučajno radim u školi (na Fakultetu dramskih umetnosti, primedba D. R.)... Sad, stvarno, ja
mogu da vam pričam ovde svašta, ako vi to ne vidite, džaba
posao... Prema tome problem nije vaš, nego moj...
MILKA DOKIĆ (profesor hemije):
Moj utisak je da ste vi film pravili za mali broj ljudi. Ono što ste vi hteli da kažete, vaša ideja, nije jasno iskazana. Ja sam prosečan gledalac, mogu da vidim sve ono što vi govorite, ali ni blizu tako duboko kao što vi...
GORAN: Tvrdite (smeje se).
LJUBICA ADAMOVIĆ: To sam i ja htela da kažem... generalizacije nisu do kraja sprovedene...
Moj utisak je da ste vi film pravili za mali broj ljudi. Ono što ste vi hteli da kažete, vaša ideja, nije jasno iskazana. Ja sam prosečan gledalac, mogu da vidim sve ono što vi govorite, ali ni blizu tako duboko kao što vi...
GORAN: Tvrdite (smeje se).
LJUBICA ADAMOVIĆ: To sam i ja htela da kažem... generalizacije nisu do kraja sprovedene...
GORAN: Znači da je trebalo da celu
stvar izvučem iz škole i kažem da to što se tamo dešava nije
bitno... E, sad!
SVI: Slažu se.
SVI: Slažu se.
Onda ne bi bilo zabune, rekoše
profesori, iliti "subjektivno konzumirana lica u filmu",
kao što je čitavu svoju profesorsku branšu nazvala direktorka.
Napisala: Dubravka Rajh, obrada: Yugopapir (Zdravo, mart 1981.)
